Проти Андрији Поповићу из Истока уместо воштанице на гробу

Прота Андрија Поповић је рођен у знаменитој и старој свештеничкој породици Поповић која је свом народу и Цркви дала више од 20 свештеника. Рођен је 28. октобра 1869. године у Шекулару, Црна Гора, од оца Сава, свештеника и мајке Магре, рођ. Пешић. Основно школовање је завршио у родном Шекулару, а богословску школу при манастиру Острог. После женидбе са Миленом, рођеном Вуковић, рукоположен је за свештеника 12. јуна 1891. године у манастиру Острог и добио је парохију свога оца Сава у Шекулару. Своме народу и Цркви служио је пуних 30 година на парохији у Шекулару и од свих је био цењен и поштован.

У Првом балканском рату прота је био војни свештеник у Гребачко–шекуларском батаљону, где није вршио само своју верску дужност, већ је учествовао у свим борбама свог батаљона. У Првом светском рату прота Андрија учествује као војни свештеник Дечанске бригаде, а затим и као дивизијски свештеник. Учесник је у знаменитих бојева црногорске војске на Козари, Гласинцу, Викри, Добруну, Суводолу. По капитулацији Црне Горе интерниран је у Мађарску, где остаје до 1917. године, када бива пуштен из војног логора на интервенцију Митрополита Митрофана Бана. После рата, 30. маја 1921. године, добија парохију источку у варошици Исток, у Метохији, са 126 домова. Службу Божију је вршио у манастиру Гориоч све до 3. јула 1933. године када је освештана Црква Светих апостола Петра и Павла у центру Истока.

Проту Андрија су ценили и уважавали његови парохијани у Истоку и околним местима његове парохије и свима је служио као пример својим животом, службом Богу и роду. Поред своје свештеничке службе, прота Андрија је узимао учешћа у раду многих друштава и удружења. Био је председник Аграрне заједнице, члан Управног одбора за изградњу Народног дома у Истоку, учествовао у раду Црвеног крста. Са својим сином свештеником Владетом руководио је изградњом цркве у Истоку, као члан Одбора за подизање цркве. Подучавао је народ саветима, бритком речју и зрачио својом појавом. На парохији источкој остаје до 18. фебруара 1928. године када предаје дужност пароха и парохију од 202 дома сину Владети и одлази у заслужену пензију. Као пензионисани свештеник помаже свом сину, свештенику Владети у животу источке парохије, у богослужењима, изградњи цркве, унапређењу парохије (1933. године било је 450 домова у источкој парохији).

Прота Андрија није напустио свој Исток и своје парохијане у страхотама Другог светског рата. Остао је да брани свој дом, своје огњиште, свој народ, својим присуством и примером. Храбро је пркосио Шиптарима, којима је сметао на њиховом путу уништавања и сатирања свега српског и православног у Истоку. Велики прота Андрија мученички је страдао од Шиптара 11. септембра 1943. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у својој 74. години. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, није хтео да напусти своју кућу и Исток, храбро пркосећи својим душманима који су га мучки убили. Сахрањен је сутрадан, под куршумима, на Старом источком гробљу.

Његови земни остаци пренети су на Ново источко гробље и сахрањени у породичну гробницу јуна 1968. године. Парастос проти Андрији и свим упокојеним члановима његове породице служио је Епископ рашко–призренски Павле, потоњи Патријарх српски.

Прота Андрија је био одликован за своје заслуге од државних власти Југословенском круном V реда, Златном медаљом Обилића за храброст, Јубиларном медаљом краља Николе, Ратном споменицом Краља Петра од 1914–1918. и Медаљом Освећено Косово 1912. те Крстом 1913.

Епископ рашко–призренски Серафим га је одликовао чином протојереја 5. марта 1933. године у манастиру Гориоч и тиме му одао признање и захвалност за његове заслуге Цркви.

Прота Андрија је имао са протиницом Миленом шеснаесторо деце. Вечан му спомен!

Извор: Православље