Црква се суштински разликује од свих осталих људских и овоземаљских творевина.

Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.

Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.

С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org...id=8767&do=view

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigor...црква-и-нација/

Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.

Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.

Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).

Архимандрит Сава Јањић