Однос монаштва према образовању и науци

. У монашком животуми не тежимо да акумулирамо знање и претворимо наше манастире у својеврсне академије или школе, већ да радимо на познању живог Бога. Наравно, то не искључује ни у чему потребу постојања и таквих институција у Цркви и монаха који би се бавили многим важним интелекуталним активностима на пољу образовања, истраживања и сл. Како да разрешимо овај проблем?

У западној хришћанској традицији постоје разноврсни монашки редови. Неки од њих су више контемплативни и монаси су потпуно посвећени молитви. Неки од њих као нпр. Картузијанци, које сам имао прилике да непосредно упознам, живе у потпуној одвојености од света и посетилаца, много више него наши монаси на Св. Гори. С друге стране имамо друге редове као нпр. Језуите, Доминиканце и сл. који су дали велики број значајних научника, професора, истраживача.

У нашој православној источној традицији монаштво је увек у својој суштини остало окренуто непосредном живом познању Бога кроз молитвени и богослужбени живот и кроз послушања у заједници у којој живимо. Да ли то значи да се православни монаси не могу бавити науком? Засигурно могу, али треба јасно направити разлику. По мом мишљењу, монаси који се одлуче да живе у што је већој могуће одвојености од света и посвете себе традиционалном православном типу монаштва требало би да приме велику схиму и да са њом не могу да напредују ни у црквеној јерархији нити да напуштају своје манастире како би се бавили другим делатностима које су важне за Цркву. Они, пак, који желе да живе као монаси, али истовремено осећају позив да помогну Цркви у важним пословима (образовању, научном раду и сл) требало би да то чине искључиво као расофори без узимања традиционалних завета. И једни и други су монаси који ако служе честито Цркви раде веома похвалан и богоугодан посао, али различити су путеви служења.

У Грчкој на пример, имамо јасније дефинисане врсте монаха. С једне стране су Светогорци и монаштво у општежитељним манастирима који су већином у статусу исихастирија, односно подружница великих светогорских манастира. У њима монаси носе велику схиму и посвећени су традиционалном монашком животу светогорског типа и под духовном су јурисдикцијом Патријарха Цариградског као и Светогорци. Такви монаси према мом сазнању не бивају бирани ни за Епископе јер је амбиција у напредовању у црквеној јерархији озбиљна претња за општежитељног православног монаха.Познато је да не постоји пракса да Светогорски монаси као великосхимници постају Епископи или је реч о посебним изузецима. С друге стране, постоје монашке заједнице расофорних монаха који живе у целибату, али не примају монашку схиму и не дају формалне завете и већином су у свештеном чину. Они већином раде на помоћи локалном епископу у мисијском и образовном раду, воде школе појања, баве се хуманитарним радом, ангажовани су и у научном и интелектуалном раду, а неки од њих који имају посебан дар за пастирско руковођење завршавају више степене образовања како би се припремили за епископски чин. Делатности и једне и друге врсте монаха су и те како благословене и значајне за Цркву, али млад човек који жели да се потпуније посвети Богу мора да направи избор у каквој ће монашкој заједници живети.

У СПЦ немамо ту разлику и зато у јавности понекад настаје конфузија. На пример, често чујемо критику на рачун појединих људи који су примили монашки чин како би се више посветили Богу али и спремили за пастирско служење јер путују по свету, завршавају школе и баве се научним радом. Њих критикују што не седе у манастиру, што путују по свету или чак што једу месо. По мени је њихов начин живота веома похвалан, уколико је са благословом надлежног Епископа, јер важно је да се они што боље спреме као будући пастири који ће водити нашу Цркву. Једино мислим да би било добро ти људи не примају уобичајене монашке завете као општежитељни монаси и да не узимају велику схиму, тј. да остају у статусу расофорног монаха. Они већином постају веома брзо клирици и самом чињеницом да нису ожењени, а приме чин, узимају на себе обавезу девичанског живота. Као клирици они примају истовремено и обавезу послушности према црквеним властима. Отуда сматрам да није неопходно да примају формалне монашке завете који упућују на начин живота у монашкој заједници и удаљености од света и светског живота, што се може видети из текста монашког пострига.

С друге стране, они који осећају позив да свој допринос Цркви дају у општежитељном монаштву требало би да примају велику схиму после које не било могуће напредовање у црквеној јерархији и бављење другим пословима у Цркви осим живота у свом манастиру и свом братству. На тај начин би се општежитељни манастири боље сачували од осипања и монаси од лутања по свету. У најранијим текстовима чина монашења говори се да монах даје обећање да ће остати у манастиру свога пострига, а после је због разних цкрвених потреба додато "или у месту које му по светом послушању буде додељено". Веома је важно приметити да је останак у свом манастиру покајања био једно од најранијих монашких правила и дан данас добро устројени манастири у Грчкој нпр. не примају монахе који су напустили свој манастир у коме су замонашени. У западним монашким регулама постоји и посебан завет "stabilitas loci" који одређује да монах мора да остане тамо где је започео монашки живот и трпељиво проходи послушање игуману и братији у Христу.

Напомињем да су обе врсте монаха и те како потребне Цркви али да је фер према себи и Богу да млад човек који жели да поптуније служи Богу направи јасан избор пре уласка у манастир. Чему на пример да неко само формално даје монашке завете и обећање да ће остати у свом манастиру, а сутрадан се већ спрема да служи као пастир и да живи потпуно посвећен тој дужности? Ако млад човек осећа позив и жељу да потпуније служи Богу у пастирском раду добро је да приђе Епископу и да уз њега живи монашки заједно са другима који раде при Епископији. Епископ би таквог човека могао да прими као расофора и омогући му даље школовање и припремање за служење Цркви у складу са својим могућностима. Они који имају више талента за научни рад могли би да раде на формирању и одређених института при Цркви које би водили и радили на даљој просвети. С друге стране, монаси који су одлучили да буду у општежитељном манастиру треба да служе Цркви на други начин и, примивши велику схиму након периода духовне провере, свој допринос треба да дају превасходно у молитви, богослужењу и својим манастирским послушањима.

Не треба изгубити из вида да безбрачно свештенство никада није нестало у Православној Цркви. У Грчкој и Кипру нпр. су такви клирици већином у чину архимандрита, иако не живе у манастирима и вредно служе Цркви у разним другим делатностима. Такође су сви редом расофори, као што је и већина Епископа, ако не и сви, у чину расофорних монаха. Ова пракса сведочи да је реч о древном обичају у Цркви и код нас овакве разлике не постоје вероватно због специфичних околности у којима се историјски развијала Црква на нашим просторима.

За нас православне хришћане је важно да разумемо да је благословено свако служење у Цркви које је засновано на смирењу, љубави и послушању. Међу светитељима имамо не само монаха пустињака и оних из општежитељних манастира, већ велики број црквених пастира и великих учитеља Цркве, људи који су живели у браку или који су живели у девичанству, ожењених и неожењених свештенослужитеља. Зато је јако погрешно вредновати једно служење изнад другог на основу неких спољашњих, најчешће моралистичких, критеријума. Иако сам општежитељни монах, лично бих рекао да је пастирско служење највећи израз љубави према Богу јер пастири Цркве следују самом Архипастиру Христу и савкодневно себе приносе на жртву служења верном народу. А подвижничкии живот важан је за свако служење Богу, било да је реч о пастиру, монасима који живе у манастиру, монасима научницима или професорима, светштенику који има породицу, свештенослужитељу који служи Христу безбрачно, лаику који има породицу или, пак, оном који служи Богу у девичанству.

Архимандрит Сава Јањић