Зашто посећивати манастире

Увод

Константин Палама - отац Св. Грегорија - једном је чамцем ишао у посету свом вољеном духовном оцу. На путу ка манастиру схватио је да су он и његова породица заборавили да понесу храну монасима.

Док су његова жена и петоро деце разгледали околину, он је подигао к небу свој глас у молитви и спустивши своје руке у воду истог момента извадио велику рибу. Вадећи је из воде, прославио је Бога због таквог чуда. Из великог поштовања и љубави према монаштву, Константин Палама је учинио чудо, како његова породица не би отишла у манастир празних руку. На овај начин, и на безброј других начина, он је у срца своје деце усадио љубав и страхопоштовање према монаштву.

Ова пракса, да се у пустињу одлази како би се чула која душекорисна реч од светих молитвеника, јесте и традиција која је већ дуго устаљења у Цркви, готово још од Христовог времена. Св. Јован Претеча и Крститељ био је први монах, а људи су одлазили да га виде, како Св. Андреј Критски сведочи: "Претеча, у коме пребиваше благодат, живљаше у пустињи и сва Јудеја и Самрија хиташе да га чује. Он је, као и многи пророци пре њега, говорио о заповестима које људи треба да испуњавају у животу. Али главна разлика између њега и пророка беше да је Св. Јован постао први и највећи отац монаштва." Генерације монаха су преузеле на себе његов подвиг, његов начин живота, његову посвећеност служби Христовој, као оваплоћење монашког живота. "Заиста, велим вам, међу онима од жена рођених нема већег од Јована Крститеља." (Мат. 11:11)

Начин живота Св. Јована променио је свет, посебно хришћански свет, јер су многи који су након њега дошли одлучили да га подражавају и да живе ван градова, искључиво Христа ради. Тако, полако, монашки живот је почео да се успоставља, а они у свету почели су да гледају на њега као на сјајни пример хришћанског живота. То је несумљиво велика и древна пракса оних у свету, да иду на ходочасничка путовања у манастире. Наводимо пет разлога зашто човек треба да иде у посету манастирима.

Духовно руковођење

Пронаћи духовног учитеља, који има вољу и знање да усмерава и води верника, није лак задатак. То захтева молитву и проницљивост онога који тражи, склоност ка смирењу и спремност да прима све као вољу Божију. То је зато што, када једном верник упита свештеника или монаха да буде његов духовни отац, он успоставља везу са тим свештеником или монахом, везу која се више не може лако раскинути, и која ће имати вечни утицај на његов духовни живот: "Духовни отац своје чедо изводи из пакла (негативних утицаја страсти) и уводи у чист хришћански живот, нудећи му духовну слободу."

Дакле, циљ треба да буду проналажење духовног оца који, не само да проповеда Господа, већ и живи као Он. Као што је монах Исаија писао монахињи Теодори: "Свети Дух је за свакога, али онај који се очистио од страсти, који живи девствено, у тишини и миру, такав пројављује посебну силу." Ово је посебно разлог зашто човек, који живи у свету, тражи духовно руковођење од оних који живе у манастирима. Не само зато што Св. Дух пребива у онима који носе монашке одежде, већ зато што је њихов начин живота далеко погоднији за стицање Св. Духа. Највећи духовници су они који начином живота уче више него речима и саветима. Ако духовник не живи по заповестима Христовим, ако није претрпео искушења, ако се не бори да победи своје страсти, онда како ће такав учити друге? У вези овога, архимандрит Захарије из Есекса вели: Ако реч духовникова није зачињена благодаћу, ако не происходи из срца које пламти љубављу Хирстовом, она постаје као реч психолога или саветника - полуслепа световна активност. Реч духовног оца мора у себи да носи печат благодати."

Живот монаха је микрокосмос хришћанског живота у свету. И по овоме следује да, ако у свету има добрих духовника, онда у манастиру има још бољих. Розлог је веома једноставан, како Св. Никодим наводи: "Монаси, кроз подвиг и кроз монашки начин живота, прво себе морају да очисте (од страсти и грехова), а онда крећу да помажу другима: прво они примају просветљење, а потом просветљују друге: прво они постају савршени, како би и друге учинили таквима, прво се они посвећују, па онда посвећују друге..."

Они који имају духовне оце у свету, не треба да траже духовне оце у манастирима. Они могу, међутим, уз благослов духовног оца, да траже савет од монаха у одређеним околностима, околностима које захтевају руковођење и савет искусног и специјализованог "доктора" пошто, како говораше Св. Зосима Св. Марији Египћаники: "Благодат не долази по нечијој наруджбини, већ је она дар Св. Духа."

Испуњавајући савете духовника, мирјанин постаје сасуд благодати, у служењу светима ( 2. Кор. 8:4) Овим, човек постаје као младић, који живећи у свету "почиње одмах, с великим нестрпљењем, да испуњава заповести које му је старац наложио...Овим, он се удостојава да издигне свој ум до раја, где сузама моли Пресвету Богомајку да се сажали на њега, и Њеним посредовањем он се искупљује пред Богом и на њега силази благодат Духа Светога..." На крају, разлог тежње да се тражи духовни правац није само да се "искупимо пред Богом" кроз покајање, већ и саветима и молитвама духовника - који је сам примио благодат - да преко њега благодат сиђе и на нас.

Духовни разговори

Велике предности које пружају посете манастирима јесу духовни разговори и активности у којима могу да учествују ходочасници. У манастиру се могу чути многе духовне приче и анегдоте. Иако многи монаси зазиру од разговора са ходочасницима из много разлога, у неким околностима разговор са монасима има многе предности, а да не говоримо о разговорима са другим ходочасницима.

Без обзира да ли су у питању приче које су им неки други људи испричали, или су то мудрости светих мајки и отаца Цркве, или је то прича из манастира, свака реч просветљује и обогаћује ходочаника, и помаже му да усресреди свој преоптерећени ум. Чак ни време одмора у свету не освежава толико душу колико духовни разговори. Ови разговори, иако се ретко срећу у свету, честа су појава у манастирима.

Осим тога, многи монаси, иако не живе у свету, имају велику мудрост, коју могу да поделе са другима. Не зато што су некада седели у тами (Мат. 4:16), већ зато имају богато искуство са ходочасницима, који им се поверавају у разговору. Кроз молитве и читање, монах успева да помогне ходочанику да своје проблеме посматра из нове перспективе.

Заједно са овом корисном духовним разговорима ту су и духовне активности, које се одвијају у манастиру. Рад и молитва су основна начела монашког живота. Рад, међутим, јесте другачијег духа него рад у свету. Игуманија једног манастира близу Солуна често је говорила да је рад у манастиру велико дело, јер се врши искуључиво из љубави према Богу, и из љубави према Његовом светитељу, манастирском покровитељу. Она је говорила да, чак и покупљен комадић смећа у манастиру, обезбеђује велику небеску награду, јер је то учињено у част светитеља, како би се његов дом очистио. Након помоћи у манастиру, она би рекла ходочасницима: "Наш светац је уписао дело које сте извршили, и оно ће бити изнето у дан Страшног Суда."

Када монах пече хлеб, он то ради у славу Божију. Када поје у храму, он поје да би прославио Бога. Када чисти, он и то чини у славу Божију. И када ходочаник окуси од таквог Бога, он почиње да на свој рад гледа другачије, баш као што монах сав свој рад чини у славу Божију, исто и ходочаник - и у манастиру и када се врати у свет чини све у славу Божију. Хришчански дом је микрокосмом општежитељног манастира - када отац, мајка и деца чисте кућу, они чине то и у славу Божију.

И монаси и ходочаници могу доживљавати рад као што је авва Аполо. Ако би га неко затекао како ради, он би с радошћу прозборио: Ја ћу данас да радим са Христом, за спасење душе, јер је то награда коју Он нуди." Једина разлика између монашког рада у манастиру и рада мирјана у свету јесте да монах зна да у свему иште прво Царство Божије, а мирјанина треба на то подстицати. Он треба да се запита кога он жели да прослави.

3. Смирење

Пала људска душа има склоност ка гордости. То је нешто што се дешава монасима исто колико и мирјанима. Када хришћани држе молитвено правило, испуњавају постове које је Црква прописала, редовно присуствују црквеним службама, душа је склона очишћењу. Противотров је проналажење бољег примера од себе у хришћанској посвећености како би подсећали горду душу да јој недостаје врлина.

Мирјанин може да организује ходочашће у манастире и да пронађе корисна средства да стоји чврсто на тлу у свом духовном животу. Сусрети са монасима подсећају ходочаника да постоје бољи хришћани од њега (не да он ово не може да научи у парохији, може сигурно, али је неоспорна чињеница да се са врлинским животом боље сусреће у манастиру). Постоји и чувена изрека: "Анђели су светлост монасима, а монаси су светлост свету." Монах је истовремено и смирен и просвећен када чита Житија светитеља, баш као што се и мирјанин просвећује упоређујући свој живот са животом монаха.

Смирење је врлина којој монаси и мирјани треба да теже изнад свега другог, како Св. Јован Касијан вели: "Смирење души помаже више од било чега другога, без њега нико не може да победи грех." И тако, мирјанин одлази на ходочашће у манастир како би душу удаљио од метежног света и приближио се окружењу у којем влада молитва и тишина, где му благодатна атмосфера манастирска помаже да сагледа све своје грехове.

Следеће прича, коју смо преузели од пустињских отаца нам говори о томе: Била три пријатеља, и сваки је од њих изабрао да испуни другачије дело. Први је одлучио да буде миротворац међу људима. Други да помаже болеснима, а трећи да живи молитвено, у тишини пустиње. Прва два пријатеља су увидела да не могу да испуне до краја започето дело и били су веома разочарани. Одлучили су да посете оног тећег пријатеља у пустињи , који је живео у тишини и молитви. Они су исповедили своје проблеме и питали га за савет. А он им је након кратког ћутања, насуо воде у бокал и рекао: "Погледајте воду." А вода се таласала, јер ју је тек био насуо у бокал. Мало касније поново је рекао: "Погледајте воду како је мирна," а они су у њој угледали одраз свога лица. Тада им је рекао: "Исто је и за оне који живе међу људима; уземиравање их спречава да виде своје грешке. Али када је човек миран, посебно у пустињи, може да сагледа своје грехове."

А тако је и са ходочасницима из света. У тишини манастира, они су у стању да се сконцентришу на своја осећања. Било да свој живот пореде са монашким, са животом онога који је сав свој живот оставио иза себе "да би био сам са Богом;" како старац Порфирије говораше, или једноставно успоравајући у сагледавају својих грешака, ходочасник се у свет враћа са много већим смирењем у души.

Подражавања

А заповест да подражавамо Христа често се помиње у Јеванђељу. Господ је пример савршене послушности, девствености и нестицања. Ако верник чита Јеванђеље, казаће му се како да живи хришћански. Међутим, пошто је човек слаб и потребно му је да се на некога угледа, монашки живот представља заповести Јеванђељске и њихово испуњавање до савршенства. Дакле, мирјанин пред собом има пример како се испуњава учење Господа. Заузврат, он подражава то учење на одговарајући наћин, и опрезно, баш као што вели Св. Павле: "Што и научисте, и примисте и чусте и видесте на мени, оно чините и Бог мира биће са вама." (Фил.4:9).

Толико тога има да се научи и душекорисног прими из духовних књига, практичних савета и мудрости пустињских отаца и мајки. Међутим, ништа се не може пореди са духовном благодатима, које неко дели са нама по благодаћу Божијој. Јер без обзира да ли тај човек има "животну мудрост", његова молитва, његово смирење, и његове врлине довољне су да формирају једноставну мудрост. Авва Доротеј пише: "Прича се да је неки брат питао старца: шта да чиним, оче, како бих се бојао Бога?" А старац му је одговорио: "Иди и држи се човека који се боји Бога. А сама чињеница да се он боји Бога, научиће те да чиниш исто."

Мирјани су позвани да испуњавају заповести Јеванђељске као и монаси. Монах није позван на један начин живота, а мирјанин на други. Не, они су заједно позвани да буду "савршени као што савршен Отац ваш небески"(Мат. 5:48 ), као што Св. Јован Златосути учи: "У великој мери завараваш се и грешиш, ако мислиш да се једна ствар тражи од мирјанина, а друга од монаха, јер једина разлика између њих је што је један ожењен, а други није, док у свему другоме они имају исте одговорности...Јер сви морају достићи исту висину; а оно што је окренуло свет наглавачке јесте што мислимо да једино монах мора да живи строго, док други могу да живе живот у лењости."

Једина разлика између хришћанина који живи у свету и онога који живи у манастиру јесте што монаштво "одбацује све компромисе и тражи само оно апсолутно", док се мирјанин бори најбоље што може у сред метежног света. Оба пута су прихватљива и благословена у очима Господа. И оба пута су благословена по милости Божијој. Мирјанин не би требало да буде обесхрабрен својим борбама против "поглаварства, и власти и господара таме овога света." (Еф. 6:12). Радије, требало би да буде охрабрен молитвама, које многи монаси узносе за њега, као што је рекао владика Николај: "Живот верника је подржаван молитвама монаха. Ово је разјашњено самом чињеницом да верни налазе уточиште у таквим молитвама. Баш као што је Мојсије испружио своје руке и Израелци освојише Амалечане, тако и монаси подижу своје руке к Богу и ми, верници у свету, који се боримо у пустињи овога света, освајамо духовног Амалека." И још значајније, мирјанин треба да зна да "где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим. 5:20)."

Сусрет са светим местом

Чак иако није било другог разлога за посету манастиру постоји један: манастир је увек свето место. И Мојсије рече: "Хајде да приђем и осмотрим овај чудни призор, зашто грм не сагорева (Излазак 3:3-5)."

Уз молитве монаха, свете који живе у манастиру, и анђела који га штите, постоји још једна или више капела на манастирском тлу. Присуство храма Божијег довољно је само по себи да посвети место. И на том посвећеном месту, чак и без да чује богонадахнуте речи, или да буде сведок чудесног догађаја, ходочасник бива оснажен. Његово уморно тело и душа се хране монашком тишином.

Један ходочасник једном је упитао свештеномонаха зашто од свих манастира које је посетио, тај посебно познати манастир јесте место у коме благодат и божански миомирис највише обитавају. А свештеномонах је одговорио да, иако су сви манастири свети, манастир који држи типик и служи Св. Литургију свакога дана, и у коме се исповедају људи сатима, привлачи благодат Св. Духа, која се настањује на том месту. Како је др.Константин Каварнос сажето рекао: "Кроз Св. Тајну исповести у овим центрима духовности, кроз учествовање у богослужењима монаха и монахиња, кроз разговор са њима, хришћанин из света упловљава у мирно уточиште, склања се од својих свакодневних бирга, и тако бива очишћен, откривајући себе и окушајући од дарова Св. Духа."

Св. Николај Велимировић је записао. "Када је Св. Давид дошао на брдо са којег је видео Јерусалим, почео је да плаче: "Како могу да будем тако дрзак и да корачам мојим грешним ногама путем којима је Богочовек ишао." Давид је тада рекао својим ученицима да они, бивајући достојнији од њега, оду и поклоне се светим местима, а он је узео три каменчића и крену назад." Светитељево смирење је било толико велико да је сматрао сам поглед на Св. Земљу, па чак и њено камење благодатним делом. Колико више благодати од погледа и камења има на светом месту? У том смислу речи Св. Теодора имају још веће значење: Љубите тишину. Онај који није везан за сујетни свет оснажио је своју душу смирењем, уздржањем и тишином. Ову снагу светог места можете пренети у свет ако је чувате и оснажујете молитвом и будношћу."

Закључак:

У закључку, "ако желиш да сазнаш да ли неко воли Христа, сазнај да ли воли монаштво", каже изрека. Посећуј манастире, стекни смиреноумље и уздржавај се од осуђивања других - и они који су преслаби и они који су престроги. "Зато и ми, имајучи око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме и грех који нас лако заводи и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере. (Јев. 12:1-2)

Мати Константина Паламер

Извор: http://www.impantokratoros.gr/visit-a-monastery.en.aspx

Манастир Лепавина