Мисионарски рад је једна од најважнијих активности у Цркви

Зато су манастири и облагодаћени монаси често привлачили велики број људи који су тражили духовну утеху. У таквим манастирима обратили су се Православљу многи инославни или неверујући људи. Специфичност монашког мисионарења зато и јесте у томе да монаси људе позивају да дођу у манастир, а мање да они иду к људима у свет и проповедају.

Православни мисионарски рад увек је био заснован на предањском православном познању живог Бога као личности, а не на интелектуалном разумевању вере. Апостол каже у Првој посланици Коринћанима да га је Христос послао да проповеда Еванђеље „не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, па потом наставља „ И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије.Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни;" (1Кор 1-2)

Такви мисионари и просветитељи били су Св. Нина Грузијска и Св. Герман Аљаски и многи други који нису долазили са армијом проповедника или војника као западни мисионари који су ширили хришћанство у Јужној Америци, Африци и Азији у колонијалном и империјалном периоду. Православни светитељи и просветитељи су живећи интензивним духовним животом задобили силу Божију која је деловала на људе око њих више него "убедљиве речи људске мудрости". Св. Герман је живео подвижнички у својој пештери и локални Алеути су постепено почели да се интересују за овог необичног човека који их је привлачио својом добротом и љубављу. С временом они су пришли православној вери и били научени основним истинама хришћанства, али први додир са Богом био је лични, кроз Св. Германа.

Иако наша Црква никада није омаловажавала потребу образовања, у Православљу се никада није изгубила свест да живог Бога познајемо срцем, а не интелектом. Свети оци су посебно наглашавали потребу очишћења срца од страсти како бисмо могли да задобијемо чврсту веру у живог Бога и зато православна аскетска традиција и те како представља облик мисионарског рада. Свака врста интелектуалног сазнања у православној традицији, ако није повезана са борбом против страсти и греха неизбежно води у гордост и обману. Истинско знање (словенски вједјети – знати – потиче од индоевропског корена vid-) у светоотачкој традицији је пре свега дар Божији и виђење Бога, а кроз Њега и спознаја васцеле његове творевине – „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Ово знање се суштински разликује од дискурзивног размишљања које рационалним путем доводи до одређених логичких закључака. Отуда је гносеологија Св. Отаца увек полазила од борбе за очишћење срца, што можемо видети посебно у Добротољубљу где имамо много савета како се борбом против страсти учимо и знању и љубави.

У православном свету имамо монахе који су се посебно посветили мисионарском раду. Међу таквим монашким заједницама посебно бих поменуо манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија). Монаси у овом манастиру живе врло интензивним подвижничким животом, али истовремено имају развијену издавачку делатност http://www.stherman.com/ . Њихове књиге и часописи помогли су многим људима да нађу пут ка Богу.

Архимандрит Сава Јањић