Сусрети са старцима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом

Старца Порфирија сам упознао као искушеник манастира Црна Река када смо заједно у марту 1989. г. путовали за Свету Земљу преко Грчке и Кипра где смо такође обишли многе светиње. Примио нас је у раним јутарњим часовима. Био је потпуно слеп и одмах нам је рекао да живимо у прелепом манастиру иако тамо никада није био. Рекао нам је да је црква у пећини прекрасна али да је добро што је нови конак подигнут на осунчаној страни брда. Потом нас је упитао: "Шта је то у цркви и светли, цело брдо светли". Одговорисмо да су у цркви мошти Св. Петра Коришкога, на шта он дода да је реч о великом светитељу.

Заиста је чудесно како људи који имају дар прозорљивости виде духовним очима нетварну енергију божанске благодати која се преко моштију као преко малих централа даље шири у вештаственом свету. И овде у Дечанима смо стално сведоци како сви који само пређу капију кажу да се осећа неки посебан мир и лепота. Није само то лепа црква или сам манастир, јер лепих грађевина има свуда по свету, већ је засигурно реч о тој благотворној енергији коју ми чулима не можемо да региструјемо али је доживљавамо кроз посебан спокој мисли и унутрашњи мир. Такође и сама природа око наших великих светиња изгледа посебно и преображено.

Старца Пајсија сам упознао пар година касније на Светој Гори док је још био у својој келији близу манастира Кутлумуша у Кареји. Примио нас је са таквом непосредном љубављу која се не може описати. Сећам се када смо се опраштали рекох му на грчком који сам тада тек почео да учим да смо почетници и да ништа не знамо . Никада нећу заборавити његов поглед који говори више него хиљаде речи. Заиста је то био свет човек неизмерне љубави.

Старца Јакова сам посетио на Евији у манастиру Св. Давида 1989. године када смо били и код старца Порфирија. Као и код претходне двојице стараца човек стекне осећај да га годинама познаје. Био је веома распричан и весео и шалио се са братијом. Радост, неизмерна радост сија из људи светог живота. Страшно је када неки хришћанство виде као неку потребу сталне патње, муке, бола и слично, што је нарочито превладало у западној мистици. Православна вера је трезвена, радосна (никада разуздана већ испуњена оном тихом природном радошћу која зрачи из целог бића) и увек позитивна јер идемо ка Христу и сваким даном смо ближи. Све наше слабости су пред њим безначајне само ако смо у стању да му се као мало дете, искрено у просто предамо у наручје.

Али о овој разлици источне православне духовности и оне која се нарочито од Средњег века развијала на Западу неком другом приликом.

Архимандрит Сава Јањић