
У међувремену, НДХ је извршила незапамћене злочине над православним Србима, баш зато што су Православни и Срби. У злочинима је масовно учествовало и римокатоличко свештенство. Документовано је да је више од 1300 римокатоличких свештеника учествовало у злочинима над српским становништвом. Хрвати, за разлику од Немаца, никада нису прошли кроз колективно покајање за злочине у којима су многи учествовали или их допустили. Комунистичка Југославија зауставила је чак и могућност тог процеса, што је у многоме утицало на грађански рат и распад Југославије 1991-95. Римокатоличка црква ("грегоријански календарци") никада се није јасно и недвосмислено покајала за вековни рад на унијаћењу и превођењу православних Срба у римокатолике, који су затим по правилу постајали - Хрвати.
И где смо сад? Сад смо по питању календара таоци Хрвата, као што смо то били у много чему и у Југославији. Таоци смо њиховог одбијања да се покају. Док се они не покају, тешко је и замислити да можемо да спроведемо давно одложену одлуку - зато што би то великом делу народа изгледало као унијаћење или прихватање папског примата.
И тако, док већина света и многи православни данас славе Рођење Господа Исуса Христа, ми православни Срби још увек постимо и чекамо долазак мудраца у Витлејем код новорођеног Христа.
С обзиром на то да је Божић на Западу лукавством потрошачке цивилизације претворен у велики ако не и највећи празник потрошње, што је у многоме замаглило његов смисао, могло би се рећи да наш пост и дочекивање Богомладенца у тишини после новогодишњег карневала служе одбрани смисла празника. Одбрани саме вере. Можда би то тако и било кад већина крштених православних не би учествовала у новогодишњем расулу, распусту, пуштању вентила. Овако изгледа као да радосни Божић славимо тихо и стидљиво као упорни, периодични и помало неубедљиви покајници због сопствене слабости. Можда и то има смисла. Проблем је што нас таква ситуација држи у одређеној врсти изолације у односу на свет и као да нас помало нас спречава у најважнијем циљу - да оправославимо цео свет да га подсетимо на пут Спасења. Да вратимо свет правој вери у Христа ако већ верујемо да смо њени чувари. Као да нас то спречава да сами себе доживимо не као самоизоловане у национални резерват праведника. Као да то спречава да нас и остали виде као Христове следбенике који се старају о целом свету, који палом свету могу да поново осветле пут Спасења.
Како уопште да се бавимо овако великим темама, кад имамо и толико својих слабости и мука? Зар то није непристојнио? А можда бисмо, кад бисмо се сетили колико је непојамно драгоцена Православна вера коју смо кроз тешку историју уз толико жртава сачували, лакше решили те наше проблеме и мане. Оправдали свете жртве и пронашли поново наш истоисјки смисао. Можда је улога нас православних већа него што желимо да прихватимо. Јесте да увек ту стоји и оно нас и Руса... толико и толико милиона (нажалост сад већ све мање) - али можда бисмо подсетили, па можда и покренули и браћу Русе на нешто. А не само да се мало-мало тешимо како смо одложили Хитлеров напад на Москву, помогли руској зими да раније окује нацистичку машинерију, као и да смо нашом пропашћу 1999. показали Русима да им се може десити и нешто горе од кризе у којој су тада били. Можда можемо и више, можда не можемо...
У међувремену, на данашњи дан - срећан празник свима који искрено дочекују Богомладенца Христа, пре свега нашој православној браћуи Грцима, Румунима, Бугарима, и другима, са жељом да, по овом питању одвојени од нас, сачувају узор православног хришћанства духовно ослабљеним западним хришћанима.
Фб профил ђакона Ненада Илића
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах