Света тајна брака нераскидиво је везана за Литургију

Потом је ова тајна била запечаћена причешћем младенаца и свих верника који су учествовали у Литургији чиме је заједничком животу младенаца дат светотајински карактер. Дакле они нису позвани само да биолошки живе заједно и рађају децу већ да кроз свету тајну брака урастају у пуноћу тајне Христа и Цркве. У наредним вековима, полако се уобличавао данашњи ритуал, али је нажалост постепено дошло и до одвајања свете тајне брака од Литургије. Тако је у данашњим обредима који се врше ван контекста Литургије уобичајено да младенци на крају попију чашу вина, што је ништа друго него траг учешћа у заједничкој чаши. Отуда је веома важно да се и ова света тајна и све друге врате у контекст Литургије у којој имају свој пуни смисао и значење.

Имајући у виду како се развијао обред венчања и поимање свете тајне брака сасвим је јасно да они који су црквено венчани остају у браку до краја свог земаљског живота. Уколико, пак, они не живе евхаристијским начином живота, иако крштени и венчани у Цркви све више излазе ван евхаристијског начина постојања и доводе свој вечни живот у озбиљно питање. Без Христа и заједнице са њим која се потврђује редовним учествовањем у Св. Литургији и причешћем божанским тајнама нема и не може бити вечног живота. Може да постоји само једна мучна форма полупостојања, која се духовно назива вечна смрт, пакао.

Када смо већ код брака хришћани су свесни да се брачна веза не наставља у есхатону. "Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу". Мт 22.30 Апостол каже да код оних који се обукоше у Христа "нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу". Гал. 3.28 Ово поготово вреди за Царство небеско у коме неће бити никаквих подела које су везане за биолошки начин постојања. Отуда монаси, на пример, већ закорачују ка том вечном начину постојања и слободном вољом се удаљују од благословеног брака како би већ сада и овде заживели у Христу, колико год то наше биолошке ограничености дозвољавају.

Архимандрит Сава Јањић