Екуменизам и време апостасије - Осврт на књигу из садашње перспективе и мишљење о актуелном екуменском дијалогу

Да, пре неколико година приредио сам књигу Екуменизам и време апостасије. То је било у једном посебном тренутку када су активности на промоцији тзв. фестивалског и синкретистичког екуменизма досегле врхунац, па је у књизи доста критике таквог екуменизма за који је и Св. Ава Јустин с правом говорио да је то јерес над јересима. Мој став се према таквој врсти екуменизма није променио јер он не води заједничарењу у истини, већ радије једном непринципијелном компромису у коме наша Црква као носилац пуноће истине Христове може бити само на губитку.

Прошле године сам о питању православно-римокатоличког дијалога разговарао са једним римокатоличким теологом који ми је изложио своје виђење сједињења Источне и Западне Цркве, али тако да свака од њих задржи своје учење, догмате и обичаје и да једноставно само признају да раскол у суштини не постоји и наравно да се успостави интеркомунио. Рекао сам му да ми то више личи на мирну коегзистенцију него на органско јединство у Христу. Наравно, као православни хришћани морамо да знамо да се у Цркви јединство није увек заснивало на униформности, посебно не на литургијској униформности, јер постојале су разне традиције. Ипак веома је важно да се разјасне многа кључна питања посебно у области тријадологије и еклисиологије.

Дијалог је потребан јер је важно да разговарамо како бисмо разлучили шта је од оног што нас раздваја последица историјских, културних и других разлика, а шта је суштински разлика у нашем веровању. Мислим да је сада дијалог посебно између Православне и РКатоличке Цркве кренуо у неком смиренијем и одговорнијем правцу и да се воде веома занимљиви разговори о схватању првенства у Цркви на локалном, помесном и универзалном нивоу. С друге стране, чини ми се да је онај фестивалски екуменизам, који је преовладавао до деведесетих година, више не привлачи пажњу у Православној Цркви. Он је увек био највише везан за односе са протестантским групама са којима није увек лако успоставити богословски дијалог. Искрено бих волео да се интензивнији дијалог поведе са оријенталним хришћанима са којима имамо много тога што нас повезује.

Екуменизам који је тако сјајно описао Св. Ава Јустин и други савремени наши богослови заправо је идеологија која је страна духу Цркве али је исто тако духу Цркве страна и идеологија агресивног, а посебно секташког анти-екуменизма у коме поједини православни хришћани и групе раскидају своју заједницу са Црквом и сами себе проглашавају за мерило истине. Здраво ревновање за Цркву никада не води ка расколу. Нажалост, видели смо да се неки тзв. умеренији анти-екуменисти нису вратили Цркви (нпр Кипријановци) а с друге стране прикључили су им се нови псевдо-ревнитељи који под видом ревновања за истину Цркве шире раздор и мржњу. Као и увек средњи пут је златни пут и управо сам у томе говорио у последњем поглављу моје књиге истичући пример Аве Јустина и Владике Николаја који су ревновали у Цркв,и а не против ње.

Скоро сам се нашалио и рекао да ако бих поново нешто писао овом питању, написао бих можда књигу под називом "Секташки анти-екуменизам и време апостасије".

Архимандрит Сава Јањић