Однос Христоликости и спасења

У еклисиолошкој свијести обичног „вјерника“ срећемо један вид девијације агапијског односа према осталим људима који нису припадници Цркве или не вјерују у Бога.Људи често желе да наплате своја добра дјела од Бога као вид компензације која је договорена испуњавањем заповјести и канона, али у реалности без љубави која је основа егзистенције. Запажајући такве деформитете на духовном окулару или шифрованој души долазимо до конклузије да је спасење само присутно за одабрану “елиту“. Добијамо слику да је православље елитистичка религија и да се само чланови клуба под картицом крштења могу спасити и бити ушушкани у својој истини. А шта је са другим тубиствовањем које није у том клубу које није крштно? Да ли је спасење за њега забрањено и рајски плодови замјењени гееном?

Пробајмо сагледати проблем из мало православнијег гледишта свебожанског и свечовјечанског.Сјетимо се на кратко да је Бог љубав и да његова крсна жртва је свеобухватна у оној мјери у којој Бог воли читав свијет. Наша логосност је пут ка Христоликости коју на мистификован начин свако испуњава чак и несвјесно. Девијантна слузокожа твроврадих јуридиста норминативаца гаси побожни дух истинске еклисиолошке свијести која треба да влада у Христовој Цркви коју је установио још прије времена.

Сваки антропос је потенцијални нови христос кога ће Христос познати по његовој стеченој хростоликости по његовој онтолошкој инертности према извору живота и ктисиолошке реалности. Колико је оних антропоса који никада нису ни чули за Христа, а тако су савршено постали Христолики на мистификован начин остварили своју логосност препознали пут истинског агапија за све људе. Иако антропос не крштен и у неком другом дјелу свијета као Индијац савршено моралан читавог живота са љубављу за све људе, или као неки мали црнац у Африци у непознатом племену без воде и хране чији живот од дана његовог рођења голгота и крстоносни пут не заслужује Царство Небеско?

Битно је овде истаћи да антропос постаје истинско и свејсно Ја једино кроз Друго Ја. Кроз заједницу, кроз агаписјки однос ми препознајемо друге антропосе као оне који су Христолики и то је пут које треба да следимо. Истинско свјесно дјелатно и евхаристијско Ја постајемо кроз Друго Ја кроз жртву за Друго Ја.

Хростос нам остаје примјер љубави и жртве која је емпиријски доступна сваком човјеку који осјећа унутрашње таласање своје логосности која је у модулу потенте остваривости.

Младен Цимеша