Класична музика се обично везује за световни садржај, поготову од 18. века када преовладавају форме које нису везане за духовну музику.
Ипак прва половина 18 века је период у којем је врхунац свог стваралаштва остварио највећи композитор предкласичног периода Ј. С. Бах. Његово презиме значи „извор“ на немачком и заиста, Бах је био непресушан извор музике за све врсте ансамбала, састава и соло инструмената тог доба.
Бахово капитално дело је Пасија по Матеју. Грандиозно и сложено. Оно што то дело разликује од православне духовне музике је присуство инструмената, оркестра, различитих музичких ставова. По својој величини није практично за Богослужења али представља израз дубоке вере и љубави према Господу и Његовом страдању. Језик и стил овакве музике не наликује православној традицији али је немогуће не осетити оно што композитор има на уму, или тачније у срцу. Он не компонује музику по наруџбини већ по личној потреби. Свака нумера је брижљиво ископмонована, односи тоналитета су бирани. Ремек дело протестантске музике. Лични дар Господу.
Период класике је изродио Хајдна, Моцарта и Бетовена. Три гране једног дрвета. Јозеф Хајдн је оличење једноставног човека који прихавта околности у којима живи, неисцрпно ради и оставља свој аманет „7 последњих речи на Крсту“, вокално инструментално дело религиозног карактера. На једној од последњих премијера његових композиција, Беч аплаудира старом мајстору али он прстом показује на Небеса и изговара „све је Одозго“! У ноћи када је Наполеон опседао Беч, иако већ пред крај живота, укућане је тешио „не бојте се, где је стари Хајдн не може вас задесити никакво зло“. На сахрани почаст су му одали и Бечлије као и припадници нове власти која је освојила град.
Моцартов тестамент под бројем КВ 626 који није успео ни да заврши, данас пуни сале свих музичких дворана. Реквијем, по наруџбини писан, али можда писан и за његову душу, можда вапај за Богом. Једном сам чуо коментар да то дело има изузетну уметничку вредност и ниједну другу. Да ли се можемо сложити са овим?
У Бону се родио веома даровит дечак, од оца примораван да вежба и када није време за то. Дошавши у Беч остварује своје дарове, суочава се са губитком слуха и наставља да ствара. То је колосални геније. Свака нота је крвљу плаћена. Свака тема његових најпознатијих соната је рођена из патње. Последње три сонате Лудвига ван Бетовена су дневник душе. Последњи став из оп 111 је анђеоска музика.
Један музичар је изјавио за други став Бетовенове четврте сонате за клавир, да је то доказ да постоји Бог.
У Ендениху је 1856 увео цвет немачког романтизма. Човек који се није либио да скине капу пољском генију Шопену. Отац седморо деце, неуморни романтик се увек трудио да уочи оно што је добро у уметности . Шуман је често саветовао музичаре, између осталог је говорио „ако имате неки дар немојте мислити да је то од вас“. Седми комад из његовог циклуса „Шумске сцене“ под називом „Птица пророчица“ у слободном преводу, крије дубоку религиозност која није експлицитна, већ се пројављује кроз атмосферу и хармоније, поготову у средњем делу композиције.
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах