Стево

Благодарим на позиву, али немам времена. Кад будем имао времена и ако вуде Воља Божја постоји могућност да свратим. Поздрав и ако некоме нисам био по мери, простите миња грјешному!

Пошто је ово тема за почетнике, а ја сам сам почетник у разумевању Домостроја Божјег Спасења сматрао сам да ти могу као почетник рећи о ономе што из мог угла видим, боље речено оно што сам прочитао да учи Једина Света Саборна и Апостолска Православна Црква.. Наравно да нисам калибар који ти може бити ауторитет пошто сам и сам на почетку. Ако ти дух којим ти се обраћам није по вољи, ти ако ти је по твојој вољи тражи дух који ти одговара, а ако ти није по твојој вољи ти немој да тражиш. А опет ја би ако смем да се изјасним да не буде по ничијој вољи осим Господње. У сваком случају мислим из мог угла да сам у сваком случају Богу Хвала и ако је то у очима Господњим заиста тако како ја мислим да јесте допринео теми, да бар неко не залута тим путем којим ти позиваш групу да иде твојим путем који је по твојој вољи. А опет ја нисам ништа рекао, него сам само навео оно што учи православна црква, премда су неки више волели да ја кажем нешто своје, а ја сматрајући да немам ништа своје ипак сам се колико је било у мојој могућности и маленкости држао цитирања учења Православне Цркве. Ако сам нешто рекао од мене самога, а да то није по Вољи Божјој да ми Господ опрости, јер ми то није била намера. Ако овај форум има православне духовнике, ред је био да те упозоре да твоје духовне небулозе, које ми сви имамо неко мање, а неко више могу да штетно делују на размишљање других који још нису духовно узрасли да могу да примете шта је Дух Православни, а шта дух неправославни и да изнесу Православни став по питању Светих Тајни, онако како учи Православна црква. Не треба да се бринемо шта људи мисле о нама, него шта Господ мисли о нама, то је важно!

Опростите на великим словима, она су да би се одвојили текстови.

Дај Боже да се Срби Сложе.... Жив и здрав био! Господу се помолимо, време је !

Твој став је веома опасан, не желим ти лоше, не узносим се над тобом, пријатељски износим моје виђење које није апсолутно, јер је Господ тај који је апсолутан. Њему ћемо ми сви да погнемо главу прије или касније. И ти си као и ја Његов слуга, хтео то или не. Одприлике ми је јасно како ти схваташ ствари, али ми је и јасно да ако тако будеш гурао нећеш моћи дуго, јер је то тешко. Треба да узмемо Јарам Христов, јер је он лак. Све остало је тешко и компликовано. Тражити Богу или Цркви замерку није добро! Праштај мени грешном. Боље је рећи у очи него иза леђа. Хвала и теби што си изнео твоје протумишљење. Није фарисејски. Поздрављам.

Значи да си несигуран и да ниси прозорљив! А ја верујем овако од кад сам проходао:

Од куд ти знаш ко је чуо за Христа, а ко није? Да ти можда анђео Господњи не јавља директно гдје је и ко још остао да незна за Христа? Ђаво је чуо и видио и зна да има Христос, али му то ништа не вреди. Збачен је са небеса зато што је умислио да Бог и већи од Бога. Онај ко много умује мимо светоотачког учења близу је да пропадне. То што ти радиш је класично богохулство, ако се не отрезниш тешко се теби.

Шта треба да се ради ако нема свештеника, а дете је врло болесно? У тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у воду и изговарањем: „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа; Амин." Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити свету тајну миропомазања. http://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html Предлажем ти добронамерно да проучиш овај катихизис и да се држиш њега. Како Бог дела то није наше да се ми мешамо. Може да добијемо "по носу", ако турамо "нос" тамо где нам није место.

Када би се помолио Богу и почео да читаш све што си написано на овој теми сам би дошао до тог сазнања. Не желим да те убеђујем, није лепо, а могуће је да и ја грешим, тако да ја рекох... а ти праштај ако те то погађа. У сваком случају није злонамерна критика. Господ Иисус Христос да нам помогне да идемо Његовим Путем.

Без коментара!

antics, on 02 Oct 2013 - 21:25, каже: Ја верујем да би свети Оци волели да ти имаш своје мишљење, а не да папагајски копи-пејстујеш. Не желиш ти разговор са мном, ти желиш да ме ухватиш у речи. Нећеш да разговарамо, него ме изазиваш. Ја што сам мислио, написао сам. Не осећам се пријатно у разговору са тобом, јер мислим да ниси искрен, па не могу да наставим дијалог са тобом, јер мислим да ће се претворити у ћерање, а ја не бих да се прећерујем. Остављам могућност и да нисам у праву - у ком случају опрости моме неповерењу и ускогрудости. Ја опет мислим да би Свети Оци највише волели када би ми мање мислили "својом" главом,а више слушали и понављали шта су они рекли, а преко њих и Дух Свети. Боље је и сто страна копи-пејста учења Светих Отаца, него једно слово некакве умишљене бљувотине. Апсолутно ме погрешно доживљаваш, потпуно сам искрен и зато покушавам од саговорника ако је могуће добијем такође искреност. Ако си ти убеђен у неком ставу и ако си теолог, онда би требао да иза тог става имаш књигу православне теологије на коју се позиваш, у противном се поставља питање твоје теологије. Да ли је то православна теологија или нека твоја теологија или нека телогија тобожњег теолога нових времена. И ја остављам могућност да нисам у праву. Не одбацујем разговор са тобом, али ако те мој наступ баца у немир ти буди у миру. Пости три дана па види где си . Поставио сам ти питање на које немаш одговор или нећеш да имаш, а имаш само ако прелисташ Светог Владику Николаја, Преподогног Јустина Ћелијског, Светог Игњатија Брјанчанинова, Каноне Православне Цркве и тд... Мир ти!

"Како неко може бити ван спасења, неко ко заиста није имао прилике да упозна Христа? " Одговор на ово питање је веома сложен, али има одговор: I Шта са онима који су се родили и умрли у неправославним земљама, који објективно нису имали прилику да чују за Православље? Пре свега треба приметити да сам начин на који је питање постављено подразумева да Бога у нашем свету нема. У најбољем случају Бог се појављује након наше смрти, у загробном свету, а овде, на земљи, ми живимо сами за себе и зато управо од наших дела зависи да ли ће човек, који живи у неправославној земљи, добити могућност да ступи у Православну Цркву. Ето, наши мисионари ће успети да стигну до Нове Каледоније и – тамо ће се појавити Црква. Ако не успеју, на пример, због бродолома, скупих путничких карата или просто лењости мисионара – Цркве тамо неће бити. То јест, све одређују наша дела, случај, и ако ми по свом несавршенству и немоћи нисмо у стању да донесемо Благу вест до неке земље, Богу остаје само да немоћно тугује због тога и да тражи могућност да спасава несрећне становнике Нове Каледоније након смрти. Само при оваквом размишљању је могуће постављање гореуказаног питања. Међутим, овакав поглед нема ништа заједничко са Православном вером у Бога Сведржитеља и Промислитеља Који „промишља о земљи… и управља свом васељеном“ (види Јов. 34:17). Зар се Бог, Који се брине чак о томе да пошаље гавранима храну или да украси кринове бојом (види Лк. 12:24,27), неће побринути да спаси човека који је „толико претежнији од птица„? (Лк. 12:24) Знамо да је „Господ добар“ (Пс. 135:3), да Он „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4). Он све може, зато је о Себи и рекао: „Ја сам Бог Свемогући“ (1 Мојс. 17:1; 35:11). Он зна све (Јер. 15:15; Јест. 4:17), Њему је откривено и оно што се догађа у уму и срцима људи: „јер сва срца испитује Господ и сваку помисао зна“ (1 Дневн. 28:9), „Он зна тајне у срцу“ (Пс. 44:21). Зато Писмо и назива Бога „Познавалац срдаца свију“ (Дела ап. 1:24, 15:8). Али ако је Бог управо такав онда није могуће да Он не би привео Себи, у Православну Цркву коју је створио, човека који Га искрено тражи и чије срце је откривено за истину и љубав према Богу. Ако пак ово оспоримо и почнемо да тврдимо да Бог оставља без пажње руке истинољубаца које су подигнуте према Њему, да Он баца у море греха и лажи душе људи који би постали искрено православни ако би до њих дошао православни мисионар и говорио им о Христу – онда се поставља питање: зашто Бог тако поступа? Зашто није послао мисионара том човеку? Одговарајући на ово питање, суочавамо се са „трилемом“: Ако Бог зна да у неком неправославном народу постоји човек чије срце је откривено и спремно да Га прими, и Он хоће да га спаси али не може – тада Бог није свемогућ. Ако Бог може да спаси таквог човека, и жели да га спаси, али не зна чему се приклања човеково срце и није у стању да види ко је од људи откривен за истину – тада Бог није свезнајући. Ако Бог зна да постоји човек који је откривен за истину и који жуди за њом, и Он може да га спаси али неће – тада Бог није свеблаг. Свако од ових мишљења доводи до истог оног богохулства о коме говори свети Игњатије. Међутим, постоји и четврто решење, једино при коме нема богохулства. Ово решење се појављује када одбацимо фантазију, за коју не знамо на чему је заснована, да тобож у иноверном народу живе људи који љубе истину и који су спремни да приме Бога у срце, али Бог из неког разлога или не зна, или не може, или не жели да их спаси, већ долазимо до питања: а шта ако је разлог у другоме? Шта ако Бог зна, може и хоће, али просто у том народу у конкретном тренутку његове историје „нема онога који тражи Бога. Сви застранише“ (Рим. 3:11-12). Зато Бог и не шаље мисионаре јер добро зна: њихов труд ће у том тренутку бити без успеха. У књизи Дела Апостолских пише: „А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити ријеч у Азији. Дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти“ (Дела ап. 16:6-7). Како? Истог тог апостола Павла који је написао да Бог „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4), Сам Бог не пушта да проповеда у тим земљама. Зашто? Зар Бог не би хтео да се спасу људи који у том тренутку живе у Азији и Витинији? Разуме се да би хтео. Међутим, Бог који види срца људска и мисли њихове, знао је да нико од њих у том тренутку не тражи истину и неће примити апостолску проповед.[1] Шта би се догодило када би апостоли дошли у таква места, објавили Јеванђеље и сви становници до једног одбацили ту проповед? Сам Христос говори о томе: „И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на тргове његове, реците: И прах што нам је прионуо од града вашега за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије! Кажем вам да ће Содому бити лакше у Дан онај неголи граду томе.“ (Лк. 10:10-12) Праведно је што ће казна за грешнике који су чули проповед о Христу и одбацили је бити много тежа, него за грешнике који су грешили и робовали греху, не знајући за Спаситеља. Међутим, Господ Који је „благ и према незахвалнима и злима“ (Лк. 6:35) жели да што мање буде таквих градова. И Он не шаље тамо апостоле, понекад их чак и задржава да би и тим људима, који су у свом срцу изабрали грех, а не Бога, оставио олакшавајућу околност за њихову кривицу. То остављање у незнању постаје за њих израз милосрђа Божијег, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48). Кроз то видимо љубав Божију, видимо да се Бог брине чак и о људима који су у срцу свом изабрали таму. Али ако се Он тако брине о онима који су, изабравши грех, од себе начинили Божије непријатеље, како тек Бог треба да се брине о људима у чијим срцима постоји жудња за истином, праведношћу? Управо такве људе Он тражи у свим народима, како говори Писмо: „Господ погледа с неба на синове човечије, да види има ли који разуман, тражи ли који Бога“ (Пс. 14:2). Преподобни Силуан Атонски говори да „Дух Свети покреће сваку душу да тражи Бога“.[2] Ако се нека душа одазове и почне да тражи Бога, са њом се догађа оно што је Господ обећао у Писму: „ако Га устражиш, наћи ћеш Га.“ (1 Дн. 28:9) Ако постоји човек који искрено тражи истину, нека живи чак и у народу који уопште не зна за Православље, Господ ће уредити за таквог човека прилику да прими Православље. Тако је у XII веку Бог омогућио Немцу-римокатолику да сазна за Православље и тај човек је, обративши се, постао познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку Он је омогућио и једном волжском Бугарину-муслиману који је, обративши се, постао познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем столећу Господ је исто то омогућио једном Монголу-незнабошцу и тај је, обративши се, постао познат као свети Петар Ордински. Цела историја Цркве, баш као и садашње време, препуна је сличних примера који потврђују речи Псалмопевца: „не остављаш оних који Те траже, Господе“ (Пс. 9:10). У Новом Завету видимо то на примеру евнуха Етиопљанина (Дела 8:27-39). Шта је све Господ уредио да би му омогућио да се крсти! Било је потребно да тај човек успе да безбедно стигне до Јудеје, да би чуо за веру у једног Бога, да би могао да научи јеврејски језик, да би му у руке доспела књига пророка Исаије, и на крају, да би евнух срео апостола Филипа који му је и јавио Христа, а затим се крстио. Колико у овој повести видимо бриге о једној души, колико је уређено Промислом, да би омогућио том истинољупцу да кроз Крштење уђе у спасавајући ковчег Цркве! И ако неко, видевши све то, почне да фантазира да су тобож у то време у Етиопији или другим земљама постојали и други људи који су исто тако у свом срцу били расположени за истину и тражили Бога, али им, за разлику од тог евнуха, Бог из неког разлога није послао апостола и није омогућио да познају истину и да се крсте, шта се онда може рећи? Или такав фантазер уопште не верује у Бога и мисли да је све у свету одређено случајем, или оптужује Бога за лицемерје и неправедност, сматрајући да Он, при свим идентичним околностима, једнима из неког разлога омогућава да се спасу, а другима не. Међутим, Писмо говори: „у Господа Бога нашег нема неправде, нити гледа ко је ко, нити прима поклоне“ (2 Дн. 19:7) и ту истину о одсуству лицемерја код Бога још три пута понавља апостол (Рим. 2:11; Еф. 6:9; Кол. 3:25). Ако верујемо у Промисао Божији, схватамо да се не дешава да, тобож, ми негде идемо и проповедамо, и да се тамо одмах појављују верни. Не. У почетку Бог Срцезналац види да у неком народу постоје душе спремне за примање истине и које жуде за њом. Након тога Он тако уређује да неки мисионар оде тим душама или такве душе доспевају у земљу где постоји Православна Црква. По речима светог Атанасија „за познање и тачно разумевање истине имамо потребу не у неком другом, већ само у нама самима. Пут ка Богу није далеко од нас… он није ван нас, већ у нама самима; његов почетак можемо да пронађемо као што је и Мојсеј учио, говорећи: ?Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме? (Рим, 10:8; 5 Мојс. 30:14)… Нека се не изговарају Јелини који служе идолима и уопште, нико други да не обмањује самога себе, као да тобож немају таквог пута, и зато тобож имају изговор за своју безбожност. Сви смо ми ступили на тај пут и свима је отворен, иако не иду сви тим путем.“[3] Дакле, нико не може да се оправда незнањем. Како сведочи преподобни Никон Оптински: „могућност спасења је одувек свима дана од Бога“.[4] Зато што обраћање човека Богу не почиње од неких спољашњих околности – зато што је видео православни храм и ушао у њега или му је у руке доспела православна књига, или се упознао са православним хришћанином, сусрео са светим човеком или видео чудо – већ због унутрашњег избора свог срца. Да, не рађају се сви у православној земљи, не знају сви за Православље и за Христа, постоје народи у чијој култури потпуно одсуствује схватање о једном Богу. Међутим, апсолутно сваки човек на земљи зна појмове као што су „добро“ и „зло“, „истина“ и „лаж“, и свако има савест која му помаже да се разликује једно од другог. И кроз то сваки човек чини избор. По речима преподобног Јустина (Поповића): „човек у овом свету мора да реши дилему: бити са Христом или против Њега. И сваки човек, желећи то или не, решава тај проблем. Или ће бити христољубац или христоборац. Трећега нема.“[5] „Господ је обећао: ?тражите и наћи ћете? (Мт. 7:7), зато ће свака искрена потрага за правдом привести човека Христу, јер ?правда је – Богочовек Христос и Његово Јеванђеље?. И неправда је све оно што Он није, све што није у Његовом Јеванђељу и што је против Јеванђеља. Зато вера у Христа и јесте ?служба праведности? (2 Кор. 3:9). Ко не служи Христу, тај служи неправди“.[6] Истину не налази и не доспева у Православну Цркву само онај ко не трага за истином. Међутим, кроз то одсуство жеље за трагањем, он такође чини избор у свом животу, и тај избор, на жалост, није у корист истине. А човек, који бира љубав према истини, који жуди да позна истину,[7] ступа на пут ка Богу, који се, по речима светог Атанасија, налази у нама самима и таквом човеку Господ пружа могућност да уђе у Његову Цркву, доводећи га у православни храм, пославши му неопходну књигу, друга и друге спољашње ствари које помажу да се уђе у Цркву. А ако је некоме за искрено обраћење потребно да се сусретне са Светитељем или да види чудо – Господ му шаље Светитеља и чини чудо зато што Он даје све што је неопходно да би угасио жеђ онога који жуди за истином. Господ призива: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.“ (Мт. 7:7) Ко не тражи, томе се и не даје, ко не тражи тај и не налази, ко не куца, томе и не отварају. Ако читав народ чине такви људи, онда таквом народу Господ не шаље проповеднике Јеванђеља. Блажени Августин директно о томе пише: „Што се тиче времена и места када и где се Његово Јеванђеље није проповедало, то је Он унапред знао да ће и тада тамо сви људи према проповеди да се понесу исто као што су и у време Његовог телесног присуства на земљи, то јест, управо као они који нису желели да поверују у Њега, чак и када је Он васкрсавао мртве… Шта је чудно у томе што Христос, спознавши кроз претходне векове колико је цела васељена пуна неверујућих, заслужено није желео да проповеда онима за које је од раније знао да неће веровати ни Његовим речима, ни Његовим чудесима?“[8] Исто тако и свети Лука (Војно-Јасенецки) разматра питање зашто док се једни рађају у православним породицама и од малена добијају знања о спасењу, „други несрећници… се рађају као предодређени за пропаст… живе и расту у најнегативнијим условима за спасење… Ето, и питамо себе шта то значи, зашто као да Господ тобож једне од раније предодређује за спасење, а други као да су од раније осуђени на погибао… Не, не! Он жели да се сви спасу и да дођу у познање истине. У посланици Римљанима читамо: ?А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери; Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова? (Рим. 8:28-29). Огроман је значај ових речи апостола Павла. Предодређено је да буду саобразни лику Сина Његова они за које је по Свом Божанском предзнању знао од раније да ће кренути по путу који је Христос заповедио, да ће бити достојни Царства Божијег“.[9] Неки људи који нису упознати са богословљем називају ово светоотачко учење калвинистичким или га зближавају са муслиманским погледом на предодређеност, мислећи да у Православљу уопште нема учења о предодређености. Међутим, није тако. У Писму је јасно написано: „А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (Рим. 8:30). Али, Православље не прихвата погрешно, јеретичко схватање предодређености. Сагласно јеретичком учењу, Бог предодређује поступке људи, такође њихов избор и удео. Сагласно православном учењу, Господ не предодређује ни избор човека, ни његова дела, ни његов посмртни удео, али знајући по предзнању какав ће избор учинити један или други човек у свом срцу, Господ за оне који су изабрали истину предодређује спољашње околности које им дозвољавају да остваре свој избор и развију га са најбоље стране и на крају – достигну Царство Небеско. У „Посланици патријарха Источно-католичанске Цркве о Православној вери из 1723. године“ пише: „Он је предвидео да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, те је зато једне предодредио за славу, а друге је осудио“. Даље патријарси говоре да у целом људском свету делује „благодат, која просвећује… која слично светлости која обасјава оне који иду по тами, показује нам свима пут. Они који желе да се њој слободно покоравају (јер она помаже онима који је траже, а не онима који јој се противе), и испуњавају њезине заповести преко потребне за спасење – добијају према томе и посебну благодат која помажући, крепећи и постојано их усавршавајући у љубави Божијој, то јест у оним добрим делима која Бог тражи од нас (и која је исто тако тражила и претходна благодат) – оправдава их, и чини их предодређенима“. Мишљење људи који „уништавајући слободу човечије воље“ представљају као узрок паклених мука оних који гину жељу Самог Бога, патријарси називају „страшним хуљењем на Бога“, Који „није учесник никаквог зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лице“ и „оне који тако говоре и мисле предајемо вечној анатеми“. НАПОМЕНЕ: „Када су апостоли желели да проповедају незнабошцима у Азији Дух им је забранио (Дела ап. 16:6); међутим, Сам тај Дух, Који је пре тога забранио проповед, касније је улио проповед у срца Азијата. Јер одавно је већ цела Азија поверовала. Следи да је оно што је претходно забрањено, након тога извршено зато што тамо пре тога није било таквих људи који су били у стању да се спасу. Тада (у време када је забрањено) су у њој (Азији) били такви који још нису заслуживали да буду обновљени у животу, али нису заслуживали ни да буду подвргнути најстрожијој осуди за презрење проповеди. Дакле, по префињеном и скривеном суду, света проповед се не допушта до слуха неких, јер они не заслужују да буду обновљени благодаћу.“ (Св. Григорије Двојеслов. Четрдесет беседа на Јеванђеље. 4.1) Преп. Силуан Атонски. О смирењу / Дела Старца Силуана. Ивановское, 1997, стр. 42. Св. Атанасије Велики. Против незнабожаца. 30. Преп. Никон Оптински. Запажања и примедбе на пети том сабраних дела епископа Игњатија (Брјанчанинова) К Гл. Х. Преп. Јустин (Поповић). Тумачење 1. саборне посланице светог апостола Јована. Москва, 1999, стр. 110-111. Преп. Јустин (Поповић). Исто, стр. 162. Разуме се, када се говори о жељи да се позна истина, има се у виду не докона радозналост већ жеља сједињења уз спремност да се човек мења у сагласности са истином – само онај ко има такву спремност достојан је да позна истину. Блажени Августин. О дару пребивања, 23 / Антипелагијанска дела каснијег периода. Москва, 2008, стр. 400-401. Св. Лука (Војно-Јасенецки). Беседа од 4. фебруара 1951. г. / Проповеди, т. 1. Симферопољ, 2003, стр. 47.

Мени се чини да то што ти покушаваш да изложиш није у Духу Православља, твоје тежње и тобожње бриге су одраз прелешћености. Можда грешим, али ти би да својим умовањем промениш вековне обреде у Православној Цркви. Праштај мени грешноме.

Помаже Бог! Нема разлога да се љутим. Твоје мишљење сам прочитао и драго ми је да ме критикујеш. Не желим да никоме намећем своје мишљење, зато се трудим да што више цитирам Свете Оце. Питање за тебе као теолога? Да ли може да се причестимо невидљиво, мимо литургије и ако можемо, замољавам те да изложиш тачно излагање православне цркве по том питању. Исто тако те замољавам да изложиш, наравно ако хоћеш, да ли православна црква учи да се неки наши пријатељи који нису крштени у православној цркви , а нама су драги могу спасти без крштења? Поздрав!

Свакоме је на располагању да верује како хоће. Или ће да се покаје и верује у Догмате Православне Цркве или ће умовати по своме. Треће нема. Или је унутра или је напољу. Православна Црква учи да ВАН ЦРКВЕ НЕМА СПАСЕЊА "Онај који је по својим делима добар, али није запечаћен водом, неће ући у Царство Небеско. Реч је смела, али није моја; тако је одредио Исус." Свети Кирил Јерусалимски, Поуке огласитељне и тајноводствене, 3. "Ко жели да се спаси, мора, пре свега, да чува васељенску веру, коју ако не сачува у целости и непорочности тај, без сумње, гине заувек". Свети Атанасије Велики, Символ вере "Чујте сви ви, који сте туђи просвећењу (крштењу): ужасните се, заридајте! Страшна је то претња, страшна одлука! Немогуће је, говори Христос, ономе који се не роди водом и духом да уђе у Царство Небеско, јер на себи још носи одећу смрти, одећу проклетства, одећу труљења - још није добио знак Господњи, још није свој, већ туђ; нема знак за царство." Свети Јован Златоуст, Беседе на Јеванђеље од Јована, 25.1. "Нико не улази у Царство Небеско на други начин, него само кроз Крштење. И оглашени верује у Крст Господа Исуса којим се и сам знаменује; али ако не буде крштен у име Оца и Сина и Светога Духа неће добити опроштење грехова и удостојити се дара духовне благодати." Свети Амвросије Медиолански, цитат по: Митр. Макарије (Булгаков). Православно догматско богословље. СПб. 1857, стр. 258 "Нико неће достићи спасење ни вечни живот, осим онога ко за главу има Христа: може за главу имати Христа само онај ко се налази у Његовом Телу, које је Црква... Ко није међу члановима Христовим, не може имати хришћанског спасења. Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, иако би његов живот и био достојан похвале, за то једно безакоње, што се одвојио од јединства са Христом, неће имати живота, већ ће гнев Божији пребивати на њему." Блажени Августин, цитат по: Свешт. Григорије Дјаченко. Лекције и примери православне вере. Москва, 1894, стр. 439. "Без Крштења нико не може да се нада на вечно спасење - макар био и најпобожнији од побожних." Преподобни Јован Дамаскин "Ко је поверовао, а није се крстио већ остаје оглашен, није спасен." Блажени Теофилакт Бугарски "У будућем веку сила Његовог Другог Доласка ће све подигнути из смрти, иако се неће сви удостојити истинског живота; зато што ће нечестиви и неверујући, и они који овде преко исповести и покајања нису примили опроштење грехова... васкрснути, заиста, али ће осетити живот гори од смрти, предани мучењу и страдању и притешњености и стиду вечном, обитавајући са црвима који не спавају и спаљивани мрачним, неугасивим огњем." Свети Григорије Палама, Беседе. т. 2. Москва, 1993, стр. 13. "Тајна Крштења представља врата Божије благодати. Ако се не крстимо, чак нас ни крв Сина Божијег неће спасити." Свети Димитрије Ростовски, О символу вере "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн.3:5): муслимани неће ући, Јевреји, идолопоклоници, јеретици неће ући, секташи неће ући, блудници, прељубници, лихвари и други нечестивци неће ући и Царства Божијег неће наследити. Само се истинском вером у Христа и у Цркву Његову спасавамо и делима љубави." Свети Јован Кронштатски, Дневник. Т. 1. Твер, 2005, стр. 298. "О недовољности спасења и лажљивости протестантизма и реформаторства као засебних вероисповедања и не треба говорити: тамо је све изопачено, читаво здање вере и богослужења." Свети Јован Кронштатски, Живо слово мудрости духовне. Москва, 2003. "Да ли може човек да се спаси без Цркве? Не, не може, јер је Црква ризница Божије благодати, без које нико не може да се спаси, као што не може да живи рука, одсечена од тела." Свети Николај Српски, Катихизис "Вера Светих" "Страх и ужас Страшног Суда за грешнике ће посебно бити у томе што ће сви они у том тренутку јасно видети и познати да се Исус Христос заиста оваплотио ради спасења свих, пострадао за све, предао свима у Цркви благодатна средства спасења - свете Тајне и свете врлине; да је Он - заиста једини Спаситељ људи, да је Његово Јеванђеље и заиста једини истински смисао и циљ људског живота на земљи, да је Његово Име - заиста једино Име којим се људи могу спасити од ужасне бесмислице греха и смрти и избећи вечно мучење у вечном царству греха и зла - у преисподњи (види 1 Сол. 1:6-10). Тада ће свако ко није за време земаљског живота поверовао у Христа као у Бога и Спаситеља јасно осетити целим својим бићем, да је самим тим већ на земљи себе осудио на вечне муке." (Јн. 3:18; 5:24) Преподобни Јустин Поповић Сабрана дела. Т. IV. Москва, 2007, стр. 422-423.

Везано за крштење пошто је ово уствари тема о крштењу, сетио сам се једног текста: ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН МОСХА ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР) ГЛАВА 176. О крштењу једног јеврејина у песку Авва Паладије нам је причао да је од једног од отаца по имену Андреј (којег смо и ми срели), чуо следеће казивање: Док сам још био млад човек, био сам веома немирна духа. А када је настао рат и безвлашће, побегли смо из Палестине ја и друга деветорица, од којих је један био веома трудољубив и побожан, а други је био Јеврејин. Када смо зашли у пустињу, Јеврејин се смртно разболео и ми смо се нашли у веома незгодном положају, јер нисмо знали шта са њим да чинимо. Никако нисмо желели да га напустимо. Сваки од нас га је носио на својим плећима према снази коју је имао. Желели смо да га донесемо до неког града, или до неке трговачке станице да не би сам умро у пустињи. Међутим, како је млади Јеврејин сасвим телесно изнемогао због глади, превеликог замора, високе температуре и жеђи узроковане сунцем, које нас је жегло, и пошто је био сасвим близу смрти, јер већ није могао ни да се држи за онога који га је носио, одлучисмо да га оставимо у пустињи да на миру сконча. Сви смо се тада већ били уплашили да и нас због жеђи не задеси смрт у пустињи. Чим смо га плачући спустили на песак, он је прозрео нашу намеру да га оставимо и почео да нас заклиње следећм речима: "За име Бога "који ће судити живима и мртвима"[3] не остављајте ме да умрем као Јеврејин, него као хришћанин. Учините ми, дакле, милост и крстите ме да бих овај живот напустио као хришћанин и да би тако душа моја отишла ка Господу." Ми му на то одговорисмо: "Да ти искрено кажемо, брате, нама није дозвољено да учинимо нешто тако, јер смо световњаци, људи који живимо у свету, а за то је потребан епископ или бар презвитер, сем тога овде нема воде за крштење." Међутим, он је кроз сузе наставио да нас преклиње: "Хришћани, не остављајте ме да умрем без тако великог дара, без крштења." Били смо у великој муци. Онда један од нас, онај трудољубиви човек, као покренут одозго, рече: "Подигните га и скините одећу са њега." Са доста муке смо свукли његову одећу и поставили га на ноге. Онда је онај трудољубац три пута захватио песак својим шакама и излио га на главу младића изговоривши: "Крштава се Теодор у име Оца и Сина и Светога Духа" а ми смо, чим је било изговорено име Једносуштне Тројице, Којој се сви клањамо, одговорили са "Амин." За име Божије, сведочим вам браћо, толико га је оснажио и излечио Христос, Син Бога живога, да се на њему није осетио ни траг од претходне болести. Напротив, он је потпуно здрав, оснажен, бодро ишао испред нас по пустињи. А када смо дошли у Аскалон, испричасмо читав овај догађај блаженом и светом Дионисију, епикопу града. Тада овај, заиста свети Дионисије, будући веома задивљен овим необичним чудом, сазва све своје свештенство, упозна га са догађајем и свима постави питање да ли једно овако обављено крштење са песком може да се призна или не. Једни су говорили да крштење треба признати због чуда, које се десило, други су опет говорили да га не треба признати. Свети Дионисије је тада изнео своје мишљење: "Свети Григорије Богослов у тридесет деветој поуци о божанском просвећењу, наводи следећа крштења: - Мојсејево крштење у води, а пре тога у облаку и у мору, - Јованово крштење, које није било јудејско зато што није било само водом него и покајањем, - Исусово крштење у Духу Светоме и оно је савршено крштење, - крштење мученичко, у крви проливеној за веру и - пето крштење у сузама покајања. Али којим од ових крштења је крштен млади Јеврејин да би оно било признато? Да бисмо донели исправан закључак, сетимо се речи Господњих Никодиму "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије"[4]. Блажени овај епископ Дионисије одлучи да јуношу пошаље на свети Јордан да се крсти, а оног трудољубца рукоположи за ђакона. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniLug/DuhovniLug.htm

Помаже Бог Жељко! Није битно да ли ћу ја да теби верујем на реч или не. Битно је шта учи православна црква. Мало сам прелистао Вера светих — Катихизис Источне Православне Цркве - ==> http://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html#_Toc520735217и ево шта се каже уопштено за Свете Тајне: Шта називамо светом тајном? Света тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила, која се зове Божја благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају. Шта је света тајна причешћа? То је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа. Из искуства сам се научио да не треба да примам тек тако неко мишљење, ако оно није подкрепљено "доказним материјалом" - учењем Светих Отаца, ма био то мој и најбољи пријатељ, јер су се данас многе ствари увукле у цркву, које немају везе са православним исповедањем вере. Поздрав!

Које су то књиге, ако није проблем да се обзнани и који су то старци? Треба да се прави разлика између стараца и Светих Стараца боље речено Светих Отаца. Мени је јасно и ја верујем да је Господу све могуће, али невидљиви вид причешћивања као Света Тајна ми није познат у православном иповедању вере. Видимо да ни Света Марија Египћанка није тако причешћена, а достигла је толику светост да је могла аршин изнад земље да стоји ."и кад ја мало подигох очи са земље и погледах у њу, угледах је где уздигнута један аршин изнад земље стоји на ваздуху и моли се". Ето Она која се књигама никада учила није, а псалме напамет знала и још многа чудеса која може да сазнамо из житија творила каже ово: "А сада свим срцем желим да се причестим, па те молим: не презри моју молбу, већ ми на сваки начин донеси животворне Божанске Тајне да се причестим у време када Господ своје ученике учини причасницима Божанствене Вечере." Додао би још и ово из: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА - СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ СПАСЕЊА ПУТЕВИ • Онај ко жели да се спасе треба да се преда вољи Божијој и да моли Бога да му Бог каже, то јест покаже, пут спасења. Човеку је непознато шта му је одредио Промисао Божији. Нарочито у наше време свеопштег колебања свака ситуација постаје непоуздана и крхка, ако је Бог Својом свемоћном десницом не утврди и не учини поузданом. 6. 708 • Угодник Божији може да иде посебним путем, по нарочитом изабрању и призвању Божијем, али то се догађа веома ретко. Најчешће посебним путем иду они који се налазе у стању самообмане, или који су се усмерили ка самообмани. Ми треба да се држимо подаље и опрезно у односу на све који иду посебним, загонетним путем. 6. 774 (в. ПОДВИГА МЕСТО)

Помаже Бог! Била је и раније ( пре одласка у пустињу) крштена! Део из Житија Светих - Свете Марије Египћанке: ..."А она се онда окрену старцу, подиже га, и рече му: Аво Зосимо, зашто те помисли смућују и говоре ти да сам ја привиђење и дух, и да се претворно молим? Молим те, оче блажени, буди сигуран у ово: ја сам жена грешница, но светим крштењем ограђена; и нисам привиђење ни дух, већ сам земља, прах и пепео, и заиста тело које никада ништа духовно није помислило. И рекавши то, она осени крсним знаком чело своје, очи, уста и груди .говорећи овако: Аво Зосимо, нека нас Бог избави од лукавога, и од замки његових, јер је тежак рат његов против нас."... http://www.youtube.com/watch?v=qeSLXRLi9_w http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm

Опростите мени грешноме... Свети Игњатије Брјанчанинов О немогућности спасења иноверних и јеретика Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом. Питање које ви постављате сада питају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божијем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!" Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повратку општењу (заједничарењу) са Богом. Ово општење (заједничарење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста изгубљених бића. Погибељ је удес свих људи, и врлинских и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. "Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога Завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничарење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је Сам безгранични Бог. Казне - судбинa рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла." (Јн. 6,28 -29) Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничарење) са Богом посредством тајни које нам је Он даривао. Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у Искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења. "Мислимо, дакле", говори свети апостол Павле, "да ће се човек оправдати вером без дела закона." (Римљ. 3, 28) "И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу." (Римљ. 3,22- 24) Ви ћете приговорити: "Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела мртва." Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела наше пале природе. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божије, као дело вере. Загледајте се у Нови Завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божијих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божијих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. Насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа. Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуд га, с каквим правом, налазите и препознајете код себе? Ако сте хришћани, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену он се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као "здрав", неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божијем? Није, него здрав разум показује ово. Ах, ваш здрави разум!... Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божијем, које превазилази свако умовање, и оно је недоступно сваком људском поимању. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи... кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!... Носиш име хришћанско, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине - бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божијег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј расуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божије о дејствима Божијим, која је Сам Бог открио. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати о Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити (уму своме) сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна самоизмишљања и скитања ума човечијег. Кажете: "Јеретици су такође хришћани." Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво "Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: "Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховог богохулства, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу." Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврдио га је Васељенски Халкидонски сабор. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!... Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица, коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима тек толико речи! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се смењивале, тежиле једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете Тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!... Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање које је Бог дао на дар свим људима посредством хришћанства.

Помаже Бог! Можда ће ти део овог цитата помоћи да нађеш мир у души! "...Уместо закључка ћемо навести избор светоотачких цитата везаних за питање које разматрамо, а који нису били укључени у текст књиге. Највећу пажњу ћемо поклонити Светитељима који су директно полемисали са лажним учењем о могућности спасења без истинске вере у Христа, без Крштења, само добрим делима. Пошто се то лажно учење појавило и стекло популарност релативно недавно, њега и критикују Светитељи који су живели у времена блиска нама - свети Игњатије Брјанчанинов, мученик Николај Варжански и свештеноисповедник Лука Војно-Јасенецки. Глас ових Светитеља, управо и представља сведочанство које се може признати за коначно у решавању овог питања. Ово лажно учење не противречи просто Писму и учењу древних Светих Отаца и Сабора, већ су га и нови Свети Оци дефинисали као погрешно. Али ако је у XIX и почетком XX века ово лажно учење тек почињало да се појављује, при чему не толико у црквеној, колико у блиско-црквеној средини и то више као питање, као још неформулисано, у наше дане се оно представља као целовито учење, са развијеним (иако не по савести) системом аргументације, које се може чути чак и са црквених катедри, које се понекада врло активно намеће. Све то изазива велику узнемиреност, пошто се не говори о неком другостепеном и несуштинском питању, већ о самој суштини наше вере, о ономе што је учинио Христос, што се догодило на Крсту, шта је спасење, шта су рај и пакао, шта је Црква. О томе колико је опасна и за душу погубна ова заблуда, јасно је говорио свети Игњатије: "Они који добрим делима пале природе дају незаслужено високу цену, ти чине највећу и по душу штетну грешку. Они се упуштају, не схватајући то, у понижавање и одбацивање Христа. Често питају: 'Зашто не би били спасени незнабошци, муслимани, лутерани, и сви слични, отворени и скривени непријатељи хришћанства? Па и међу њима има много веома врлинских људи.' Очигледно је да питање и приговор произлазе из потпуног незнања, у чему се састоји људска пропаст и спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос и износи мисао да искупљење и Искупитељ нису били неопходни људима, да људи могу да се спасу и сопственим средствима. Укратко: тим питањем и приговором одбацује се хришћанство."

Не би да улазим у то ко је грешан, за себе колико знам јесам, а оно што незнам... дај Боже да ми се открије!

Аминујем оно што је Воља Божја!

Јуче сам тражио на гооглу форуме о православљу, па сам нашао овај. Знате ли за још неки православни форум, волео би да се боље информишем из више извора.

Помаже Бог! Грешни Стево би да се придружи везано за православне теме, ако може? Поздрав!