Богослов у теорији и у пракси

На крштењу је добила име по заручнику Јосифу.

Од узраста од 3 1/2 године почели су код ње да се појављују симптоми болести "мишићне дистрофије": лако би падала, није се могла успињати уз степенице, каменчић на који би нагазила би је оборио на земљу.

Ипак, никад није плакала када би падала, иако би скоро сваки пут при паду прво ударила колена а одмах потом и главу, јер јој је глава била тешка и није је могла задржати .

Од узраста од 5 1/2 година је престала и да хода .

И тако као дете никада није трчала, није се играла са другом децом, али је од малих ногу имала урођену доброту и спонтани осмех.

У основну школу ју је водила мајка, скоро носећи је у наручју у нижим разредима. После је наставила гимназију у ЕЛЕПААП-у (Грчкој организацији за заштиту и збрињавање деце са инвалидитетом), а затим је похађала вечерњу школи. Користила је инвалидска колица од 12 године. Када би читала, окретала би странице књиге једном оловком. Када би седела у инвалидским колицима ослањала би главу на посебан продужетак наслона који је постојао иза њених леђа, јер јој је глава била тешка и стално нагнута уназад. Када би јој померали тело унапред да се одмара, одржавало би се у колицима уз помоћ каиша.

Ево како је се сећа један професор из средње школе: "Срео сам Јосифину у првом разреду средње школе 1994. Увек је имала добру реч за свакога, безграничну доброту и сладак осмех.

Могла је да пише само на силу вукуц́и ручицу. Али никад није користила своју телесну слабост као изговор да избегне своје школске обавезе. Увек би долазила спремна, била је најбоља ученица без да јој се ишта од поклони. Други ученици су је обожавали, а исто и њени професори.

Када би је питали: "Како си?", одговарала би: "Хвала Богу, веома добро!".

Исти одговор ми је дала у болници, дан пре него што ће умрети.

После је наставила на Теолошком факултету у Солуну, одакле је дипломирала са одличним успехом, а због највишег просека оцена, изабрана је да положи заклетву у име свих дипломаца 12.12.2003. Часопис "Лидија" је јануара 2004 године објавио:

"Јосифинина инвалидска колица су проповедаоница која нам говори да живот са Богом не може да буде оплакивање судбине. Живот са Богом је стваралачки, динамичан, има циљеве, постаје достизање врлине. Са Богом не може да буде замерања, притужби, беда не може постати начин живота.

Била сам дирнута када сам јој стиснула руку да јој честитам за одличан успех, али ме је било и срамота. Зашто ја плачем пред безначајним препрекама, бринем се када неколико дана морам прележати у кревету, губим контролу над собом када све не иде како сам испланирала".

Како је она гледала на своју болест

Написала је у једном писму оцу Августину Кандиотису (2002): "Бог је допустио да неколико година, 10 и више, будем непокретна у колицима. Болест стално напредује. Људима је немогуће да ме излече. Уз Божију помоћ за сада не тугујем због мог стања, јер се чак ни не молим своје оздрављење. Највише ме брине недостатак стрпљења у тежим искушењима, као што је здравље моје мајке или погоршање моје болести. Молите се зато да нас засени Божија благодет, да би истрајале до краја&хеллип;".

У једном другом писму старцу пише:

"Схватила сам уз помоћ Божије благодати и једне кјиге коју сам прочитала, да сви имамо у себи једно утврђење које се зове егоизам и који када бол напада на њега, колико јаче одбија да се преда, утолико снажнији напад прима. Посебно код мене која у себи имам једно утврђење Рупел (тврђава у северној Грчкој)!

Молите се оче да нам дода Бога вере и благодати да издржимо до краја ...".

Извод из одговора који се послао старац Јефрем из далека, два дана после факса који му је послала: "Дете моје Јосифино...Истрај много у молитви. Разговарај стално са Богом и осец́аћеш се лепо и динамично. Без молитве се човек паралише и обољева од менталне анемије и онда га заробе ружна ментална осец́ања. Да никада не престајеш са Исусовом молитвом па ц́еш имати најбоље и свето друштво. Проучавај Јеванђеље и друге духовних књига сваки дан, бар помало, довољно да би унела у себе нешто иконописачко .

Желим да вам Господ стално дарује стрпљење и молитву да издржиш. Да имаш веру у нашу Богородицу. Клекни и моли се дете моје. Молитва чини чуда. Ослони се са вером на нашег Христа...".

Она је једном, желећи да утеши једну мајку која је изгубила дете, између осталог написала:

"Ваш син носи венац победе и мучеништва, као и толики милиони светих... Његова смрт изражава љубав Божију према вама, јер тако спашава вашу душу. Верујем да је и мој инвалидитет, иако можда изгледа у очима других као неправда или осуда, уствари врхунац Његове љубави, јер ме је тако осигурао на неки начин. А ако и ви са очима Бога, а не са очима других људи, видите одсуство вашег детета, победићете бол и умирити своје срце. Не дозволите вашој души да се супротстави Богу, али искористе прилику да му се још више приближите и сигурно ћете наћи мир".

То је написала три месеца пре него што ће умрети.

Јосифина је уклопила своје живљење Христовог Јеванђеља са пружањем љубави другима кроз своју молитву .

Говорили су јој: "Моли се за нас" и она је записивала имена&хеллип; Многа имена&хеллип;

Само је она знала колико се молила, јер није никада говорила о томе.

Али су резултати били видљива по начину на који је благодет Божија зрачила према другима и по утехи и олакшању коју су осећали они који су је посећивали.

Монаси, свештеници и мирјани су тражили њене молитве. Један старац јој је рекао:

- Један чворић на твојим бројаницама нека буде за мене....

И она, без да има неко високо мишљење о себи, из послушности, искориштавала је и ту малу могућност покрета коју је имала у рукама, а када би чула да је неко у невољи, молила би се уз бројанице макар и веома споро.

Проповедала је Христа преко благодати којом је зрачила, преко својих дискретних речи. Осмех који није нестајао са њеног лица које је увек сијало, ње одговарао њеном телесном стању. Јер већину дана је имала болове и много других потешкоц́а .

Шта наводе они који су је знали

Једна од добровољаца: "У почетку сам имала илузију да јој помаже моје друштво када бих је посећивала. А у ствари она је мени помагала. Виђали смо се сваке недеље. Много сам је волела, јер вам је преносила своју радост. Била је препаметна и није вам допуштала да је жалите. Пред њом би се ви осећали као инвалид. Била је динамична, са осећајем за хумор. Имала сам питања читајуц́и разне књиге и она ми их је решавала.

Последњи период њеног живота био је тежак, било је тренутака када се по људској слабости савијала под теретом, али је у болници показала своју храброст. Када сам је једном посетила , замолила ме је да је притискам мало у пределу стомака да би јој помогла да дише. Так тренутак ми се урезао у памћење. То сам осец́ала као благослов. Када са одлазила испратила ме је са једним осмехом који ми је озарио душу. Био је другачији од осталих. Био је последњи! Ја је осец́ам поред себе. Надам се да ме се сец́а тамо где се налази".

Једна друга пријатељица која ју је подржавла у телесној слабости, али која је добила Јосифинину подршку у духовним стварима каже :

"Није имала ништа по другима, али је ипак имала све. Имала је пуноћу духа. Зрачила је Христа онима који су је сусретали, било је као духовни вођа. Давала ми је, а није ништа узимала. Сатима да причаш са њом не би ти било досадно. Није се плашила смрти, желела је да издржи. Није преносила негативно расположење другима. Живела је за љубав. Неки би се крстили када би је видели на улици, да наводно избегну "зло" или било шта друго, а она томе није придавала никакав значај, смејала се. Учила те је својим ћутањем. Осећали би велико поштовање према њој, иако је била млађа од вас.

Није упоређивала, није се жалила, била је весела и приступачна. Болест је подносила са стрпљењем и са динамичношћу какву до сада нисам видела.

Првих година се бавила рукодељем, правила је означиваче страница книга, везла је изреке од перли и пластичних ланчића".

Један добровољац је написао:

"Јосифина нам је више давала, него што је узимала. Више нам је била корисна, него што смо јој користили и док би неко очекивао да она трага за утехом, сама по себи је била утеха и уточиште другима и то великодушно, безусловно и без ограничења .

Када бисте сте били у њеној близини размишљали би како смо незахвални сви ми који смо добили све добро од Бога, али упркос томе увек нам је нешто криво... И увек нам нешто недостаје... Нешто што није недостајало код Јосифине, а то је вера у Бога и добровољно предавање нашег живота у његове руке".

Суседка и апотекарка Евангелија Т. пише следец́е:

"Јосифина ... Била је један земаљски анђео у овом животу. Мучеништво инвалидности ју је узнело до духовних висина.

Послушна према родитељима, увек је стрпљиво прихватала оно што су јој одредили. Није се жалила, била је радосна. Стрпљиво трпећи болове, заваљена у инвалидска колица, једно тело без облика које се уз помоћ каиша одржавало у колицима, али је то седиште било тако узвишено. Њен поглед вас је учио стрпљењу, тишини и мудрости. Њено седиште стрпљењу, а цело њено држање вас је учило смирењу.

Није волела овај узалудан свет, али небеске манастире царства Божијег.

Није јој било уопште важно да оздрави, зато што није имала своју вољу, већ јој је само било важно да твори вољу Божију.

И по Божијој промисли је Јосифина смирено напредовала ка светости. Њен дух је био усмерен ка Господу, ка Његовим заповестима.

Господ јој је даровао да га боље упозна студирајући теологију. Али Јосифина је доживљавала све свете ствари. Имала је заједницу са Господом, јер је живела у смирењу и Господ ју је узео Себи да је одмори на Лазареву Суботу, да би васкрсо при општем васкрсењу мртвих њено измучено тело, заједно са њеном храбром душом.

Са Јосифином смо читали молитве повечерја, Свето писмо, заједно се молиле, разговарале, ишле на бдења, посећивала сам је свакодневно куц́и јер сам јој суседка у истој згради. Волела сам је и волим је. Био сам њена апотекарка. Узнела се ка Господу и смирено напустила земаљски живот да би сијала на небесима.

Јосифина нас је научила стрпљењу, смирењу, била је оличење Христа, нека се моли Богу за нас да живимо у истини, смирености, вери и љубави према Господу...".

"Сада када нестане снаге моје не напусти ме Господе..." (Псалам 70)

Од септембра 2005, скоро седам месеци пре њеног упокојења, појавиле су јој се тешкоц́е у гутању хране. Лекари специјалисти су говорили о некоординацији мишића гутања, други су то приписивали неуромишиц́ним слабостима... Други су опет наводили друге узроке.

Није могла ништа да гута осим мало топле воде и то понекад, а њена мајка јој је спремала кашасту храну. Јосифина је пролазила кроз мучеништво глади и жеђи. Пошто није могла да седи под правим углом, глава јој је падала уназад и није могла да прогута ни пљувачку. Осећала је као да има кнедлу у грлу. Ослабила је толико да је остала само кост и кожа. Није више могла да седи у колицима, јер су је кости болеле и тешко је дисала. Желела је да остане лежец́и и само је понекад тражила да јој притискају стомак да би могла да боље дише. Дегенерисали су јој се мишиц́и виталних органа.

Њена мајка нам је описала њене последње сате: "Неколико дана пре него што ће умрети је имала изражену мучину и лупање срца, па је пребачен у болницу АХЕПА. Налази су говорили да су јој отказали сви системи органа. Другог дана је пала у кому. Када су јој ставили кисеоник, осмехнула се уз дубоке удисаје. Соба је заблистала од њеног осмеха. За мало јој је било боље: "Добро ми је" - рекла је. Мало после тога, као да је неког угледала - зауставила је свој поглед и насмешила се. Отварала је и затварала уста, али је говорила другим језиком, није се чуло шта говори... Схватила сам да још живи од вене која је куцала у њеном грлу. Започела је да говори духовно, да разговара са неким кога је видела... Угасила се смешећи се".

Чим јој је једна познаница ставила у руку један крст, иако је Јосифина била веома слаба, чврсто је стегнула крст.

Целе се ноћи није померила. Сутрадан у 11:00 је прешла у други животу.

Била је Лазарева субота (15. априла 2006). Имала је 26 година.

Сахрана је одржана у цркви Источника живота украшеној врбиним гранама. Сандук је био бео, а мноштво белих цветова и врбине гране су одавали неку небеску лепоту. Онима који су је видели у сандуку се чинило као да спава, чак је била мека попут воска, као да је била монахиња.

Као да је хтела да каже: "Јер си Ти трпљење моје, Господе; Господе, Надо моја од младости моје&хеллип;у Теби је хвалопој мој свагда".

Извор: "Да ли се дана дешавају чуда? - светли примери врлине"

Издавач: "Православна Кошница"