Проф. др Родољуб Кубат: Довитљиви праотац Јаков

Приповѣсти о праоцима Аврааму, Исаку и Јакову нису тек историјски извѣштаји који су превасходно имали за циљ да историјски тачно пренесу догађаје из њиховог живота. Упитно је каквог би значаја имали ‘суви историјски подаци’ за касније нараштаје. Стари Израилци, као и остали антички народи, нису имали историјографске тежње особене за наше доба. У религијском смислу упитно је какав би значај уопште имали текстови чисто историјске садржине. Темељнија егзегетска истраживања показују да је циљ био је другачији. Основни циљ ових приповѣсти била је поука. У ликовима праотаца библијски писци су осликали моделе понашања и вѣре. Примѣри из описа праотаца требали су да послуже као поуке за свакодневни живот. 

Приповѣсти о Јакову налазе се у Књизи постања (25–35; 45–50). Ради бољег разумевања лика праоца, укратко ћемо изложити најважније моменте из библијских приповѣсти. Јаков је син Исака и Ревеке, а Аврамов и Сарин унук. Ревека је као и Сара дуго била нероткиња да би након двадесет година зачела близанце (25, 21-22). Према библијском тексту, још у мајчиној утроби борио се са братом Исавом (Пост 25, 22). Приликом порођаја држао је за пету брата првенца (25, 24-26). Када су одрасли, Исав је постао ловац и ратар – миљеник оца Исака, док је Јаков више боравио око шатора са мајком Ревеком (25, 27-28). 

За разлику од брата Исава, који је био физички супериорнији, али лакомисленији, Јаков је био довитљив и мудар. Још у је младости показао да је и те како промишљен. Тако од брата Исава за чинију лећа купује првенаштво (25, 29-34); уз помоћ мајке преварио је оца и брата, тако да је добио очев благослов (Пост 27). Тај чин га је довео у животну опасност па је, по наговору мајке, морао да бѣжи код ујака Лавана у Харан (Пост 28). Ујак га је прихватио, и Јаков је код њега почео да служи. Служио је да би добио његову ћерку Рахиљу за жену. Међутим, ту настају комликације за Исаковог млађег сина. Ујак му прво на превару даје старију кћи Лију (Пост 29, 21-26). Стога је морао да служи још седам година за Рахиљу (29, 28-30), а додатно је служио и за стоку (30, 31-43). У међувремену су се, због љубоморе Лаванових синова, појавиле напетости између Јакова и Лавана. Убрзо је побѣгао са женама и дѣцом у Ханаан (Пост 31). На путу је имао чудестан сусрет са Богом код Фануила, послѣ рвања са Богом добија име Израил (32, 22-30). 

Првог кога је срео у Ханану био је брат Исав, с којим се помирио (33, 1-11). Међутим, на Исавов предлог да иду заједно, Јаков је нашао изговор и отишао својим путем (33, 12-17). У Ханану пролази кроз тешка искушења. Синови Симеон и Левије, без његовог знања чине покољ у Сихему (Пост 34), што га је са читавом породицом довело у опасност. Међутим, нове недаће су долазиле. На путу му приликом порођаја умире му вољена Рахиља (35, 16-20). Најстарији син Рувим му је „стао на постељу“ (35, 22). Старији синови, из љубоморе, кришом продају Јосифа, лажући оца Јакова да га је „звѣр растргла“ (37, 18-36). Све се то дубоко одразило на Јакова, тако да и сам на једном мѣсту каже фараону: „мало је дана живота мојега и зли су били“ (47, 9). У дубокој старости благосиља синове (49). Послѣ тога умире у Египту, где су га одраније синови одвели код Јосифа (Пост 49, 33). Јосиф га је са браћом сахранио у Мамрији у „пећини на њиви Макпелској“ (Пост 50, 13). То бѣше животни пут једне од највећих библијских личности – патријарха Јакова, знаменитог праоца Израила.

Јаков је, као што је речено, био парадигма и лик у којем је на посебан начин сабран читави Израил. Јаков и потоњи Израилцу су иста стварност, што значи да је приповѣст о Јакову истовремено приповѣст о Израилцима. Неки научници су тај феномен називали „саборна личност“. Уподљиво је да је Јаков у односу на неке актере приповѣсти физички био у подређеном положају, што се поготово односи на Исава и Лавана. Стогао је морао да се довија да би изишао као побѣдник. У свим тим догађајима он се показао као оличење разборитости и борбености, што је показао већ приликом рађања, када се родио држећи „за пету Исава“. Управо је и Израил био у политички сличној ситуацији, окружен јачим сусѣдима. Само мудрост и храброст су га одржавале да опстане. Лаван и Исав су из касније перспективе били Арамејци и Едомци, са којима су Израилци често били у сукобу. 

Јаков је приказан као домаћин и човѣк који води рачуна о сопственом интересу, у односу на доброћудног али распојасаног и непредвидивог Исава. Прича о преузимању првенаштва и благослова није само згода из живота него се из ње показује да је наслеђе на онима који га заслужују. Исав жени Хананке и тиме жалости родитеље (26, 34-35; уп. 27, 46), продаје првенаштво, живи као ловац и разбојник. Исаку је драг, међутим, Ревека је на страни Јакова. Према схватању писца, такви као Исав не треба да добију наследство, него разборити и храбри као што је био Јаков. Ревека је у приповѣсти показана као мудра и доминантна жена – стуб породице. Она својом женском памећу савладава Исакове типично мушке фасцинације и тако суштински утиче на животе праотаца и будућих нараштаја. Данас би се то могло назвати библијским феминизмом.

Међутим, изнад свега плѣни реализам ових библијских приповѣсти. У том реализму видљива је једна животна законитост, којој писац имплицитно даје теолошки карактер. Наиме, сва Јаковљева довитљивост и то што је неке ствари радио на превару, враћале су му се у истој мѣри. То што је преварио оца и брата враћало му се на другим мѣстима. Тако га је Лаван злостављао и варао, умире му млада и вољена Рахиља, Рувим му „стаје на постељу“, добија вѣст о смрти сина Јосифа. Јаков је осѣтио сву окрутност живота. Наравно, Јаков је приказан као поштен и обазрив човѣк који се, када је год могао, клонио зла. Библијски писац ниуком погледу га није идеализовао. 

У односу на остале античке јунаке, Јаков је представљен крајње реалистично. У приказу нема никаквог хероизма јелинског типа (Херакло, Персеј, Ахил) или бајковитих приказивања других блискоисточних хероја (Гилгамеш). Јаков је обичан верујући човѣк, који пролази кроз разноврсна искушења. Као такав он није био узор само истакнутих појединаца него сваког човека. Он и јесте био праотац и изор Израилу – разборит и храбар, човѣк који се „јуначки рвао са Богом и људима, и одолѣо“ (Пост 32, 28). Приповѣст, наравно, превазилази било које временске оквире, у смислу да је могла да важи само за потоње Израилце у некој фази њихове историје. То је свевремена и стално актуелна приповѣст.

Задивљујућа је морална снага и духовна зрелост заједнице у којој су настале и прихваћене такве приповѣсти, а у којима се на такав начин представља један од највећих праотаца. Трезвени библијски писци су управо на тај начин представили Јакова, узора потоњих Израилаца, као и свих вѣрујућих наслѣдника библијског предања. Јаков се као обичан, вѣрујући човѣк сналазио у датим условима. Као таквог Бог га је наградио великим потомством и тиме да се по њему читав народ назове Израил.

Читајући библијску приповѣст тешко се отети утиску колико би и ми Срби требало да пратимо сопствене праоце, поготово Светог Саву – човека мира, разборитости и храбрости. Као што је Јаков изражавао животни контекст потоњег Израила, тако и Свети Сава изражава наш. Сава је добро схватао ситуацију у којој смо се налазили и у том складу је дѣловао: ишао и на Исток и Запад, мирио браћу и сусѣде, уводио закон… Данас се у том погледу није ништа суштински променило, сем што ми не знамо да ли ћемо на Исток или Запад, што смо се посвађали са браћом и сусѣдима, што не поштујемо закон. А у свему томе се силно заклињемо у Светог Саву. 

ИЗВОР: Теологија.нет