Манастир - није инкубатор са препелицама!

Како је познато љубитељима старих споменика, московски Алексејевски манастир основао је свети Алексије, Митрополит Московски својој сестри и њеној саподвижници - данашњим светитељкама Евпраксији и Јулијани. Оне су сахрањене у активном Зачатјевском женском манастиру ( улица Остоженка) . Алексејевски манастир је два пута мењао место и сада ће бити изграђен у Красном Селу. Ово место, у то време приградско, одабрано је још у првој половини ЏИЏ века по благослову светитеља Митрополита Филарета (Дроздова).

Двадесет година је прошло од обнове парохијског живота на овом месту, чији центар чини храм Свих Светих. Све ове године, наше мисли ( мисли свештенства и парохијана) вртеле су се око једног предмета - могућност обнове манастира. Овде је отворен, први у Москви, црквени дом за стара лица посвећен светом царевићу Алексију. Из овог дома је у Небеске Обитељи отишло већ 50 житељки, међу којима има велики број монахиња, које су пострижене у совјетско време, и које су се припремиле за одлазак у вечни живот.

За протеклих двадесет година у парохији се скупило много душа које жуде за монашким животом. Ја верујем да је будућност наше обитељи светла и радосна, тим пре, што ће монахиња Ксенија (Черњега) по благослову Његове Светости Патријарха Кирила бити постављена на место игуманије овог манастира, а она је стасала у овој парохији. Од студенткиње Московског Правног факултета она је дошла на чело правне службе Московске Патријаршије. Патријарх је управо њој поверио овако компликован посао око обнављања манастира и то по правним питањима. Наиме, храмови Алексејевског манастира су раштркани са две стране надвожњака, који пресеца манастирско добро на два дела. Овај надвожњак лежи директно на костима монахиња и представника московског племства, као и трудбеника културе и уметности, сахрањених на манастирском гробљу.

Ова велика и занимљива парохија постаће стуб живота обитељи. Она броји већ више од хиљаду душа. Код нас се већ сакупило много талентованих људи. Москва не оскудева ну у писцима, ни у физичарима. У нашој заједници има око 20 сестара, које мало по мало учвршћују своје кораке на стазама монашког живота. Зато се надамо да ће манастир почети полако да узраста. Радује нас и надамо се да ће полагано кренути обнова древног Алексејевског женског манастира. Све ће то ићи под непосредним руководством Његове Светости Патријарха Кирила, који је овом манастиру доделио статус ставропигијалног.

Какав ће бити карактер овог манастира? Показаће будућност. Али, судећи према искуству наше просветитељске и издавачке делатности, манастир ће, како и пристаје градској обитељи, своје основне снаге усмерити на просвећивање и духовно служење суграђанима. Истовремено, свима је јасно, да ограничење на само кабинестску наставу не би баш било мудро за житељке обитељи. Добро је да у Красном Селу имамо скоро четири хектра земље и исто толико у Сикољнику, где се налази храм светог Тихона Задонског. Његова Светост Патријарх, објединивши сва наша добра под покров манастира, одредио је општи план манастирског развоја. У Сикољнику, уз Божију помоћ, потребно је да се сагради нови дом за стара лица, који треба да одговара потребама времена. А у Красном Селу планирано је да се изгради место за будуће монахиње.

По мишљењу Његове Светости Патријарха осим (црног) сестринства, односно, монахиња, обитељ ће своја врата да отвори и белом сестринству. Реч је о свим девојкама и женама које желе, а које можда још нису спремне, или немају могућности да живе у манастиру, а желе да му буду од користи. Сваки православни манастир у Русији и сада је спреман да суделује у подвигу милосрђа. Уз мало веће напоре може то да постане интернат за осиротелу децу или школа за држање часова о добру и побожности, или пак медицинска установа, где ће увек, уз велику захвалност, и персонал и пацијенти сусретати сестре са знаком крста милосрђа на челу.

Безусловно, ми данас морамо да узмемо у обзир и размотримо све потешкоће и грешке, које су се дешавале приликом оснивања мушких и женских манастира за последњих 20 година. Ове грешке су везане за извесне крајности у које се упадало: за некога је то био претежак физички рад, за некога неправилно схваћено послушање, које, коначно, и не треба да гуши личност, нити да је лишава разума и способности да разлучи добро и зло. У наше време људи су постали крајње раслабљени, и тешко је очекивати да ће они, који долазе у обитељ, безусловно са собом донети хармонију ума и срца, и да ће бити радосни, бодри и универзални у подношењу тешкоћа, које доноси сваскодневни труд у манастиру. Па, обитељ и постоји због тога да би људима враћала духовно здравље. Задатак манастира и јесте да их укрепи морално како би они могли да послуже ближњима, да са њима размене мудрост, чистоту душе, радост, трпљење, умеће да увиде светлу страну живота.

У сваком манастиру атмосфера се формира као прво, од стране лица које њиме руководи, дакле, игуманије, што подразумева и добро одабрано сестринство с њене стране; и, разуме се, од стране духовника, који ће њој да помаже да заједно са духовником успешно руководи манастиром. Ако не буде неких неочекиваних одлука, то, како се већ види, послушање духовника биће понуђено мени, и ја чврсто верујем, да ће матушки Ксенији и мени, успешно допуњавајући једно друго, успети да поведемо рачуна о свим крајностима и недостацима, које сам овде навео, и да се сачувамо од њих. Нама предстоји не толико да се одбранимо од ових крајности, колико да се надамо у помоћ Божију.

Чини ми се да се најбољи начин да подигнеш манастир уклапа у речи пословице «што лаганије ходаш, даље ћеш стићи». Ми не треба да патимо од «колосалних планова», мегаломаније. Мислим да нам у наредних 20 година не предстоји (дај, Боже, да сви буду живи и здрави) да прерастемо у женску лавру. И, ја нисам случајно рекао да ће наша обитељ укључивати како монахиње, тако и бело сестринство. У Русији су од памтивека постојали појмови као што су «црно и бело монаштво». Надам се да ће наш манастир управо бити «народни» у смислу, да он треба да се подиже уз помоћ целе парохије. У њега улази и црквено-парохијска општеобразовна школа, и дом за стара лица, и већи број већ формираних породица са потомцима и васпитаницама. Зато, ако ми за свој задатак не поставимо повећање броја сестара - житељки (мада манастир није инкубатор са препелицама), сам живот ће да направи потребне исправке и да нам омогући да схватимо да ли идемо правом стазом.

И друго: нико никога не треба да вуче у монахе, јер, «невољник - није богомољац». Путем духовног живота морамо да идемо без роптања и самосажаљевања, дакле, са радошћу и благодарењем. И као што се напречац не треба удавати, дакле, треба да испитујемо и проверавамо своја осећања, тако, наравно, и за манастир није добра «брзоплетост и непромишљеност». Нека душа полако испита своје снаге. Свака парохијанка, ако пожели, може да се труди и као бела монахиња. На крају крајева, у овој нашој драгој парохији, многи су први пут у животу пришли на исповест и причестили се Светим Христовим Тајнама. Ако је девојка или жена овде нашла свој мир као дизајнер или иконописац, труди се у трпезарији, дому за стара лица, њој ће мало по мало Божија благодат шапнути, да ли је манастир постао њена кућа и да ли она овде налази «и Божанство, и надахнуће, и живот, и сузе, и љубав...».

Јер, основни задатак манастира, као и целе парохије, јесте да се у заједничком служењу Христу створи атмосвера љубави. Ако атмосвера буде светла, а људи науче да праштају, да једни друге чувају, да се култивишу и да буду предусретљиви; ако за њих та жртва буде слатка, онда њима - «и свеће у руке». Или, обрнуто, ако човек осећа ( Не дај, Боже, !), боравећи у манастиру да деградира, бесни, постаје бездушан, вене као биљка, нека хвата маглу, као што је то учинио Љетмонтовљев Мцири! Јер, не краси место човека, већ човек место. Уверен сам да је живот гарант и критеријум истине. «Живот проживети - није поље претрчати».

Ипак се надам, да ће се међу нашим парохијанкама наћи много живахних пламичака, које знају да «вита бревис ест" (лат.), дакле, да је живот кратак, и да ће све зеамљско брзо проћи. Остаје само вера, нада и љубав, и њима служити у манастиру јесте заиста блажена срећа и свети удео...

Записала Катарина СТЕПАНОВА

Фото сајт њњњ.храм-кс.ру

Превела: Танкосава Дамјановић

7.12.2013.

Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/протоиереј-артемиј-владимиров-монастѕр-не-инкубатор-с-перепелками