Монашки живот није бег од стварности, већ непосредни сусрет са стварношћу

Монашки живот није бег од стварности, већ непосредни сусрет са стварношћу која нас окружује, иако тој стварности приступамо из перспективе вечног Царства Божијег. Ми не бежимо од проблема овог света, али се суочавамо са њима у светлости есхатолошког обећања Христовог. Зато је монашки живот за нас живот у пуној реалности Еванђеља. Истовремено, наш живот је и духовна арена у којој се боримо са страстима и слабостима пале људске природе, како бисмо што више узрасли у љубави Божијој, гледајући једни на друге и на све људе око нас у перспективи Божијег промисла да сву твар преведе из пропадљивости у вечно постојање.

Наравно, ми монаси се на бавимо спекулативном философијом, већ животом у Христу са циљем да љубављу познамо свет око себе и тако дођемо у познање воље живог Бога коме служимо, остварајући себе у Христу Господу као удове тела Христовог - Цркве

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenje...net/page66.html

Пажљиво прочитајте овај текст и видећете да је монашки живот један посебан однос према стварности у којој живимо. Монах није биће које одједном фасцинира својом необичношћу, већ пре свега човек који открива природни начин постојања и живота у Христу. Тајна монаштва зато није у неким посебним методама и философији, већ у једноставности постојања, у којој живимо као деца али не детињимо умом (1Кор, 1.20). Сећам се мог сусрета са великим старцима и делатницима духовног живота: старцем Порфиријем, Јаковом са Евије и старцем Пајсијем Светогорцем. У сусрету са њима човек доживљава природно постојање људске природе, свака туга постаје радост и свака недоумица чудесно јасна тајна Божија. Они ни ме нису фасцинирали неком посебном способношћу колико једном једноставношћу и добротом пред којом човек осећа потребу да излије своју душу и нађе најсигурније духовно уточиште. Дубоко верујем, а нисам једини, да сам у њима упознао светитеље Божије, људе будућег века, људе који су већ у овом животу остварили начин постојања на који смо позвани у Царству Христовом.

Монашки живот не искључује друге благословене начине живота у Цркви, иако монаси трче ка вечности и одрчу се чак и благословеног живота у браку и породици, настојећи да своје постојање заснују у потпуности на Христу, запостављајући чак и своје биолошко, природно, постојање.

У монашком братству ми брата не видимо само као неког споредног сапутника или колегу као Царству небеском, већ изнад свега разумевамо да ми као личности не можемо да се остваримо и спасемо без свога ближњега. Други зато за нас није нужна неопходност или, не дао Бог, конкуренција или опасност, већ главни предуслов нашег остварења као пуне личности у Христу. Уколико нисмо у стању да ближњег заволимо барем као себе саме наше спасење и вечни живот је под знаком питања. У манастиру зато треба да живимо са свешћу да се не спашавамо као појединци, већ као заједница и да онај који не осећа и не доживљава ближњег као саставни део своје личности заправо сам себе удаљује од те заједнице и улази упростор индивидуалног постојања и вечног мрака.

Општежитељни монах ураста у заједницу Христову одричући се од свог индивидуалног постојања, воље и амбиција како би урастао у колективну личност Христову - Цркву - оличену у братству чији члан постаје. Зато се истински напредак у монашком животу не мери количином личних достигнућа, подвига и успеха, већ у оној мери у којој смо у стању да радости и туге свог ближњег, суштински доживљавамо као своје и себе остваримо као део заједнице у којој смо положили своје завете. Монашки живот је на својеврстан начин негација индивидуалног постојања и пресаздавање себе као личности која једино може да постоји у заједници. Стога је монашки живот један од најлепших израза евхаристијског, црквеног, начина постојања на који нас позива Господ. Монаштво је вековима било стални подстицај и подсетник Цркви да идемо ка Царству небеском у коме ћемо живети другачијим начином постојања од овог биолошког начина постојања у овом свету и веку. Монашки живот је зато не НЕприродни, већ НАТприродни начин постојања и израз жеље човека хришћанина да и у овоме свету и веку живи у радости Царства Божијег.

Након двадесет година свог монашког живота, иако још као почлетник, могу само да кажем да ми је жао што можда раније нисам започео овај начин живота, иако у дубокој благодарности Богу који ме је призвао овом начину постојања, са дивљењем гледам како ме је Господ постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету.

Архимандрит Сава Јањић