Сека Алексић - Какве су ти мисли, такав ти је живот

Али људи као људи, увек ће неко нешто да нам замери. Дозволиће себи да говоре о другима, не трудећи се да раде на себи. Лутаће, тражиће пут који је управо пред њима, али биће слепи да га виде. „Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца“, говорио је отац Тадеј, човек који је свој живот посветио трудећи се да људи стекну највеће богатсво – мир у души. Они који су имали ту срећу да га упознају говоре о њему са великим поштовањем. Био је то један изузетан човек, мудар и сталожен. Кретао се међу људима, говорио им и саветовао их. Још као дете отпочео је битку са животом, наиме оболео је од болести плућа. Лекари су му прогнозирали тек пар година живота, али вођен својом вером као веома млад он се замонашио. Изборио је своју битку и живот посветио другим људима, трудећи се да их упути, усмери на прави пут.

Нисам имала срећу да упознам овог великог духовника. Упокојио се 2003. године, сахрајен је у дворишту манастира Витовница. По његовим беседама настало је много књига. Више пута сам прочитала књигу „Какве су ти мисли такав ти је живот“, која ми се просто сама врати у руке, радо је читам изнова, готово сваког дана. У тој књизи он говори о људима, како да се опходе према себи, према својим најближима, према животу који живе. Људи стално лутају тражећи смисао, сврху постојања. Истина је да је срећа у нама самима, свако је доживљава на свој начин, али изнад те среће човек се суочава са немиром, са бригама. „Треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овог света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде“, говорио је отац Тадеј.

Његове речи које сам прочитала биле су ми ослонац. Људи око мене су приметили да сам другачија, позитивнија. Пре неколико месеци сам први пут отишла у манастир Витовница. Тамо ме је дочекао игуман манастира, отац Пимен. Препознао ме је и дочекао са срдачним осмехом на лицу. Провела сам цео дан у том манастиру, седела сам у дворишту, под лозом, у миру и тишини. Послужили су ме кафом и хладном изворском водом. Дуго сам разговарала са оцем Пименом, причао ми је оцу Тадеју, о његовом животу, о његовим делима, о његовом труду да људе усмери и врати духовном животу. Одвео ме је на гроб оца Тадеја. Ту сам засадила каранфил. Седам дана потом сам поново дошла и била сам више него срећна када сам видела да каранфил расте и цвета. Испод манастира тече река Витовница која дели истоимено село, тако да на једној њени обали остаје сеоско гробље и тек неколико кућа, остаци некадашњих воденица и ваљерица. Тако је предиван осећај отићи тамо, опустити се, одвојити један дан за лепоту коју нам је природа дала, просто нацртала. Између два висока брда на десној обали ове реке смело стоји манастир где је отац Тадеј по својој жељи био игуман од 1962. године. Још као дечак имао је жељу да служи Богу, вери и цркви, као и људима у свом родном месту. Био је увек спреман да сваког саслуша и да сваком помогне. Волео је људе, веровао је људима, уздао се у људе.

“ Не лутајмо мислима и не гледајмо шта други раде, него гледајмо шта ми радимо, шта од нас произилази, да ли тешимо или осуђујемо, да ли праштамо или волимо”, говорио је он. За оне који у моменту ослабе, који се препусте просто непотребним размишлајнима , он је говорио: “Мисли су попут птица. Не можемо им забранити да лете, али је до нас да ли ћемо им дозволити да слете и направе гнездо у нашој глави”. Желео је да усмери људе, да не робују туђој вољи, да се ослоне на себе, али да имају на уму да вера покреће човека, да је снага управо у вери, да не губе снагу и да се не одричу себе ни других.

Истина је да је живот постао брз. Истина је и то да људи никад нису били више повезани, а никад отуђенији, отац Тадеј као да је све то предвидео, као да је знао да ће отуђеност створити раздор међу нама. Много је говорио о љубави, о тој изузетној снази која нас веже: “Без љубави нема живота”. Да, љубав покреће свет. На жалост увек су ту они људи који оспоравају нечији успех, који просто у своме гневу не желе добро за оног који правим корацима корача кроз живот. Духовни отац ми је говорио да људи треба да се моле за своје непријатеље, баш као што је говорио и отац Тадеј: “Хтео човек не хтео, мора да се моли за непријатеље и за оне који нас не воле, који су оптерећени злим мислима према нама. Морамо да се молимо да им пожелимо свако добро, јер хтели – не хтели, они морају да се ослободе зла, када увиде да не могу да остваре своје планове. Што год више зла желе нама, Бог нам даје више добра. Нама се враћа оно што ми желимо ближњем”. Научила сам да су зле мисли попут вируса. Просто уђу у крв и трују човека. Такве мисли га чине и слепим и немим , али злим! Терају га да чини лоше.

Заиста није на нама да судимо о другима. Камо среће да обраћамо пажњу сви на своје поступке. Не треба осуђивати оне који у Бога не верују. Треба са њима разговарати, скренути им пажњу, усмерити их, ако ни тада не виде прави пут треба их препустити Господу , јер ће сви једног дана одговарати за своја недела. Ми нисмо ту да судимо, него да ширимо љубав, да волимо.

Читала сам књиге написане по беседама изузетног човека оца Тадеја. Била сам одушевљена његовим ликом и делом, тиме како је утицао на људе. Мој супруг је то видео, за рођендан ми је поклонио слику на којој је његов портрети и та слика заузима посебно место у нашем дому, као и у нашем срцу.

Застаните, осетите мирис липе у овим топлим данима. Добро надвлада зло, осмехните се драгим људима, упутите им лепу реч. Бог је љубав, љубав је у нама, “Када изгубиш наду и помоћ људску, потражи је од Бога самог и добићеш је откуда се ниси надао ни замишљао” .

Сека

http://svetlanaaleksic.blogspot.com/2014/06/kakve-su-ti-misli-takav-ti-je-zivot.html?spref=fb&m=1