Знање у нашој хришћанској вери није питање гносеологије већ пре свега онтологије

Подсетимо се незаборавних речи Апостола народа у првој Посланици Коринћанима:

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;

И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. (1Кор 1, 26-29).

У другој глави Апостол нам открива да његова проповед не долази у „убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ како ни вера наше не би била „у мудрости људској него у сили Божијој“. А та „премудрост Божија“ је „сакривена у тајни“ и њу је Бог „предодредио пре векова“ „онима који га љубе“. Дакле, истинска мудрост и знање долази од Бога и открива се тајни љубави јер је љубав гносеолошки метод који нам је Бог предао. Свет око себе упознајемо тек ако га истински заволимо у Христу, у тајни његовог предвечног наума да сву творевину преведе из смрти и пропадљивости у вечни живот. Тек тада се пред нама људима отвара сва дубина тајне која надилази сва људска парцијална и селективна сазнања.

Наравно, то не значи да хришћани беже од људског знања и познања које нам је Бог дао у нашој створеној природи. Али, сва људска знања добијају свој смисао једино у свеобухватној тајни Христовог домостроја спасења јер сама по себи воде у смрт и не дају излаз из трагичности биолошког начина постојања. Знање, љубав, премудрост за хришћане су личног карактера и сажимају се у личности Христа Спаситеља који јесте Љубав, Знање и Премудрост.. Зато хришћани треба да Христом сазнају, Христом љубе и улазе у тајну премудрости коју је објавио оваплоћени Син Божији преко кога нам је Отац Небески послао Духа Светога који ће нас свему научити (А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Јн. 14.26)

Студирање теологије веома је важно јер је потребно најпре да добро упознамо своју веру, стално проучавамо Свето Писмо и свакодневно урањамо у мудрост светоотачке литературе. Ипак, никада не смемо да заборавимо да студирање теологије свој пуни смисао има уколико читав свој живот саобразимо Христу јер без Христа и живота у Христу сва наша знања остаће некохерентна и фрагментарна, па можемо да дођемо у велику опасност да залутамо на пут заблуде и јереси. Зато, што се више бавимо теологијом, потребно је још више да се подвизавамо у љубави, боримо против свог егоизма и себичности и учимо се љубави која „дуго трпи, која је благотворна, не завиди и не горди се и не надима, не радује се неправди већ истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор 13)

Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим каже да је знање без дела тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у теологији и како теологија није само, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμνωσης του νοός" тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у гностичким главама многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се теологија често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина. Међутим, ако метод неких данашњих теолога (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику. Отуда само студирање нема смисла уколико није праћено активним делатним животом у Христу. Зато монаштво није бег од теологије, већ управо један од начина како да идемо у сусрет теологији у духу Св. Отаца Цркве

Архимандрит Сава Јањић

(одговор је са теме "Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Високи Дечани")