Љубивоје Стојановић: Вера у себе, а не у бубице

Сви знамо за пушкице, бубице, преписивања, плагијате у школама и на факултетима и недопустиво дуго питамо се како стати на пут томе? Може се неко питати - шта предузети? И тако од случаја до случаја, без конкретног чињења.

Сећам се немоћног плача и обиља суза једног непознатог студента испред једног факултета у унутрашњости, који је напустио испит не могавши да се суочи са чињеницом да скоро све његове колегинице и колеге користе бубице. Није хтео, или није смео, да јавно изобличи такав поступак, иако је знао решења свих задатака демонстративно је напустио испит. Поверио ми се да не може више да издржи стање у ком они који плаћају семинарске радове, чак и дипломске, "иду брже" од њега. Посаветовао сам га да се окрене себи и да све од себе и настави да стиче знање марљиво и поштено. Кад примети код колега лоше навике којима одустају од учења и опредељују се за куповину знања, ако се то може назвати знањем, да поприча са њима, посаветује их, понуди им помоћ. Полако, појединачно, без немира у себи и сукоба са другима, и успеће.

Погледао ме је и само прозборио тихо: Покушаћу! Не знам да ли је покушао, или одустао од свега, па и студирања, или је успео? Волео бих да је успео.

Због свега тога желим да умолим све студенте и ученике да почну да верују у себе и своје добре могућности, да се не плаше нових изазова већ да им иду у сусрет отворених очију, просвећеним умом и непоколебљивом вољом. Да не буду лаковерни слушајући поруке појединаца да могу све "наручити" - купити за "смешне паре" семинарске радове, скрипте и друге ствари. Боље је да не одустају од себе и не пристају да већ на првом кораку сами себе прогласе неспособнима за науку и стваралаштво.

Тако се одустаје од себе и несвесно признаје неспособност за прогресивну креативност, ствара се следбеничка природа јер се унутра у себи потискује стваралачка радозналост. Пристаје се да је о свему већ све речено, да нема никакве потребе за новим, само треба преузимати и преписивати оно што већ постоји. То је опасно самозаваравање којим млад човек сам себе проглашава нествараоцем, њему су предавања и вежбе губљење времена, литература преобимна, а скриптице прихватљиве. Мисли да је сувишно да он нешто размишља кад је све речено и "доступно" за малу своту новца. И тако купујући нешто што га много не интересује, осим у бодовном салду, сам себе продаје губећи углед сам у себи и пред собом. Најгоре је ако на тај начин дође до дипломе, стекне звање, али не и стварно знање. Живот га лако и брзо обузме и он пристајући да буде заведен у најплодоноснијим годинама стваралаштва, док је ученик и студент, не престаје до краја живота да се самопонижава пристајући да буде интересни следбеник без става. Све своди на куповину и продају, јер је одустао од стваралачке динамике онда кад је требало да стекне радне навике.

Хвала богу још увек је више оних студената који желе да стичу знање и тако осмисле себе и свој живот, трудећи се да умноже своје дарове које су препознали опредељујући се за неку научну област. На њима је да покрену оне студенте који мисле да је лакше ићи линијом мањег отпора и тражити "рупе" које омогућавају лакше студирање. То је увек тежи пут, јер се тако самообезвређује онај који у време студирања мора да верује у себе. најгоре од свега је ако даровити и успешни у недостатку стваралачког простора одлуче да продају своје знање, обезвређујући и себе и оне који то купују. Најбоље би било да се у процесу учења стварају добри подстицаји што захтева вишеструку одговорност свих, како не би знање постало роба, учење пијачарење а ученици и студенти принуђени да се "сналазе". Само онда кад се успешно све ово препозна и отклони као опасност која урушава стваралаштво могућа је сарадња у којој ће свако давати све од себе и знати све о себи и другоме. Не треба у први план стављати питање како "проћи" већ како стварно научити и знати.

Неумесно је жалити се на друге због сопственог неостварења, ни на родитеље због недостатка материјалних средстава, ни на надлежне због одређених захтева. Треба препознати своје креативне могућности и усавршавати их, само тако се превазилазе табуи и предрасуде. Ко, уместо да пристане да "наручи" готов семинарски или други рад одлучи да сам уради питајући друге за савет и истражујући са пуним капацитетом свога бића, добро је изабрао. Не треба да се двоуми или колеба слушајући о "успеху" оних који поступају другачије, јер није успех пристати на чињеницу да ништа не знаш и ништа не можеш да урадиш, то могу само неки. Такво мишљење је поражавајуће, бесмислено и обуставља сваки стваралачки порив у човеку.

Зато, господо студенти и ученици, поверујте у себе, стичите знање, не продајите га и не купујте га, делите га једни са другима и тако ћете сви стећи много. То што не успевате сви подједнако не треба никога да обесхрабри, још мање да обесмисли до гордости оне чији резултати су бољи. Потребно је да свако појединачно одлучи и каже: Нећу да продајем моје знање, хоћу да помогнем свакоме и то је мој улог у заједнички бољитак! Нећу да купујем туђи труд и самообезвређујем се, јер знање није ствар која се наручује него је процес који увек траје! Са срећом у нова знања!

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:570771-Ljubivoje-Stojanovic-Vera-u-sebe-a-ne-u-bubice