Хришћанство се код Срба учвршћивало постепено (донекле постепено и усвајало) и тај процесе је трајао неколико векова. Но, тек су делатношћу Стефана Немање (СВ. Симеона) и Св. Саве створени услови да оно има одлучујући утицај на интегрално обједињавање расутих, и дотле политички расцепканих, српских земаља, као и обједињавајућу магнетну силу за окупљање српског народног корпуса у смислену заједницу, са својом историјском, цицилизацијском, али и духовном мисијом (пртом не занемарујем претходне периоде нарочито рад солунске браће Ћирила и Методија). Немањино не пристајање на парадигму по којој је Србија вазал Византије (а чији је заступник био његов брат Тихомир) и војно-политички рад на обједињавању српских земаља били су увод у делатност Св. Саве, који ће продубити и духовно-идеолошки (условно речено идеолошки пошто су идеологије какве данас познајемо плод западноевропског историјског разбитка настале у француској са циљем оспоравања „божанског“ права француских краљева, а како би буржоазија понудила алтернативу дотле важећим традиционалним католичко-монархијским схватањима „божанске“ власти, и уопште друштва и државе) уобличити смисао постојања Цркве, државе и народа, као и трасирати јасан циљ и пут српског националног организма.
Избегавајући западноевропске тадашње клишее сталешког, католичког елитизма и неке врсте теократије, као и византијског етатизма у којем су кривљењем симфоније цркве и државе на пиједестал стављени држава и цар, а у којима је народ био мање или више маргинализован, Св. Сава је ударио духовне темеље за српску посебност, изражену пре свега у схватању народног изабрања, односно кроз црквено-народни организам равноправно учешће народа у универзалном новом духовном Израиљу.
Ово изабрање је вазда кроз историју условно пошто се заснива на слободном опредељењу сваког поједница те народних и других групација, али Светосавље је онај оквир који то Србима омогућује, спајајући националну аутентичност са истинским хришћанским универзализмом. Сагледавање света у светосавском кључу омогућује Србима, следбеницима светосавља, правилан приступ националном и хришћанско-универзалном, национално-идентитетском и космополитском, небеском и земаљском. Исто тако оно представља камен темељац схватања преображаја паганског у хришћанско, чиме веже у једну нераскидиву нит предхришћанско и хришћанско, прошло са садашњим и будућим, омогућавајући сагледавање српске историјско-духовне вертикале у јасном кључу.
Црква, народ, држава
Основ за посебност, а самим тим национални идентитет, али који води ка хришћанској универзалности, је православље, које су Срби примали од Византије, чије је био духовни ученик и Св Сава. Из тог духовног извора произилази, како трасиран реални духовно-материјални циљ српског народног организма тако и схватања Цркве, државе и народа. Централни циљ и Цркве и државе је народ (и сваки његов појединац), и служба народу у циљу његовог хода ка духовној реализацији, али чији је почетак изграђивања, као и реалан оквир деловање у материјалној реалности, или друкчије речено на земљи, у датим друштвено-државним оквирима.
То омогућује народна Црква (интегрални део универзалне православне Цркве, као заједнице духовног изабрања или духовног Израиља, чија је глава Христос), као духовни васпитач и путовођ са програмом али и снагом да изгради и оспособи слободне личности које ће моћи стваралаштвом у реалној земаљској сфери да реализују конкретне личне али и заједничке друштвено-државне циљеве. Исто тако то омогућује и држава као законски уређен простор намањен за реалну и видљиву манифестацију народног духа, као и оквир који ће чвршће држати народ окупљеним и тиме мобилисаним за стваралаштво и опште националну афирмацију. 
У Светосављу Црква, као стуб народне смислене афирмације, се ставља у службу народу и у заједници (симфонији) са државом постаје гарант реализације националне заједнице као историјског субјекта на унутрашњој и међународној - европској и светској - сцени. Због тога су појмови Црква и народ у светосављу практично синоними, јер Цркву чини заједница верујућих почевши од патријарха до лаичких верника, док опет целокупна црквена јерархија није одвојена од народа по шаблону католичког клерикалног елитизма, те органски и суштински, и са истим духовно-материјалним циљем, се налази у нераскидивој заједници са целокуопним народом и представља његов интегрални део. Владари на челу државе, али и свеукупна средњовековна елита, су као заједничари црквено-народног организма само предводници земаљске реализације народног организма и чувари државне куће, као простора националне самореализације, којој је фундаментални циљ манифестација духовног и материјалног у реалним и датим земаљским оквирима. Дакле саборност је главна карактеристика народа где је држава овоземаљско поље афирмације а Црква духовни извор, објединитељ, васпитач и спона између материјалног и духовног, земаљског и небеског света.
За разлику од запада, где су државе имале централно место и биле неопходан услов настанка нација, у светосављу приоритетно место заузима народ, оплемењен хршћанско-црквеним духом и циљем кретања, као битнији део у односу на државу. То не значи да је држава небитна, али значи, да за разлику од запада где је она кључна тачка за постојање и одбрану националног субјективитета, код Срба симбиоза Цркве и народа, где је једно сливено у друго, са јасном духовном визијом новог духовног Израиља, представља оно што је главни предмет реализације. Када је овај циљ јасан народној заједници и када постоје у овом духу напојене личности држава, као видљиви резултат оваквог духа, успева да се реализује.
Но, када тога нема, и када интегрално-национални дух светосавља слаби држава се услед, по правилу одступања прво елите, урушава са тендецијом ка поделама, регионалним партикуларизмима и паду у ропство некој страној сили. Ово се може видети кроз целокупну српску историју. Са друге стране пад државе услед горе наведених разлога не значи и губитак идентитета народа. Штавише када се национална елита пресудно отуђи од националног духа и циља, а услед задовољавања својих краткорочних материјалних интереса, пад државе и долази као казна за духовно конвертитство елите и морално кварење народа, што доприноси кристализацији стања и суочавању са обездуховљавањем и духовним отпадништвом, што све опет има за циљ јасније сагледавање реалне ситуације како би се дефинисали правци изласка из кризе и повратка светосавским духовним коренима (односно традиционалним српским вредностима), који су једини пут за обнову државе.
Можемо дакле рећи да је светосавље, са народном Црквом (али понављам са Црквом која је јединствени део универзалне православне цркве) било темељ српске средњовековне државе, али је и после пропасти државе, запечаћено, обновљено и додатно потврђено кроз Видовдански Завет (народном жртвом принешеном у време распада државе узрокованим моралним урушавањем елите, као покушај одбране те исте државе али можда још више духовног народног бића) остало интегративни камен темељац српског националног бића, када је спољашње ропство било реалност, те пресудно утицало на очување Срба као народа и као историјског субјекта у светској, Србима нимало наклоњеној сцени. Дакле, околности губљења државе нису погубно утицали на снагу националног организма пошто је Црква као стуб очувања националног идентитета и мисије народа дефинисане светосављем, остала да врши свој задатак, истина сада у измењеним и рапидно отежаним условима. Ипак Црква је заједно са народом успела у томе.
Усамљена Црква, без државе
Као што сам нагласио овакав ред ствари на релацији Црква, народ, држава, не подразумева омаловажавање а поготово не негацију битности државе. Дужност је државу бранити, као што су и наши преци радили, али је не треба глорификовати и од ње правити алфу и омегу националне есенције. Однос према држави је и показатељ снаге светосавског духа, као што је и њена одбрана његова манифестација у датој реалности када је државни организам угрожен. Али је потребно схватати контекст деловања да не би услед јалове борбе за државу, која искључује афирмацију националног духа, народ био жртва разарајућих трендова који би онемогућили васкрс и једнога и другога – и народа и државе.
Примера схватања правилног историјског контекста а самим тим и начина националног деловања имамо у српској историји прегршт. Ми ћемо се овде само на карактеристичне осврнути. Од Видовданске битке српски народ се жестоко опире турском продору потврђујући свој светосавски национални идентитет управо одбраном државе. Али приступ никада није био једностран. Као што Деспот Стефан после косовске битке реално сагледавајући ситуацију прихвата вазалство Бајазиту, тако и читав национални организам после покушаја обнове државе у другој половини XV века (пошто је деспотовина пала 1459.г.) почевши од XVI века схвата нову историјску ситуацију и реалност.
Турци су тада незадрживо продирали и покоравали делове Угарске са одлучујучом пенетрацијом у централну Европу где је и Беч био угрожен неколико пута. Српске земље су остале у дубоком залеђу османлијске империје па се у условима константног јачања турског царства нада у брзо ослобођење лагано губила. Али тада се осећају нова стремљења у народу, а Црква као објединитељски и кровни део националног организма почиње да ради у правцу свог рекативирања после периода смутње изазваног турским пљачкањима новоосвојене територије, али и делатношћу Охридске Архиепископије, која је у стању страдања српских земаље ширила јурисдикцију над епархијама српске цркве.
Пошто се народ примирио, прихватајући да стање губитка државе неће бити краткорочно, са једне стране је радио на дефинисању свог статуса у оквиру турске империје, док је са друге црквена јерархија кренула у правцу обнове делатности Пећке патријаршије чиме би интегрисала народ, сада већ у туђој држави. Прилагодљивим радом и световног вођства, које је поникло из народа и формирало се у условим окупације, и црквене јерархије дошло се до позитивних резултат у оба правца. Већина Срба је обезбеђивањем „Влашких привилегија“ добила статус унутрашње аутономије у оквиру царства за које су морали ратовати, док је успостављањем Пећке Патријаршије срспки народни организан уједињен у оквиру империје, чиме је остао фактор њене унутрашње динамике, али и стекао могућност да се задржи на путу своје историјско-цивилизациско-духовне мисије.
Цео период ропства, дуг неколико векова, карактерисаће борба за статус Срба у овиру две империје (турске и хабзбуршке), као и духовна делатност Цркве као кровног механизма интеграције народа, ма где се он налазио. Уједињеност око Цркве и њеног патријарха је чинила да Срби буду и политички битан фактор иако су били без државе, а ово је опет утицало да могу вршити притиске на царства у циљу чувања својих стечених привилегија, које су повратно деловале на хомогеност народа и продубљивање битности мисије чији је оквир Црква чувала и спроводила, те народ усмеравалу ка њеном остварењу.
Централна тачка духовне и национално-идентитетске интеграције је био косовски мит, који је био природни продужетак митова српских светих краљева и патријарха. Његову битност су уочавали и католички мисионари. После дугог истраживања српског менталитета њихов, можемо рећи општи закључак, је био (пошто су вековима покушавали да испитају Србе зарад лакшег преласка у Унију било је више озбиљних изучавања народа у којима је учествовало мноштво католичких мисионара) да је српски народ историчан, да на његову самобитност утиче историјско памћење реализовене државе и косовског мита, да су ови његови узори и централно место обједињујућег култа и да је Црква његов чувар, те да би требало покушати са придобијањем за Унију патријарха после чега би се цео народ лако приволео постепеном јединству са западном Црквом. Но, иако су патријарси често тактички чак и сарађивали са католицима, иако су свештеници и епископи рубних епархија патријаршије били некад и заврбовани, краткорочно а некад и дуже приступали Унији, патријарх пећки никада се није колебао или попустио пред притисцима католичких мисионара. Но, свест народа је тада била нерскидиво повезана са Црквом и њеним светосавским учењем да тешко да би неки патријарх и успео у таквом науму чак и да је хтео нешто да предузме у том правцу.
Конвертитство и Црква
Но, тешке историјске околности преживљавања у два царства без сопствене државе су утицале на део народа, па је конвертитство и одустајање од светосавског пута и видовданско завета, а самим тим и издвајање из српског националног корпуса, у појединим периодима узимало маха. Тешкоће и страдања које су трпили народ и његова Црква су главни узрок конвертитства. Нису сви могли да издрже. Њима никада нису затварана врата српског националног корпуса, али им је главна препрека за повратак, као и кључна тачка разлаза, менталитет конвертитства. Никада њима Црква није бранила или негирала припадност српском националном организму (можда неки појединци, але не и Црква као целина), али није ни дозвољавала да се зарад њиховог повратка угрози њен народни светосавско-видовдански код, који је омогућио опстанак српског националног бића у готово немогућим условима.
Другим речима Црква није пристајала да се одрекне светосавља зарад уједињење расутог српског националног корпуса на било којим темељима (а већином су увезени из праксе и искуства Западне Европе), који су у супротности са светосавско-видовданских духом, јер резултат таквог сабрања био би више разарајући него обједињавајући. Став Цркве, али и српског народа је увек био у складу са прихватањем реалности, са прихватањем различитости, где се треба радити на постепеном њиховом превазилажењу, а афирмисати све оно најбоље у различтим групацијама и појединцима стимулишући тако остварење онога највреднијег из различитих култура и цивилизација. У случају брзих, декларативних интеграција, највероватније би се десило да се преостали Срби повратници не интегришу на прави начин у народни организам, при чему би стране идеологије и менталитети озбиљно уздрмали национални осећај саме сржи и централног дела народа.
Ово се већ дешавало, а потврде имамо и у најновијој историји у разним политичким пројектима попута заједничке државе током прошлог века. Југославија је дакле један од таквих примера, као компромисни покушај обједињавања народа који су већином припадали српском националном корпусу (варају се они који мисле да би то сигурно било избегнуто да је створена Велика Србија, уз напомену да и она после великог рата тешко да је имала икакве шансе да се формира и заживи услед геополитичких стратегија западних сила практикованих на овим просторима протеклих неколико векова). Резултате знамо, огледају се у полому Срба и српске Цркве. Обоје су доживели погроме, па и мартирство, чију су протагонисти били блиски (или некада исти) народи, са којима смо остварили брзоплето уједињење на темељима који немају ништа заједничко са светосављем и вековном традицијом српске Цркве, српске државе и народа.
Смисао подривања СПЦ – у прошлости и данас
Црква је чувар српског националног бића и његове, као историјске мисије тако и духовног универзалног изабрања, које су Срби прихватили примајући хришћанство, а које је Свети Сава уобличио, најбоље схватајући свеукупну улогу народа и његових духовно-материјалних стремљења. Без Цркве српски народ је дезоријентисан, немоћан, без мудрости да се снађе у лавиринтима светских превирања, које су у прошлом и овом веку нарочито појачане процесом глобализације и покушајем овладавања света од стране Империје и светске олигархије. Створити Србе по потреби великих играча, империја које су у прошлости владале овим простором као и актуелне империје која се покушава заокружити, је циљ за који је неопходно урушити снагу и ауторитет СПЦ. Истиснути народ из природног духовног лежишта, чиме се онемогућава врлинска и обнова традиционалних вредности, без које он постаје лака мета манипулација и предмет глобалне кровне контроле помоћу одржавања неразумевања, али и завађености различитих политичких и друштвених групација, су вазда били циљеви свих империја које су владале овом простором.
Због тога су и методе империја, прошлих и садашње, слични, суштински идентичне. Глобални господари знају да је гарант њихове крајње победе успешан лов на људске душе, те као и католички мисионари током претходних векова, али сада секуларним методама, се устрмљухју у том правцу. Јер док је душа жива она може увек пружити отпор, али ако успе да се анестезира постаје предмет манипулације на разне начине, и лак објекат усмеравања у правцу задовољење глобалних интереса. Знају носиоци оваквог процеса глобализације (и то боље од Срба) да је Црква најсигурнија заштита и уточиште народне душе, али и саког његовог припадника понаособ. Због тога упоредо са урушавањем свих осталих, за идентитет битних институција укључујући и државу, у процесу овладавања светом неминовно је да његови протагонисти се устреме на Цркву, као чувара ризнице светосавског духа, а са тим и носиоца српског национлног идентитета, памети, снаге и самосвести. Без урушавања Цркве, којим се тежи одржавању и продубљивању вештачке раздвојености, чак и конфронтације народа и Цркве, дугорочно се народ неће моћи држати у ропству и експлоатисати. Или, у најмању руку, бар такво ропство и експлоатација неће представљати судбоносни ударац националном бићу, без могућности његовог васкрса и обнове.
Црква се такође подрива (са циљем потпуног урушавања) као једини могући кровни интегративни фактор српског националног бића. Као тренутно једина могућа национална алтернатива империјалном притиску, или могућност да кроз лабављење контроле Империје изврши снажнији утицај на народ и допринесе стишавању друштвених поларизација, које су безбројне. Док год систем дубинске окупације буде на снази поделе ће се продубљивати што ће обезбеђивати усмереност српског националног бића у правцу остваривања интереса глобалне олигархије и транснационалног капитала. Истовремено то ће пратити све веће уверење различитих друштвених групација и структура да су потпуно у праву и да су једино њихове визије и погледи на стварност исправни, док ће протагонисти процеса глобализације и њихови помоћници овде у држави једини бити ти који ће се окористити на народној несрећи и општој државној пропасти. А ако се ствари буду кретале у том правцу национални брод ће наравно тонути ка све већем удесу, којем се крај неће назирати.
Реч, две на крају...
Но, можда је све ово што се догађа потребно да би се народ освестио, чиме би се стекли услови за повратак својим идентитетским темељима чији је Црква чувар (када кажем Црква не мислим наравно само на црквену јерархију). Да би кренули у том правцу требали би да почнемо да радимо на неутрализацији одвојености народа од Цркве, јер снага учења које Црква заступа почива између осталог и на масовности и вери народа. Исто тако је потребно да разне друштвене групације успостављају линкове једна према другој јер се тиме стварају темељи за једно сведруштвено обједињавање. Искључивост доноси сталну поларизацију и тражи униформну идентичност што је последица идеолошке свести и секташког духа.
Ако свако ради оно зашта је најспособнији ово друштво може да крене путем који би завршио у, за почетак макар минималним интеграцијама његових подељених групација. Ово би условило макар почетак друштвене и државне отпорности разним притисцима који нас очекују у наставку процеса глобализације. Такође у очекивању јачања мултиполарног света (а тренутно на нашим просторима још увек доминантне Америке и ЕУ) само јединственији би могли да приморамо странце да прихвате и наше интересе, као што би требали да изградњом националног НВО сектора почнемо парцијалну, институционалну борбу против разних пројеката који подривају националну снагу и народну отпорност. За све ово је потребна промена понашања, добра воља и стрпљив рад. Тада резултати сигурно не би изостали.
Са друге стране црквена јерархија (и епископи и свештенство) би требало да крене снажније у сусрет народу. Каква год да је црквена јерархија управо она би требала, упркос великим притисцима и опасностима којима се излаже, практично када год се изјасни о неком питању, да се на приступачнији начин обраћа народу. Комбинацијом универзално-хришћанског са национално-светосавским поимањем духовности црквени великодостојници би, чини се, били ефикаснији у „рехристијанизацији“ српског народа. Јер уз специфичност приступа свакој личности ово су неки универзални начини, који могу да се обезбеде снажнијим, јавним и културним ангажманом. Не би Црква тиме изгубило на универзалности, напротив само би је учвршћивала и продубљивала, као што је то кроз векове на тај начин чињено међу Србима у разним историјским у државно-друштвеним околностима.
Само радећи на тим стварима српски народ ће добити шансу за духовни, али и биолошки опстанак. Сви остали путеви су у најмању руку сумњиви, а велика већина данас актуелних га воде ка духовном-физичком уништењу, или пак у правцу лоботомије мозгова, после које следи неподношљиви јарам служења туђим интересима без икакве наде у могућу националну и државну обнову. Уосталом на народу (укључујући и јерархију, и све друштвене групације, па и оне на власти) је да одабере. Српство, схваћено у светосавском кључу, је увек кроз историју било и ствар избора, те је тако то и данас. Како будемо изабрали тако ће нам и бити.
Крај
Извор: Видовдан
Тема на форуму:
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах