Ivana032

Oprosti i ti! Nema tu šta da bude pretužno, Čačak nije mali grad, pa da se zna sve o svima. Ti ljudi, ako ne traže pomoć, ne čuje se za njih. Nemoguće je sve ugrožene porodice ispratiti. Ovu mučeničku videh na sajtu, pa sam stoga i podelila, tako bih za svakog. Narod je, draga sestro, svuda isti. Nema to veze sa Čačkom i Čačanima, neko će pomoći, neko neće, neko ne može, a nekog i ne interesuje. Slava Bogu, uvek ima onih koji pomažu. Evo pozivam te ovom prilikom da mi napišeš nešto više o toj porodici kojoj treba pomoć, pošalji mi poruku, a ja ću već uraditi šta je u mojoj moći, organizovati neku akciju i sl. Gde tačno žive, kolika su deca, šta im je neophodno?

ne bih komentarisala. Kom narodu ti pripadaš?

Draga Jelena, žao mi je što mi se obraćaš takvim tonom i žao mi je što nisam upoznata sa slučajem tvoje prijateljice. Ako sam u mogućnosti pomognem svakome, ne gledam ko je iz kog grada. To što sam iz Čačka ne znači da ne treba da me dotiče nevolja koju ljudi proživljavaju negde drugde. Ova vest me potresla pa sam je stoga i postavila. Ako možemo kako pomoći tvojoj prijateljici, evo postavi, da ljudi vide, verujem da će se mnogi odazvati.

Možda već postoji tema, nisam uspela da je pronađem. Ono što me duboko potreslo su komentari čitalaca na ovu vest. Toliko osude za ove sirote roditelje i reči koje ne zaslužuje nijedno živo biće, dragi moji, kakvi smo, dobro nam je. Tužna srca odoh da spavam. Ajmo koliko je ko u mogućnosti, da pomognemo ovim ljudima.

Srce za decu: Volela bih da se okupam i lepo obučem Ljubiša Mitić | 25. 10. 2013. - 07:00h | Foto: Lj. Mitić U sobi bez stakala na prozoru, sa dva polomljena kreveta, jednim stolom i dve stolice, bez struje i vode, živi šestočlana porodica Jovanović iz Prokuplja. Na stolu je vekna pečenog hleba. To je za ovu porodicu doručak i ručak, a ako preostane, i večera. Ima dana kada svi odu gladni na spavanje: Porodica Jovanović Neretko se desi da otac Slobodan (36) i majka Milena (27) legnu gladni da bi Ivana (6), Jelena (5), Andrija (3) i dvomesečna beba Marija imali šta da jedu. - Bilo je dana kada svi odemo na spavanje gladni. Često se stidim i ne mogu da podnesem što smo toliko siromašni i što deca nemaju ni najosnovnije potrepštine za život. Pitam se gde sam to pogrešio i prosto ne mogu noćima da spavam razmišljajući kako da pomognem porodici. Ali posla u ovoj zemlji nema ni za sposobne, a ne za invalide kakav sam ja - priča očajni otac Slobodan, koji je u saobraćajnoj nezgodi pre deset godina ostao invalid sa šipkom u nozi. Deca su obazrivo gledala kada smo pokušali da razgovaramo s njima. Nisu navikla da im nepoznati ulaze u dvorište. Najstarija Ivana je tek krenula u predškolsko. Voli školu, ali joj nije prijatno kada je deca zbog nemaštine izbegavaju i zadirkuju. Kako da pomognete: Ukoliko želite da pošaljete novcanu pomoc ili pomoc u robi, kliknite OVDE. Pomoc možete uplatiti na dinarski racun: 2750010221949709 90 - rsd, Societe Generale Srbija, Beograd Možete poslati i SMS na broj 2552 Za više informacija pozovite 011/333-4-528 - Stidim se što smo siromašni jer mi se drugovi u školi zbog toga smeju. Volela bih da se obučem kao moji drugari iz predškolskog, da se okupam i da mirišem kao oni. Ali kako, kupatilo nemamo, a mama me ponekad okupa mlakom vodom koja se napolju zagreje na suncu - kaže stidljivo Ivana. Parče hleba i čaša vode najčešći obed Za ovu decu male stvari znače mnogo. Nikada u prodavnici nisu kupili patike, pantalone, bluzu, igračku... Nose stvari koje otac i stric pronađu u kontejnerima i koje su stare i uglavnom iznošene. - Kada nam tata donese neku igračku, mnogo smo srećni. Pre neki dan nam je doneo loptu. Ipak, najviše volimo kada nam donese neki slatkiš iz prodavnice. Ne ljutimo se kad se vrati praznih ruku jer znamo da nema para - priča Ivana, koja u bedi mnogo brže odrasta od svojih vršnjaka i zna da poštuje i ceni male stvari. Odrastaju u užasnim uslovima: Ivana, Jelena i Andrija Ova deca nikada nisu imala televizor, a kompjuter i ostalu tehniku najstarija Ivana je samo jednom videla na slici i pitala tatu šta je to. Ni on nije znao da joj objasni čemu ta sprava služi, ali je rekao da se deca njime igraju. U uslovima neprihvatljivim za život čoveka u ovom veku, neuslovnoj prostoriji bez struje, vode, kupatila, ova porodica preživljava teške trenutke. Iz sobe izlazi neprijatan miris ustajalih stvari. Sirotinja, glad i beda prva su asocijacija kada se sretnete oči u oči s porodicom koja se izdržava od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Žive u zajedničkoj kući bez krova, njihova je jedna soba, dok ostale koriste Slobodanovi brat i otac. I oni preživljavaju sakupljajući sekundarne sirovine po kontejnerima. Porodica mašta da u sobi ima električno svetlo i novi šporet jer je zimi previše hladno. Onaj koji imaju previše dimi. http://www.blic.rs

O tome, kako mi se mir useli u dušu posle celivanja svetih moštiju Velikomučenika Kozme i Damjana, posle prisustva molebanu i sabranju u našoj Crkvi, našoj Majci, a nepomjanik nikad ne spava, no "kao lav ričući, traži koga će da pojede". Srce mi zadrhta, jer napade me jedna osoba da se svađa. Gospodi pomiluj! Povukoh se, Slava Bogu.

Да, данас јесу Сви Свети у католика, али не мислим да је то смисао ноћи вештица. Чини ми се да је фора да се као покаже злим духовима да их се човек не плаши, тако то објашњава "напредни" свет. Шта год, болесно је и не треба нам у нашој земљи и нашем народу.

Да, рационалне дефинитивно, одлично си то приметио, јер заиста не постоји ниједан рационалан разлог за пушење. Зашто човек, који је рационално биће, буде толико ирационалан кад су ове ствари у питању? Мислим да тек кад признаш себи да си зависник, имаш шансе да се избориш. Хвала на саветима. Сваки ми је добродошао.

Мене је та једна вратила цигаретама, ма један дим је по мене опасан кад оставим. Много се ја мучим с овим пороком.

Милосављевић, колико дуго си бивши пушач или, ако хоћеш, непушач? Не знам како се сад декларишеш.

Ни ја.

Волела сам бајке кад сам била мала, али оно што ми се највише, у том смислу, урезало у памћење из детињства је то да ме мама увек успављивала с песмом. И сад чујем њен глас, покој јој души. Приче развијају машту код деце, али мора се бити строго опрезан каква порука се шаље, какве осећаје буди у малим душама.

Наравно да их детету не читам, што сам написала у неком претходном посту. Прочитах за себе, јер ми је и сам почетак био сумњив. Дуго су стајале, пошто се деца углавном вежу за једну бајку, па смо вртели у круг Црвенкапу годину дана, а с обзиром да су имали представу у вртићу Ивица и Марица, помислих да не би било лоше да променимо. Кад оно

Могуће да је и то, читав серијал је "осавремењен", то уопште нису бајке какве сви знамо, али просто не могу да поверујем да се ни том полу-новинарчићу није укључио мозак бар на кратко. Па то су деца, сунђери који упијају све таквом брзином да се човек забезекне.

Боже не дај! Мислим да нам се неке ствари тако суптилно постављају, а да нико не обраћа пажњу на то. И није то случајно уопште.