Поздрав свима,
ево још једног учесника породичне шетње. Наравно, уз супруга и старијег сина, прошетала сам до Калемегдана.
Хтела бих да захвалим Дверима на организацији.
Било је сјајно. Дивим се свим оним младим мајкама које су са бебама у колицима, упркос пљуску шетале подржавајући породичне вредности.
Мом 13-тогодишњем сину, ово је био први 'протест', иако нисам видела ни једно једино лице са изразом беса и гнева, тако да ништа није указивало да протестујемо против нечега...свуда осмеси, песма, и неизмерна љубав према младом, новом животу.
толико младости на једном месту...деце, омладине...
ишли смо у мирној поворци, махали балонима, скакутали и певали: заљуби се принц у Цицу, заљуби се Цица у принца!
Имала сам утисак да људи на улицама нису знали ништа о нама. Ни ко смо, ни зашто шетамо, ни који је наш циљ...ето шта уради цензура!
оно што ми је још више било жао је начин извештавања о шетњи...понегде се могло наћи по пар реченица....и то је све.
наравно, прелистала сам и кометаре блогера са Б92 о шетњи.
по њима, ми смо злоупотребили децу...и нисмо имали искрен мотив...
Да закључим...било је ДИВНО!
волела бих да ово постане традиција, и да нас сваке године буде све више и више.
П.С
не споменух оно што је мени било најлепше...Добрица Ерић...човек затвори очи док он рецитује..и види његову песму...види Србију, зелену, сетну, росну, мирисну!