Осућивање је изопачено духовно стање!

Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву.

Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши.

Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства".
Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина.

Архиепископ потијски и хобски Григорије (Бербичашвили)

http://manastirglogovac.blogspot.rs/2016/02/blog-post_53.html