Постоји ли синкретистички екуменизам у Православној Цркви?

Колико знам све православне Помесне Цркве држе се чврсто догматског предања и ниједна није прихватила било какво учење које га релативизира или меша са другим религијама или вероисповестима. То се јасно показује у чињеници да не постоји интеркомунио са неправославним црквама и заједницама иако са тим хришћанима имамо доста тога заједничког и водимо дијалог. Претходних година могли смо да видимо да поједина свештена лица могу да мање или више пређу границе канонског предањас, али такви ставови и поступци ипак нису прихваћени званично и саборно ни од једне помесне Цркве . За разлику од претходних деценија када се чешће залазило на простор синкретистичког екуменизма, чини ми се да данас постоји много већа осетљивост по том питању и свест да је то неканонски и погрешно. Све више се показује да учествовање у екуменистичким фестивалима, да их тако назовем, не доприноси повратку појединих заједница аутентичном хришћанском предању, већ још више ствара тензије у међуправославном јединству. Православна Црква може веома много да учини и већ је много и учинила да омогући да наше богато предање буде што доступније и боље разумљивије неправославним заједницама и у том погледу важан је дијалог и коришћење сваке прилике да исповедимо своју веру и изнесемо конструктивно и у духу љубави наше ставове.

Највише је напредовао разговор са Римокатолицима јер је пред нама веома напоран процес да се озбиљно сагледају разлике које нас раздвајају. Које су од тих разлика последице различите културе, историјских кретања или ментатлитета карактеристичног за Запад односно за Исток, а које су суштинске богословске разлике које угрожавају наше поимање Свете Тројице, домостроја спасења и Цркве. Озбиљан студијски рад бројних теолога са Истока и Запада показује да те суштинске разлике нису толико велике колико се оне чине на нивоу свакодневног живота и искуства. Добар део предрасуда последица је такође и неразумевања специфичности које су дефинисале развој Цркве на Западу, посебно од раног средњег века, али и непознавања православног предања у ширем континуитету.

Древна Црква првих десет векова била је јединствена али не и униформна. Штавише јединство се никада у Цркви није испољавало у униформности обреда и обичаја. У првим вековима постојале су различите литургијске форме, различите уметности али такође и различите богословске школе које су основна питања наше вере осветљавале више са једног или другог аспекта иако њихова учења нису неопходно и суштински била увек различита. Нажалост, од 11 века имамо много већу централизацију цркве око Рима и Цариграда и униформизацију обичаја и обреда, како на Истоку, тако и на Западу. У том контексту одређене разлике још више су се кристалисане и претвориле, нарочито након 4. крсташког рата и пљачке Цариграда 1204.г. у непомирљиве две традиције у оквиру којих се створила искључивост и одсуство жеље за истинским помирењем у духу предања, док су разлике посебно пренаглашаване и увећаване бројним предрасудама.

Хришћански Исток, који се развијао у културном окриљу древне Грчке и Византије, увек је био склон спекулативном размишљању и зато је остварио највеће домете на пољу богословља. Запад је, с друге стране, увек био склон више римској прагматичности, организацији и дисциплини. Оба менталитета су јако важна за Цркву. Како је један богослов рекао, када поменете сто, Грк одмах размишља шта је тај сто по суштини и каква је разлика између његове суштине и његовог видљивог облика. Западњак се више бави питањем како се тај сто што боље може искористити за нешто корисно, колико људи може да седне за тај сто и који је облик најпрактичнији за одређене потребе. Западни Filioque је управо изнедрила жеља латинских богослова да се нагласи однос личности Св. Тројице у времену и притом се није направила јасна разлика између нивоа вечности и времена. Исток је с друге стране и пре свега наглашавао вечни однос Оца и Сина и Оца и Духа Светога. Разумевање ових различитих богословских менталитета веома је важно како би се расплело ово компликовано питање.

Узмимо један одличан пример. Св. Максим Исповедник у свом писму презвитеру Марину у 7. веку, PG 91:136. на пример, ово учење неких западних отаца не види као нерешив проблем јер га посматра са свешћу како су о њему тада западњаци размишљали. Он тврди да "Латини знају да је Отац једини узрок и Сина и Духа, једнога рођењем, а другог исхођењем (ἐκπορεύεσθαι) али користе овај израз (филиокве) како би објаснили (про)излажење Духа (προϊέναι дакле не ἐκπορεύεσθαι) кроз њега, и на овај начин показали јединство и истоветност природе“ Не смемо заборавити да се Filioque појавио управо у процесу анти-аријанске борбе, у одлукама сабора у Толеду (397-400). Аријанци тврдили да уколико су Отац и Син једносушни, како онда Дух Свети исходи само од Оца? За источне богослове увек је било јасно да постоји разлика у вечном исхођењу и чињенице да је Дух Свети својствен Сину и преко Сина се даје у времену. Западни богослови су ова два нивоа поистоветили и за две грчке различите речи ἐκπορεύεσθαι и προϊέναι употребили исту латинску реч procedere. Пут до промене у Символу вере био је отворен (Filioque улази у Символ вере у Риму 1014.) јер су Западни сматрали да је то само додатно појашњење, а не ново учење. Ова проблематика је рецимо посебно последњих година заокупила пажњу поново и западних и источних богослова и Ватикан је издао једно ново објашњење схватања овог питања, на које је Митрополит Пергамски Јован одговорио краћим текстом остављајући значајан простор за даљу богословску дискусију.

Врло је занимљиво како је неслагање око овог питања довело до продубљивања разлика. Западни богослови су ову формулацију која је једно време пре раскола постојала на Западу без неке посебно гласне критике са Истока, убрзо одвели у потпуну крајност, што је крајње отежало даљи дијалог. На другом Лионском сабору 1272., који је требало да буде сабор помирења и превазилажења раскола, Западњаци уводе формулацију да Дух Свети вечно происходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа и јединственог процеса спирације (происхођења) (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit). За Исток било је јасно да ово јеретичко учење потпуно подрива тројично учење Цркве, опасно мешајући лична својства Свете Тројице, јер Отац је једини узрок и Сина и Духа Светога. Ако је Св. Максим шест векова раније тврдио да Латини тако не гледају на ово питање, јасно је да је једно непрецизно артикулисано учење поникло у локалној традицији Запада довело до потпуно неистинитог учења кога се Запад од тада никада суштински није одрекао.

Архимандрит Сава Јањић