Исповест хришћанина са хомосексуалном склоношћу

Имао сам 19 година када је Црква постала мој живот, али сам једно време још увек био у тој растрзаности између онога што сам мислио да могу и онога што сам мислио да морам. Постепено ми је Господ давао снаге да са тим престанем...и ето...сада имам 23 године, Господ је и даље самном и више не помишљам да кренем "старим путем"... Иначе, немам "геј" пријатеље, никада их нисам ни имао, нисам никада себе видео као део некакве "геј заједнице"... напросто ме никада нису привлачиле девојке, а јесу младићи и то је тако било "одувек", као део мене, нема неког момента када сам то "изабрао"... Никада се нисам суочио са непосредном "хомофобијом" у Цркви - добио сам пуно подршке, разумевања и љубави од свог свештеника, професорке веронауке (у средњој школи) и још понеког из Цркве ко је знао...

Хвала свима на подршци. Поделио сам ово искуство са вама зато што се о овој теми најчешће полемише на апстрактном нивоу и постоји неки страх да се разуме да постоје особе са оваквом ситуацијом и "унутрашњом борбом" у самој Цркви. Као и да је она стварно могућа...и да нису све хомосексуалне особе непријатељи Цркве и обратно...Мислим да би хришћанима који су у сличној ситуацији много помогла када би се Црква отвореније и директније њима обраћала... Мислим да би пастирска реч изван оне да је "хомосексуалност један од најгорих грехова и да хомосексуалци призивају гнев Божији" била спасоносна за многе ...Говорим о људима који нису богопротивници ( они други који према Цркви показују само мржњу усред својих фрустрација и безљубвености су сами изабрали свој пут), већ су, напротив, често ревносни хришћани, труде се у својим животима, без обзира на своју "девијацију"...

Размишљао сам да ли да ово "исповедим" на форуму, али ето, јесам

Хвала вам за учествовање на теми, баш сте се расписали, пуно тога је важног речено

Ја не знам шта је етиологија хомосексуалности, а извесно је да то није код сваке особе исто. Као што сам рекао, она код мене заиста није била ствар избора. Као што свако од вас има "спонтан" хетеросекуални нагон, такав је и хомосексуални нагон код мене. Мислим да је Владета Јеротић лепо објаснио нека питања у својим чланцима о хомосекуалности. Али такође мислим да би требало да се држимо пре свега Јеванђеља и живота, наука итекако зна да буде аутистична и тенденциозна. У сваком случају-да ли су узроци пренатални, интраутерини, из периода ране социјализације (до 3. године) -није кључно јер сам се ја нашао пред затеченим стањем.

Након различитих унутрашњих борби које су се често додиривале са неурозом (јер није баш лако бити хомосекуалан и искрен хришћанин, као што још много тога није лако другим хришћанима), дошао сам до спознаје да хомосексуална склоност није грех или је то невољни грех за који у коначници није одговорна сама особа. То није ни болест у смислу да сам због тога имао других менталних проблема, хомосекуалност није нарушавала стабилност мог психичког живота. Рећи ћу такође још нешто, донекле смело-након разних опита и покушаја разне врсте схватио сам да је хомосексуалност немогуће преобразити у хетеросекуалност, барем у случају мог "подтипа" -апсолутно никада нисам осетио ни најмању физиолошку склоност према женском полу, нисам имао никакав сан који би укључивао хетеросекуални однос, најискреније-никада се нисам окренуо за девојком на улици или на плажи. Данас више не посматрам своју секуалност као демонско присуство у мени, напросто сам је прихватио као део мене али не пристајем на њене захтеве. Потискујем је у смислу учења Цркве о уздржавању од грешних помисли која се односи и на хетеросексуалне хришћане. Заиста, она ми као таква не представља проблем да осетим благодат након молитве, Причешћа или кад већ то Господ одлучи, као што је случај и са другим хришћанима. Хомосекуалност ми није препрека ни за развијање врлина и љубав према људима и наравно према Господу.

То је било о самој склоности. Када је реч о понашању, мислим да је хришћанин који је хомосексуалних склоности дужан да се труди да живи у уздржању. То стварно није једноставно, зато што то није једноставно ни хетеросекуалним особама и Црква то тражи само од оних који су се определили за монашки подвиг. Али ипак успевам. Мислим да би људи који су у мојој ситуацији, код којих је хомосексуалност нешто што нису бирали и што не могу изменити најсмисленије да размисле да живот проведу у молитви, односно да се замонаше. Наравно, то није довољан разлог за то, потребно је да пронађу да их такав живот у целости аутентично изражава , да не буде да су на то на неки начин били приморани. Иако би моја ситуација могла заиста изгледати као један неправедан чин Бога према човеку - није тако! Када се она схвати и прихвати као спасоносни Крст може бити поље велике благодати, коју можда никада не бих искусио да се нисам суочио са њом.

Извор и линк ка теми