Звонила је осмехом као на узбуну против лоше воље

Када разум усмери мисао на њу, њено биће и не може да се посматра независно од музике, као да постоји она и око ње облак музике, загрљена са својим виолончелом, она даје том инструменту вредност коју он сам по себи можда и не поседује.

Велики мудраци овога света сматрали су да човекову личност изражава његов поглед, очи, гестикулација, а широкогруда словенска душа – Фјодор Достојевски, веровао је да, уколико желимо да проникнемо у нечију унутрашњост, треба да се загледамо и ослушнемо како се неко смеје. Смех је заправо музика наше душе. Њено лице је било пуно смеха, пресипао се са усана, звонила је њиме као на узбуну против лоше воље. Њен смех не тражи посебан разлог изван себе, он у њој ври и бризга, природан је као гејзир, неодољив и чист, не опомиње, не упозорава, није оптерећен подсмехом, нити жељом да се чује, није ни испразан, има чак своју боју и звук, и ширину, и неки нарочити смисао, личи помало на благотворну мудрост, која испуњена алхемијом њене незлобиве ведрине, претвара муку у лакоћу која растерећује. Својом природношћу и неусиљеном духовитошћу, она је засењивала свачију наметљивост.
Њена умирујућа лепота, која у себи није скривала ништа нечисто и ништа претеће, обједињавала је у себи простодушност и узвишеност. Она је отелотворење античког идеала Доброте, која је уједно и Лепота, Лепоте, која је самим тим Доброта. Тијана је била унутрашње озарење и просветљење, које се из ње нештедимице изливало, а да се притом изнутра није смањивало, него се већма распрострањивало и одјекивало у недоглед. Очаравајуће је то што је она своју ненаметљиву лепоту носила нехајно, са готово урођеном скрушеношћу и миром необичних фресака, које затворене у своје савршенство, оплемењују овај свет.
Невини поглед, дубоко усађене паметне очи, боје ведрог неба, уоквирене разборитим обрвама, лице које је промишљеније него код њених вршњака, просто сваки део ње је прича за себе и говорио је о њеној раној зрелости.

Сада, када се њена мелодија стишала, а њен раздрагани осмех утихнуо, видимо да њено присуство подсећа на исток, а њено одсуство на запад. Тај исток, и тај запад сада су на неком другом небу, јер небо које ми сада видимо, веома је крхко и привремено. Небески пут је унутар нас самих.
Они који су имали привелегију да се свакодневно наслађују чарима овог украса васионе, данас свима нама служе као пример и учитељи истинске животне философије, којој се сви желимо подучавати. Они нам сведоче да се и сломљеног срца може и даље волети!! Да се уморних руку још увек може грлити! Да се дотрајалих ногу може несметано пењати у врхове! Да се дрхтавим уснама и те како може славословити! Да се упркос терету који обмотава тело, може достојанствено ходити! Да се усахлих очију може гледати у вечност!

Ви који волите, који верујете да у почетку беше Љубав, да ће до краја и после краја бити Љубав, и даље волите и узрастајте у Љубави. Све пролази, све нестаје, све ишчезава, само је Љубав вечна. А крадљивци мира, обмањивачи, отимачи среће, сада нека устукну и занеме пред оном којој је већ осванула зора обновљене будућности!!

Весна Ивковић

Извор: http://tijana.rs/sr_komentari.php?id=242&strana=sr_kolumna