Земља Живих

Бог вам помогао, Предраже! Нажалост, не баратам статистичким подацима за које сте заинтересовани иако је глобално мишљење да је број регистрованих зависника уствари "врх леденог брега" у односу на стваран број у некој популацији. Предлажем вам да за почетак посетите наш сајт www.zemljazivih.info где ћете наћи много занимљивих података на ову и сродне теме. Срдачан поздрав!

Дали сте врло важан и користан савет. И у праву сте да је моменат ресоцијализације и повратка у средину у којој смо били болесни најчешћи камен спотицања и најслабија карика у терапеутском ланцу. Али и то се да решити уз Божију помоћ. Пожељна је промена средине и социјалног окружења, налажење посла у неком другом граду или формирање породице. Наша Земља Живих се труди да на том плану помогне колико је год могуће.

У праву сте потпуно. Такав начин живота радује и окрепљује дух а здрав је и у телесном и социјалном смислу. Реакције људи који долазе у посету некој од наших терапеутских заједница су увек јако позитивне и могу се описати као комбинација одушевљења и потпуне зачуђености. Људи су навикли да наркомане повезују са ружним менталним сликама и очекују да се нађу у неком депресивном брлогу а пред њима се указује ред, лепота, креативност, дела љубави, сеоско домаћинство где се гаје животиње и биљке, сви штићеници су смирени и насмејани...просто се доживи једна енергија радости и духовног смирења. Сада, након пет година живота ван заједнице, врло често пожелим да се вратим бар на недељу - две, да поново осетим ту безбрижност и мир, да радим једноставне послове и молим се, да кроз то нађем смирење. Међутим, наши животи су брзи и захтевни, напети и прожети егзистенцијалним бригама, тако да је луксуз приуштити себи такво задовољство.

Потпуно сте у праву, то је болест целе породице и свакако у њеном корену постоји поремећај личности или неки други вид психопатологије. Ипак, мало је зависника а још мање њихових родитеља способно да се бави сложеним психолошким механизмима и односима међу члановима породице. Већина њих живи скоро потпуно несвесно, базирајући се на елементарне и свакодневне проблеме како набавити дрогу или новац, како одржати привид "нормалности" и остати део заједнице. Драго ми је да је ваше искуство такво какво јесте, да сте се разумели и прихватили Божију помоћ јер без ње ништа не бисмо могли. Нажалост, спадате у веома малу групу породица са таквим епилогом приче. Нека вам Господ подари упорност, стрпљење и снагу за време које долази. Хвала вам што сте поделили с нама своје искуство. Срдачан поздрав!

Овај инцидент у Сибиру је застрашујућа илустрација тога на шта је зависник спреман да би удовољио својој патолошкој потреби. Притом, број жртава тровања који је троцифрен само показује да се зависност као социјални проблем не може сузбијати репресивним мерама и увођењем додатних пореза. Поскупљење алкохолних пића чини алкохол теже доступним за сиромашне слојеве друштва који су највише и погођени овом пошасти. Мотив оваквог потеза државе јесте оправдан и јасан али је његов ефекат очигледно неадекватан. Уместо смањења конзумације алкохола, последица је масовно прибегавање алтернативним варијантама опијања, што доводи до задесног угрожавања живота великог броја људи. Са социо-економског аспекта, друштво је заправо на губитку јер настала ситуација захтева акутно збрињавање значајног дела радно способне популације, трошкове њиховог лечења уз високу стопу последичног инвалидитета и смртности. Сведоци смо још једне трагедије која за узрок има зависност од психоактивних супстанци. Отежавајућа околност у случају алкохолизма је управо легална употреба и често присуство алкохола у козметичким и другим производима широке потрошње што зависницима пружа широк избор и изазов за њихову маштовитост. По томе се Србија не разликује битно од остатка света. Као извор етанола најчешће се користе козметички производи чија употреба у сврху опијања носи озбиљне ризике по здравље и живот.

Потпуно се слажем са вама да не треба очекивати од живота да буде узбудљив да би био леп и да је основни проблем зависнички конструисане личности управо емоционална незрелост и потреба задовољења жеља "одмах и овде" без обзира на социјалну прихватљивост начина којим се та жеља остварује. Такође се слажем са тим да не треба фаворизовати нечије мишљење да је посебан само зато што је зависник али је чињеница да већина зависника има наглашену потребу да нађе неко испуњење изнад рутине и свакодневице. То јесте ствар детерминисаности али таквим људима је теже него онима који су детерминисани другачије. Прихватање рутине и модела "нормалног живота" за њих је подвиг и то је терет с којим су суочени, што свакако не умањује њихову одговорност за властите поступке. Међутим, знам да човеку чије је самопоуздање урушено и који је очајан због свог живота лековито звучи кад му неко објасни да своју глад и компулзију може преокренути на нешто што је корисно и добро. То делује супортивно и чини да зависник доживи себе као биће које јесте у љубави Божијој без обзира на то шта је урадио и пружа наду да је преображај могућ. Дакле, " eto Bog je posebnim ljudima dao dar da budu neshvaceni i oni jadni eto samo traze Boga a zavrse kao narkomani" не би требало да буде закључак извучен из мог коментара. Прикладније би било да нам је Бог свима дао и дар али и њему сразмеран терет који морамо да научимо да носимо. Шта ће од та два бити претежније и којим путем или странпутицом ћемо кренути зависи од низа околности. Несхваћеност нисам употребио у обраћању. Мислим да, иако сте генерално у праву, сувише академски размишљате о овом проблему.

Претпоставка коју сте изнели је одлична јер су адиктивне личности уствари ватрени боготражитељи. То су људи које не задовољава просек нити су им довољна уобичајена објашњења већ им је потребно јаче чулно или ванчулно искуство. Све то је уствари тражење Божанског, покушај да се приближи Творцу, управо као и поезија коју пишете или било који вид уметности. Деси се да људи током боравка у хришћанској заједници осете призив да свој живот посвете Богу на неки начин. Познајем пар људи који су после заједнице постали искушеници као и оне који су уписали Богословски факултет. И верујем да ће истрајати на том путу.

Бог вам добро дао! Искрено, немам информацију о томе ко је и којом приликом покренуо ту иницијативу.

Време проведено у заједници јесте свакако капитал зависнику али квалитет проведеног времена је ипак индивидуална ствар. Колико ће се ко наоружати за битке које га очекују након изласка зависи од личности, њених спознајних и емотивних капацитета и жеље за променом. Живот у заједници је заправо лак и уређен, без великих искушења. Права борба настаје кад изађете у стваран свет и вратите се у средину у којој сте зависност и стекли. Та борба је непрестана и доживотна и има своје фазе које подразумевају и "флешбекове" односно периоде компулзивне жеље за поновним дрогирањем. Велики број људи поклекне у тим тренуцима али онда је важно знати како се зауставити и поново зацелити а то је већ у сфери духовне праксе коју учимо у заједници. Дакле, битно је време и у квантитативном као и у квалитативном контексту јер ако неко "заврши шему" одмах након напуштања заједнице у којој је провео неколико година, онда је то било губљење времена. Колико ја знам, већина заједница овог типа има неки духовни програм без обзира на вероисповест. Сви смо свесни тога да је душевну болест неопходно лечити духовним леком. Али исход лечења зависи и од пацијента колико и од лекара. Земља Живих као православна духовна заједница представља одличан терен који зависнику даје све услове за учење и померање сопствених граница али све зависи од тога колико је човек спреман да прихвати. Сведочим да сам присуствовао и сам искусио чудесну исцељујућу моћ љубави Божије. И научио како да се изборим са помислима и глађу у себи која је увек будна и понекад једва подношљива. Слажем се да озбиљна апстиненција подразумева најмање пет година уздржавања али не само од основног предмета адикције већ од свих облика супституције у виду алкохола, лекова или других психоактивних супстанци. Али се никад не може рећи да је неко излечен, нажалост. Стражење над собом траје док постојимо.

Немам утисак да о себи мислите као о мање вредној особи, бар на основу претходне изјаве. О опседнутости поменутим демонима можемо равноправно разговарати јер их лично добро познајем. Само бих вас замолио да у комуникацији на овом форуму задржите тон академског и људског поштовања према саговорницима јер верујем да један песник то уме јако добро. Хвала вам унапред!

Поштовани Александре, коректан начин изражавања користим да бих испоштовао саговорнике који ми се коректно обраћају. Колико је било ко од нас нормалан или прихватљив је ствар визуре. Оно што ми није јасно у вези дијалога са вама је то што толико инсистирате на некој осуди и мерењу ко више вреди иако сам вам објаснио да и осуду и такву врсту поређења сматрам фиктивним и неоснованим. Ипак, драго ми је што наступате искрено и рад сам да са вама поделим своје лично искуство, само ми морате најпре поставити питање за које сматрате да би вам могло бити од помоћи. Или могу и ја вас питати: Да ли ви себе сматрате мање вредним од "нормалних" појединаца и ако је тако, зашто имате такво мишљење о себи?

Ваистину воскресе! Људи који долазе у заједницу спремни да у њој проведу три године свог живота су људи суочени са свакодневном дубоком патњом и бесмислом, већина је потпуно дереализована, социјално, телесно и духовно деградирана. Многи од штићеника се по први пут нађу у окриљу једне скромне хришћанске породице чији је свакодневни живот испуњен радом и молитвом, где се поштује ред и поредак, где влада хришћански дух братске љубави и праштања. У таквој атмосфери просто је немогуће не бити свестан исцељујуће моћи вере и молитве иако је религиозно искуство мистично и крајње интимно искуство сваког појединца. Често се дешава управо то што сте јако илустративно написали, да се човек "навуче на Бога Живога" ако у себи осети љубав Божију јер тај осећај може да створи јачи доживљај него хероин. И све је то дивно откриће вере али то није и крајњи циљ. Јер знамо да се зависност не лечи другом зависношћу. Супституција хероина вером је добра ствар у почетку али она нема трајност и укорењеност, она је стање усхићења открићем и као свако усхићење временом сплашњава. То примарно одушевљење праћено каснијим преласком у рутину је управо зависнички модел размишљања и понашања. Међутим, кроз тај почетни преображај човек постаје мудрији и почиње другачије да схвата ствари, среће се са Божијом промисли и научи да прихвата вољу Божију. Стиче стрпљење, почиње да разуме смисао пожртвовања, давања себе за опште добро, саживљава се са чињеницом да вера није само благодат или усхићење него тежак пут одрицања и труда кроз које се задобијају вредни али ретки тренуци радости и благодати. Такав доживљај вере има другачији квалитет од "навучености". То је свесност, повезаност са Извором и у добру и у злу, то је разумевање стиха из акатиста који сте навели: "Радуј се Владичице-чашо која се не испија јер Ти нашу духовну жеђ гасиш!" Требало би да свако оде из заједнице потпуно свестан своје жеђи и јединог начина да је угаси. И најчешће је тако, милошћу Божијом!

Тема је можда тешка и емотивно ангажује многе људе. Али ипак је боље поделити и такву емоцију него ћутати јер је ћутање у овом случају одустајање.

Ваистину воскресе! Управо сте аутентичним жаргоном описали оно чему смо сви склони, не само у заједници и везано за наркоманију већ и у свакодневном животу. Човек има дар да кроз вербализацију неког догађаја из прошлости пролази кроз поновно чулно проживљавање истог искуства праћено физиолошким механизмима који резултирају усхићењем или задовољством. С обзиром на то да је сваки облик зависности базиран на елементарним условним рефлексима награде и казне (Павловљев условни рефлекс), свако обнављање ових неурофизиолошких искустава нам буди глад и жељу да тај исти образац поновимо. Самим тим, без обзира на физичку апстиненцију, човек остаје да живи у жељи и окренут је прошлости која му делује прихватљивије од реалности у којој јесте. Поента боравка у заједници јесте управо заборављање старих образаца размишљања и понашања и усвајање нових и здравијих. Зато је забрањено "обнављање градива" из прошлости и ради се на замени штетних модела понашања здравим и социјално прихватљивим. Тај процес је тежак и дуготрајан.

Поштовани Александре, жао ми је ако сте мој избор речи у опису зависника или односа према њима доживели као надменост или гордост јер то нису особине које описују једног верујућег хришћанина каквим себе сматрам. Нико не може да помогне другом уколико се поставља као супериоран у односу, тако да бих тиме обесмислио овај и сваки други дијалог на форуму. Надменост и дистанца коју бивши зависници показују према садашњим су најчешће вид одбране изазване дубоким страхом од самог себе и своје подложности искушењима - то морате имати на уму. Све те особине које сте навели нису показатељ више вредности бившег наркомана већ његове слабости и жеље да се дистанцира од зависника у себи. Са друге стране, актуелни зависник често осећа несигурност и свесну или несвесну кривицу због своје адикције и склон је да свој осећај "инфериорности" (који је исто толико фиктиван као и осећај супериорности) испројектује на некога ко тренутно апстинира и чини се успешнијим или бољим. Све ово говорим из личног вишедеценијског искуства и осећам дубоку емпатију према свима који пролазе истим путем. Дакле "гледање с висине" као што рекосте је само немогућност гледања другог човека у истој равни због осећаја претње сопственом, једва успостављеном систему одољевања објекту зависности. То не треба да осуђујете јер смо сви слаби и боримо се како умемо и то до краја живота. Желим вам свако добро од Господа!

Хвала Вам колега на разумевању како озбиљности теме тако и моје потребе да неке табуе порушим и демистификујем ситуације које се многим људима укљученим у овај проблем чине као нерешиве. Код родитеља који се суочавају са чињеницом да им је дете наркоман испрва се јавља неверица и негација као одбрамбени механизам. Пошто докази за то врло брзо постају необориви, следећа емоција је најчешће љутња јер они још увек не схватају да се ради о болести него о младалачком хиру и размажености. Како породична драма одмиче, долази до сукоба у коме родитељи оптужују једно друго за пропусте, почиње међусобно препуцавање које иде зависнику на руку јер у емотивно нестабилној атмосфери посвађаних родитеља лакше остварује манипулацију. Све ово је потпуно неосвешћено понашање и нажалост својствено просечној породици. Онда кад породица почне већ да пропада и да основна осећања постају немоћ и очај, родитељи одлучују да затраже помоћ стручних лица. Све у свему, у породици влада атмосфера неповерења и безнадежности што је врло неконструктивно. Ви као лекар врло добро познајете епидемиолошки принцип да се заразни болесник издвоји из средине која је допринела или довела до његове болести и да је први услов за лечење - изолација. У изолацији зависник губи чланове породице као сигурне играче драме коју режира и бива принуђен да промени игру. То је почетак промене. За време док он ради на себи у заједници и доживљава промене, његова породица остаје на истом оном нивоу свесности који је владао пре одласка у зајдницу. Зато се паралелно са боравком наркомана у заједници ради са њиховим породицама кроз психолошке радионице и друге видове преваспитавања како би се њихово мењање ускладило са промењеним чланом који се у једном тренутку враћа у ту породицу. Дакле, били сте потпуно у праву. Породица и односи у њој су овом случају фактор који отежава решавање проблема и то је разлог што успешна рехабилитација захтева потпуну одвојеност од ње. Осим тога, раздвојеност допушта и једној и другој страни да сагледају у чему су и колико грешили што је такође важно за излечење читаве породице.

Поштовани посетиоци форума, волео бих да овај разговор буде динамичнији и да не буде фокусиран само на заједницу Земља Живих већ на проблеме кроз које свакодневно пролазе родитељи, старатељи или партнери у покушају да помогну зависнику. Однос зависника са најближим окружењем је својеврстан пример контролне драме кроз коју свака страна покушава да задобије контролу над ситуацијом употребом разних средстава емотивне и менталне манипулације и уцењивања. Познато је да породице зависника усвајају зависнички модел понашања иако нису зависници. То се по правилу дешава несвесно и илуструје чињеницу да је наркоманија (или било који тип адикције) заразна болест која урушава не само зависника већ и његову најближу околину. Већина родитеља чак живи у потпуној или делимичној негацији чињенице да је њихово дете тешко душевно оболело јер не могу прихватити сопствену кривицу и пропусте у његовом васпитању. Ја сам своју улогу у овом форуму управо схватио тако да као лекар и бивши зависник који после дугог промишљања и богатог људског и медицинског искуства може бити користан саговорник на све теме везане примарно за наркоманију, однос према зависнику, терапију зависности и улогу старатеља и околине у лечењу и ресоцијализацији. Да су моји родитељи имали са киме да се посаветују на овакав начин, можда би данас били живи и радовали се мом повратку извору правих вредности. Надам се да ме ни зависници а ни они који се боре за њихово спасење неће доживети као још једног теоретичара који проповда о нечему о чему нема појма јер сматрам да ми искуство наркомана и терапеута даје довољан кредибилитет за њихово поверење. Позивам вас да поделимо искуства и размишљања о овој теми која се посредно или непосредно тиче свих нас.

Можда нисам био довољно прецизан па ћу покушати да појасним. Кад кажем одрицање мислим на неконзумирање кафе или слатке ужине онда кад сви чланови заједнице то раде. Рад у слободно време и не учествовање у спортским активностима са браћом. Смисао епитимије је да "кажњеник" осети колико је важно да буде део заједнице и да пожели да се у том правцу мења.

Употребио сам реч "казна" да би је учинио разумљивом свима јер претпостављам да овај форум посећују и људи који не владају православном терминологијом а помоћ им је потребна. Казна је заправо реч која се не користи у заједници. Њу замењује "епитимија" - реч грчког порекла која означава духовни лек који духовник или заједница прописују некоме коме је потребно да спозна у чему греши и да своју грешку убудуће не понавља. Епитимија је најчешће нека врста одрицања и појачане молитве или физичког рада која човеку помаже у интроспекцији и сагледавању себе кроз очи заједнице. Епитимије се додељују по љубави и са једним јединим мотивом - да се помогне појединцу да промени лоше програмирано понашање. Овакав духовни лек, његову природу и трајање може одредити духовник заједнице или скуп најстаријих (по стажу) штићеника који у сарадњи с духовником воде заједницу. Од старије браће са дугим искуством заједнице очекује се да уместо епитимије сами одреде себи неко одрицање које је примерено греху који су починили. Дакле, казна у колоквијалном смислу не постоји јер нико није достојан тога да кажњава друге. Постоји духовни лек као путоказ и смерница на путу личне промене сваког члана заједнице.

Волео бих да могу да помогнем. Ако будете имали било какве конкретне дилеме у вези било чега, био бих рад да заједно са вама промислим о томе. Желим вам да се наоружате љубљвљу и великом упорношћу за борбу коју водите и нека Сила Божија буде са вама!

Добро сте схватили и поставили одлично питање. Зависници су субпопулација која је врло често склона насилном решавању конфликата и испољава разне видове социјално неприхватљивог понашања. Међутим, они који одлуче да се придруже заједници на самом почетку буду упознати са њеним правилима и на њих пристају. У периоду адаптације који траје и до шест месеци о новом члану брине "анђео чувар" - старији и искуснији сабрат који се труди да оправда своју улогу и титулу коју носи. Заједница је сама по себи живи организам који функционише усклађеним делањем њених чланова. У заједници не постоји лични интерес нити било који облик испољавања ега. Свако ради и доприноси општем добру по својој мери и датости. Опстанак заједнице не сме бити угрожен ничијом самовољом и зато су правила живота јасно дефинисана и строго се поштују. Дешава се да неко од чланова пружа отпор и свесно показује непослушност, не понаша се с љубављу према сабраћи, долази у сукобе са другима. Ако се такво понашање наставља кроз дужи временски период и поред указивања, опомена и казни онда такав појединац почиње да угрожава целу заједницу јер ствара немир и даје лош пример другима. Пошто је интерес заједнице изнад интереса појединца, неопходно је таквог штићеника изопштити. То је врло тежак али неопходан корак.

Поштовани Михајло, јако сам заинтригиран најавом ваше приче о пореклу вируса грипа јер се бавим вирусологијом. Замолио бих вас да нам је откријете. Унапред хвала и свако добро вам желим!

Поштована, ја се још увек не сналазим најбоље са овим дијалозима па сам вам одговорио на неком другом месту. Желим да вас посаветујем јер знам у какве дилеме свакодневно долази неко ко хоће да помогне зависнику. Оно што је најважније и можда најтеже за прихватање је чињеница да се зависнику не може и не сме веровати. Зависност развија у човеку веома јак логички систем одбране саткан од самообмањивања и обмањивања других тако да то више није онај исти човек кога сте волели и познавали пре болести. Повлађујући зависнику бивате увучени у његов свет и несвесно усвајате зависнички модел понашања. Зависност је заразна болест. Да ли бисте питали болесника од епидемијског менингитиса шта је најбоље за њега или би реаговали по свом инстикту? Не може зависник знати како да реши проблем јер да зна - одавно би га решио. За почетак: Ако желите да помогнете некоме кога волите, искључите сентименталност и поверење према њему и будите свесни да се над вама спроводи систематска емотивна манипулација. Не покушавајте да о овоме расправљате са том особом. Поставите приоритете и услове и ставите му/јој до знања да мора да поштује правила и одлуке ако очекује вашу помоћ. Будите строги и доследни ономе што сте рекли. И не заборавите ни на трен да зависник о коме бринете није тренутно оно биће које волите и познајете већ очајан човек, поседнут демоном који говори из њега. Ово можете схватити фигуративно или буквално.

Да, било је зависника од коцке који су успешно завршили програм.

Хвала на добродошлици. Поставили сте ми одједном много питања тако да ћу морати да будем концизан. Број штићеника у једном центру зависи од капацитета смештаја али, по препорукама психолога, не треба да прелази 25-30 људи јер је тешко радити у већим групама. То што је ово православна заједница не искључује атеисте нити припаднике других вероисповести. Било је мусламана и католика а највише атеиста. вера само помаже у менјанју себе ако је човек прихвати али то је потпуно лична ствар. Центар окупља све људе којима је помоћ потребна, без обзира на националну припадност, и нема посебне програме. То је братство у правом смислу речи. У заједници се живи скромним животом по типику православног манастира. Сваки члан колектива има своје послушање, своју радну и личну обавезу коју испуњава свима на корист. Наравно да сами узгајамо већину намирница и припремамо храну, као што бринемо о домаћим животињама или башти. Јавно исповедање свог живота помаже зависнику да кроз вербализацију свог проблем пред другима, доживи суочење и помирење сам са собом. Породице зависника су најчешће збуњене променом коју уоче већ након шест месеци кад зависник први пут добија право да види своје ближње али не у самој заједници већ у кругу манастира. Иначе, посете и контакти са породицом и ближњима су забрањени. Године зависника су од адолесценције до средњег доба. Свако ко након завршеног програма и живота ван заједнице пожели да у њу поново дође - добродошао је! Многа браћа и сестре који су успешно завршили програм су данас породични и одговорни чланови заједнице. Зависници су социопате. У заједници науче да се уклопе и разумеју коегзистенцију с другима. И још много, много тога..