Блажени дечак Серјожа Старк

За оне који су имали срећу да боље познају овог здравог дечака сјајних очију који им је подарио читав свет најлепших, најузвишенијих осећања, речи читуље натерале су њихова срца да се болно стежу од страшне жалости и туге, али су им у исто време омогућиле да наслуте небески, онострани свет куда је отишло ово чудесно дете...
Имала сам срећу да га добро познајем, да га волим, имала сам срећу да на себи осетим његову детињу искрену приврженост и такву не детињу, веома танану нежност.
Сећам се нашег првог сусрета у јулу 1939. године. Летњи сунчан дан у Еленкуру. У великој трпезарији руске колоније журно се постављају столови, звецка посуђе, лупкају ножеви, виљушке. Кроз велике отворене прозоре продире сунчева светлост; у даљини, у плавој измаглици - хоризонт Еленкура. Тек што сам била допутовала и стојим посред трпезарије разговарајући са оцем Борисом. Одједном се на крајњем прозору, кроз који допиру повици деце што играју одбојку, помаља весела тамна главица са необично сјајним окицама из којих избија несташлук, хватају се за прозорску даску ручице потамнеле од сунца.
- Серјожа! Одмах да си сишао! - виче отац Борис. -Колико ти је пута речено да се не пењеш кроз прозор! Сјајна главица брзо нестаје. Како смо се здружили, зближили - не сећам се. Тек, он је веома брзо код нас постао као наш. Молио је за дозволу да шета са мном и мојим нећацима, бежао је из колоније и појављивао се код нас у свако доба дана, од раног јутра, кад ја још не бих била спремна и док соба још не би била поспремљена. Куц, куц, куц на врата. "Ко је?" Кроз одшкринута врата се промаља свеже умивено дечје лице, тако умиљато... помало улагивачки смешак - и не можеш да га не пустиш, иако и под треба помести и журити у колонију... А Серјожик је за један трен већ све три собе обишао, све прегледао, и под кревет се завукао - нешто је занимљиво тамо видео, и на таван отрчао, и какав одломљени комадић гвожђа пронашао и моли за дозволу да га узме, и ништа не можеш да одбијеш, нити да се наљутиш због нереда када видиш те сјајне очи, ту детињу искреност која тако плени. Јако је волео са нама да шета. К нама је га је вуклр то што ми шетамо као породица, не као колонија; привлачила га је велика слобода, привлачио мали бицикл на коме се по реду смењивао са мојим нећаком и на моје велико запрепашћење, безглаво јурио, не кочећи, зајапурених образа, сјајних очију, са невероватним одушевљењем и жаром. Привлачило га је и то што је у нама осећао нешто своје, сродно - црквено. Знао је да је мој отац свештеник. Знао је, осећао је да ја исто мислим, верујем, да сам истог усмерења као и његови родитељи.
Убрзо је почео да ми седа у крило. Одједном нагло улети, руке ми свије око врата, привине се целим својим чврстим маленим телом - и како ме, само пољуби! "Ти си добра!" - срце ми се топило.
Десило се да је моје место за ручком било на крају стола, наспрам оца Бориса, његове жене и Серјожика који је увек седео између родитеља. Питала сам зашто Серјожа не седи за дечјим столом. И тада сам сазнала... да он већ неколико година не једе месо и да су га ту, у колонији, родитељи узели за сто за одрасле како би избегли компликације. Јео је кромпир, поврће, воће, макароне и вероватно је патио ако је кромпир бивао преливен сосом од меса.
Његова мајка ми је испричала причу о његовом одрицању од меса. Није му било више од три године када су му за Божић, на прослави, поклонили много чоколадних животињица и кекса у облику зечића, јагњића итд. Серјожик је волео слаткише и чоколаду, као и сва деца, али животињице није хтео да једе: брижљиво их је одвајао од осталог кекса, слагао у кутију и покривао ватом. После неког времена је једном са мајком био напијаци и пролазећи поред месаре упитао је: "Шта је то месо?" Морала је да му објасни. Пошто се вратио кући пре доручка, одлучно је одбио јело од меса. Никаква наговарања и молбе нису помогли. Од тада никада није јео месо. Али то није било гађење према месу, већ принципијелна одлука. До тада је Серјожик јако волео шунку и телетину. Једном је упитао: " А је ли шунка такође месо?" - "Да". - "Каква штета, тако сам је волео." И више је никада није пробао.
Рибу је јео. "Зашто једеш рибу, а месо не једеш? Риба је такође жива" - говорили су му. Серјожик је одговарао: "Риба не удише ваздух." Родитељи су се бојали да ће онемоћати без меса, покушавали су да га преваре. Дуго времена су га уверавали да се виршле праве од рибе или пак од неког "морског коњића" који живи у води и не удише ваздух. Испрва је веровао, али је потом, сазнавши да су виршле такође месо, горко плакао и корио родитеље: "Зашто сте ме варали?"
Једном је Серјожик после Литургије у цркви у улици Дару био у гостима код оца Никона (Греве). Отац Никон му је дао велику банану. Серјожик је седео, повремено бацао погледе на банану, али је није јео и није је такао. Неколико пута су га нудили. На крају га је мајка питала: "Па што не једеш банану?" Одговорио је: "Опет ме варате: ОНА је била гусеница па су јој откинули ножице..."
Не, то није било гађење од меса, то је била љубав према свему живом, према свему што "удише ваздух" и има право на живот. Али Серјожик је, уједно, већ тада знао да монаси никада не једу месо и то је код њега углавном била монашка одлука. Чврсто, свесно одрицање од меса. Не вегетаријански, већ монашки став: риба може да се једе, та Спаситељ је јео рибу.
Сусрет са оцем Никоном је одиграо велику улогу у Серјожиковом животу. Био је то први монах са којим се он зближио и Који је постао његов духовни отац. Како је мали дечак схватао монашки пут, како је он себи објашњавао монаштво? То само Господ зна. Али одлука да постане монах код њега је била природна и никада ни о чему другом није маштао, није мењао своју одлуку, као што то често чине деца. Говорио је својој родбини:
- Ја вас јако волим, а ипак ћу од вас отићи.
И ту своју одлуку чувао је у дубини свога срца, о њој није говорио, као што није говорио ни о томе зашто не једе месо. Некако се страшно снебивао ако би га о томе питали или уопште обраћали пажњу на то.
Дали су му име у част великог подвижника и наставника руског монаштва, али њему је некако најближи од свих светитеља био Преподобни Серафим. Серјожик је био још сасвим мали када му је мајка причала житије Преподобног. Од тада је непрестано говорио:
- Хоћу да будем као Преподобни Серафим. Та Преподобни Серафим је јео само травицу, а зашто ја не могу? Хоћу да будем као он!
Све то није сметало Серјожику да буде весео, чио, ведар дечак, несташко - и још какав несташко! Довољно је било погледати ту округлу веселу главицу, видети његова издерана, прљава колена, ручице које су се непрестано завлачиле у џепове, што је било строго забрањено. А чега све у тим џеповима није било! Свакаквих драгоцености у виду камичака, комадића гвожђа, чепова, конопчића - прави дечачки џепови. А притом очи, такве очи - сјајне, веселе, искричаве. У њима и светлост, нека унутарња, и живот, и несташлук дечји. Али његови су несташлуци били просто несташлуци. Никада ничег лошег у њима није било.
Када је имао седам година, Серјожик се уписао у руску гимназију. Сви су га тамо знали као веселог несташка који је не једном због својих испада био удаљаван од стола, али сви су га волели. Бивше гимназијалке се присећају како је правио несташлуке путем у аутобусу, како се добацивао ранцем са осталим дечацима. Сви аутобуски кондуктери су га знали и волели, та и ниси могао да га не волиш.
И ето у души тог веселог, ведрог детета дубоко и јасно се утиснуо закон Хриетов, закон Љубави и Истине. За њега је у животу све било јасно. Да - да. Не - не. А што је више од тога од злога је (Мт. 5,37).
Пре него што је постао свештеник, отац Борис је са породицом живео у једном од предграђа Париза, у великој стамбеној згради. Серјожик је често на улици виђао просјаке како очекују милостињу, како у нади погледају на прозоре кућа и станова. Видео је како понекад са тих прозора просјацима бацају новчиће. То није могао да поднесе! Зашто бацају новац, зашто терају просјаке да се сагињу? Колико би пута стрчао низ степенице како би уделио просјаку или пак покупио и пружио му оно што су други бацили. Питао је своју мајку: "Можемо ли да позовемо просјаке на ручак? Зашто зовеш на ручак људе који су сити и добро обучени, а не зовеш просјаке којима заиста треба дати да једу?" Како је тешко одговорити на такво питање!
Серјожик је уопште волео просјаке. На Васкрс је у цркви у ул. Дару тражио дозволу да се честитајући Васкрс трипут пољуби са свим просјацима у порти и страшно се жалостио што му то нису допуштали, жалостио се озбиљно и није схватао - зашто. Лицемерје живота, лажност наших формалности дубоко су га вређали.
Зашто у подворју, након проштеног вечерња сви тако лепо једно друго моле за опроштај, а када потом срећемо познанике, чак и родбину, онда од њих не тражимо опроштај? Зашто се код куће, у подворју, код оца Никона пре ручка чита молитва, а код познаника се просто седа за сто? Зашто код њих не можемо да прочитамо молитву? Чинило му се да храна, када се прочита молитва, када је баћушка благослови, и сама постаје укуснија.

_________________________

Након што је отац Борис постао свештеник, Серјо-жика је жалостило што не прилазе сви по татин благо слов и што се неки са њим рукују као са обичним човеком, а тата је - СВЕШТЕНИК.
Једном, кад отац Борис још не беше свештеник, ка-да је Серјожику било свега 5 година, Старкови су се по-сле ноћне Васкршње службе у цркви у ул. Дару спрема-ли да иду код родбине да се омрсе. У цркви су имали 10 ускршњих јаја. Серјожик је скоро сва јаја разделио про-сјацима, једно је поклонио митрополиту. Стигли су код родбине. Васкршња трпеза, цвеће, свечана одећа, весе-ла лица... Серјожику то није било довољно. Он је не-престано чекао молитву, чекао "Христос воскресе". Чи-нило му се да је без тога немогуће сести за сто. Али, по свој прилици, нико није намеравао да пева молитву. Та-да је мали петогодишњи дечак пришао свом месту за столом, ставио шачице на сто и запевао:
- Христос воскресе из мертвих!
Бучно весеље одраслих је утихнуло, наоколо је настао тајац. Допевао је до краја. Као да се ништа није десило, весео, радостан сео је за сто и почео да мрси. За њега је светлост Христова светлела увек, обасјавала и испуњавала све кутове његовог дечјег живота код куће.
Његова вера је била једноставна и јака. Стално се чудио што људи, када су болесни, зову доктора:
- Та зашто? Треба се просто помолити или позвати у помоћ неког светог - и све ће проћи!
Тако је говорио, и познат је случај када се на молбу своје мајке помолио за себе и за своју болесну сестри-цу. Десило се то уочи празника Уласка Господњег у Јерусалим. Оба детета су имала високу температуру и бо-лело их је грло. Серјожик се помолио, као што је обе-ћао, и следећег јутра обоје су били потпуно здрави и ишли су на Литургију.
На црквени живот Серјожик се рано навикао, при-служивао је у цркви у ул. Дару, увек се једнако с љуба-вљу и радошћу спремао за цркву. Прислуживао је за-једно са татом. Било му је 7 година када је отац Борис на дан Светог Александра Невског био рукоположен за ђакона. Како је Серјожик то проживљавао! За вре-ме Литургије стајао је за десном певницом одакле се све добро види. У олтару се налазио владика Владимир Ницки који је обратио пажњу на то сјајно дечје лице и упитао:
- Ко је онај дечак тако анђеоског лица? Цео тај дан Серјожик се није одвајао од оца, желео је да седи тик уз њега. То више није био просто тата -"Татица", већ тата - духовно лице, свештено, црквено. Када је отац Борис постао свештеник, Серјожик му је увек прислуживао у цркви. Како је дирљиво и потре-сно било видети их заједно! Висока фигура оца Бориса и поред њега - мала фигурица у стихарчићу, црна гла-вица, нежни дечји профил који се подизао увис, пажљи-ве, озбиљне црне очи. У цркви у тим очима није било ни трунке уобичајеног несташлука. Када сам упознала Серјожика, увек ме је изненађивала она промена која се у њему дешавала током богослужења. У његовом прислуживању у олтару никада није било несташлука који се, нажалост, тако често виђа код дечака који одр-жавају жар у кадионици, играју се црквеним свећама. Не, Серјожик је увек прислуживао са страхопоштова-њем, са таквим посебним, потпуно озбиљним изразом лица. То није била спољашња дисциплина, него унутар-ње осећање, права молитва. Он је осећао Бога, ходио пред лицем Божјим. У цркви је за њега све било свето, све препуно чудесног склада и лепоте. И он је у свом стихарчићу, покрај оца, чинио такође делић те складне хармоније, учествовао је у богослужењу, са свим уср-ђем детињим је служио Богу.
- МИ, тата и ја служимо, - говорио је. И то му нимало није сметало да после службе, пошто изађе из цркве, почне да прави несташлуке, да трчи, да свуда налази штогод интересантно, да се са свима, с ким год је могуће, поздрави, поприча, накупи у џепове све могуће инемогуће нађене ствари. У цркви му никада није било досадно. Још кад је био сасвим мали, умео је да престоји дуге великопосне службе. Стајао би, ни на кратко не седајући, не помакавши се. Његова мајка ми је причала како је једном, када је имао 5 година, била са њим у цркви у ул. Дару на Покајном канону. Неколико пута током дуге службе се нагињала према Серјожику предлажући му да седну. Он је одбијао. На крају је мајци рекао:
- Нимало се нисам уморио. Увек у цркви изговарам
Исусову молитву и служба прође да и не осетим!
Он је изговарао Исусову молитву! Тосподе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног..."
Оно што многи са муком, стрпљиво, са сузама траже и годинама се трудећи постижу, то благо молитве, дисање молитве било је у малог петогодишњег деча-ка...
Како је научио молитву Исусову? Ни отац, ни мајка га томе никада нису учили. У њиховом дому је дуго боловала и преминула Серјожикова бака, вољена "на-на". Серјожик је чуо разговоре оца Бориса са баком о молитви Исусовој, видео је да се тата и сам моли на бро-јанице, све то је памтио, усвајао, слагао у своме срцу. Јако је желео да и сам има бројанице и једном је у по-дворју, где је био миљеник свих студената и јеромона-ха, рекао своју жељу оцу Сергију Мусин-Пушкину. Овај је баш имао мале бројанице, од 20 перли, направљене од остатака великих бројаница. Те бројаничице Серјо-жик је добио на поклон и сав озарен отрчао је да их покаже родитељима. Мајка није желела да се он моли на бројанице, бојала се нечег неискреног у томе. По-што се вратила кући, узела је од Серјожика његове бро-јанице и обесила их на ексер поред икона. Серјожику није било дозвољено да са њима излази из собе. Али понекад их је, када се молио, узимао. Понекад би га усред дана затицали пред иконама са његовим бројани-цама: стоји, моли се, онда их веша натраг на ексер.
Често би у метроу, у аутобусу мајка видела како шапуће молитву. Очи озбиљне, усне се детиње помичу; бројаница нема, па пребира прстићима. Или извуче из џепа свежањ карата за метро, које је скупљао, и помо-ћу њих одбројава молитву Исусову.
Он се уопште молио изузетно пламено и свесно. Ка-да му је умрла бака (тада је имао 6 година), први пут после њене смрти је узео да се помоли и с муком је баку превео из живих у умрле. Помолио се за живе - баку је изоставио. Али када је отпочео молитву за упокојене, застао је и, ето, једноставно није могао да се помоли за баку као за умрлу. Загњурио би главицу у јастук, мало плакао, онда би опет стао на молитву, опет дошао до оног места - и опет застао.
У молитви за упокојене Серјожик је просто и реал-но доживљавао душе умрлих. Једном се нашао у цркви у ул. Дару за време сахране и чуо је како су тамо поми-њали "рабу Божју Јекатерину". Унео је њено имеу сво-ју молитву и никада није заборављао да је помене. На-кон неког времена родитељи су га питали:
- Зашто се молиш за њу? Та ниси је познавао?
- Како је нисам познавао? - одговорио је Серјожик.
- Па она и ја смо се срели у ул. Дару.
Од тада је и његов отац унео у свој поменик "рабу Божју Јекатерину".
Када је Серјожик постао дечкић, то јест када је по-чео да пости, са њим се понекад дешавало да се након причешћа потпуно промени. Он, тако весео, живахан, постајао је ћутљив, ни са ким није разговарао, одбијао је да пије кафу, да доручкује. Одлазио би до прозора, некуда озбиљно гледао, тако тих, и ћутао. Звали би га за сто, питали шта је са њим. Једном је чак и мајка пи-тала оца Никона, Серјожиковог духовног оца, шта то значи.
- Пустите, не дирајте га, - рекао је отац Никон.
Серјожик је јако волео да црта. Не може се рећи је добро цртао. Све што је сликао било је врло неумешно чак и за његов узраст. Али интересантно је то ШТА је цртао, ШТА га је привлачило и заокупљало. Разгледа-ла сам његове сачуване цртеже, све те исцртане и поне-кад умрљане листове хартије. Свуда цркве, крстићи, ма-ли гробови, свештеници и често - слике из Библијске историје. Види се како је све примећивао, све замишљао живо, реално. Забрањивали су му да слика Спаситеља -заиста је веома ружно цртао људска лица, а ипак посто-ји цртеж Распећа. Сачувана је велика слика Уласка Го-сподњег у Јерусалим са свим детаљима мноштва јевреј-ског света. Деца са палмовим гранама, дрвеће, човек како се вере уз палму по грану... Људи иду путем и мно-го се радости види на свим неумешним фигурицама. А на самом крају слике, десно, помаљају се глава и ноге магаренцета и види се само велико сијање Онога Који на њему седи. Ту се Серјожа није усудио да наслика фи-гуру Христову. Највише ми се допала слика Успења Мај-ке Божје. Види се са каквом је живом уобразиљом цр-тана та слика. Апостоли се окупили око Тела Божје Мај-ке, виде се остаци облачака на којима су долетели; ту је и неверујући богохулник који се ухватио за одар Бого-родичин, руке му одсечене, не одвајају се од одра, крв тече. А изнад свега тога Спаситељ на небесима прима у наручје Душу Мајке Божје.
Поред тих духовних сижеа има и најобичнијих, деч-јих: псићи, разне животињице. Како је волео животи-њице! Имао је читав за њега посебно драгоцен џак оми-љених играчака-животињица: меда, зечића, куца, коњи-ћа. Страшно их је волео, понекад је размештао по сто-лу сву ту гомилу и гледао их са уживањем. Најомиље-нији му је био Јашка, велики плишани мајмун, неверо-ватно издеран и похабан. Од Јашке се Серјожик никада није раздвајао, нежно га је волео, спавао са њим и ра-стао се тек за време болести пред смрт...

___________________________

Последње лето Серјожиковог живота, лето 1939. го-дине, отац Борис је са породицом проводио у дечјој ко-лонији у Еленкуру, у изузетно лепом крају. Управо ту сам се и упознала са њима, добро упознала Серјожика, зближила се и спријатељила са његовим родитељима. Као што сам већ рекла, много времена смо проводили заједно. Серјожик је почео да ме зове "тетом" и да ми говори "ти", примивши ме искрено и просто међу своју родбину.
Никада нећу заборавити она два-три дана када сам се само ја бринула о њему. То је било његово прво одва-јање од родитеља.
Било је то смутно, тешко време. У ваздуху се осе-ћало да је рат близу, наоколо је била тешка, страшна атмосфера. Послови су звали оца Бориса у Париз. Же-на није хтела да га оставља у тако неспокојно време а, сем тога, требало је да иде лекару. Поверивши ми децу, отац Борис је са женом отпутовао у Париз. Пратили смо их. Ишли су аутом. Деца су махала све док позната лица на прозору аута нису нестала иза кривине. Вероч-ка ме је пољубила, саопштила да ће данас увече спава-ти на мамином кревету и отрчала у колонију код својих другарица. Серјожик је рекао да неће поћи у колонију, да жели све време да буде са мном и да жели одмах да пише писмо мами, и то на маминој хартији и у мамином коверту. Дошли смо код мене. Узела сам књигу и села, а Серјожик се сместио уза сто и латио писма. Иза књи-ге сам га повремено посматрала. Коси сунчеви зраци падали су се кроз отворен прозор. Нагнута тамна гла-вица, крагна морнарске јакнице; усне и језик усрдно по-мажу у писању, очи блистају, обрашчићи се постепено црвене од напора и емоција. Са правописом није све баш ишло како треба. Донео ми је на крило да проверавам грешке. Напамет знам његово писмо: "Мила Мајо! Ка-ко си допутовала? Како је Татица допутовао? Када сам вас пратио, споља сам се смејао, а изнутра сам плакао. Пишем код тета Тоње, само тамо код ње налазим утеху у својој тузи..."
Одмах је одлучено да се писма пишу свакога дана. Следећег дана ми је притрчао, сео за сто, написао:"Дра-га Мамице!". Али даље није био довољно упоран - вре-ме је било тако лепо, тако је желео да трчи у шуму. И тако је ово " Драга Мамице!" остало код мене у нотесу.
Након два дана родитељи су се вратили.
Објава рата нас је затекла у Еленкуру. Породични људи, људи који су се старали о деци, у паници су се питали где је боље да сместе децу, где да их превезу, где да их школују на зиму. Одлуке су се доносиле и одбаци-вале неколико пута на дан.
Убрзо ме је судбина раздвојила од породице Старк на дуже време. Они су прешли у дечју колонију Вилмо-асон. Најпре су живели у бараци у шуми, до зиме су се преселили у велику топлу кућу колоније. Деца су се упи-сала у француску школу. До тада, као што сам већ ре кла, Серјожик је ишао у руску гимназију, али је фран-цуски говорио сасвим добро. Те године је учио одлич-но. Неколико пута је добијао медаљу и тиме је био јако задовољан. Тањечка (стара гувернанта његове мајке), која је децу обожавала, за сваку медаљу Серјожику је поклањала новац. Тако је скупио 10 франака, одвојио их у посебан новчаничић и решио да их неизоставно по-клони деди да купи себи доброг вина.
Те јесени је, као уосталом и увек, био весео, ведар, чио. Дотрчи из школе - качкет склизнуо на потиљак, капут раскопчан, образи румени. Торба са књигама ле-ти на једну страну, капут на другу, прсти плави од ма-стила, а очи се само сјаје. И ево, сав је пред вама, жива-хан, весео, здрав дечак - мио, добар дечак.
Дешавало се и да не послуша, да се узјогуни, про-гунђа, посвађа са Верочком, али тако је мало тога би-ло! И шта је то у поређењу са оном пламеном љубављу и срдачношћу који су сијали у његовим очима и обаси-пали сваког човека кога би срео.
Те јесени ми је написао писмо. Ја сам преживљава-ла тешке, жалосне дане: умирао ми је отац. Серјожик је то знао и свим својим топлим срдашцем је желео да ми изрази своје саосећање.
"Мила тета Тоња!" - писао ми је. -" Ако ти је лоше, дођи код нас, па ти знаш где живимо, ми ћемо те увек пригрлити". Мали, златни дечачић, и пригрлио ме је, тако ме је пригрлио када сам већ после смрти свога оца на један дан отпутовала код Старкових. И пригрлио, и помолио се са мном на заупокојеној Литургији коју је отац Борис ради мене одслужио. Тада сам последњи пут видела Серјожика, који је прислуживао оцу у белом сти-харчићу, са кадионицом у рукама.

***
Разболео се на Богојављење. Ујутру је прислужи-вао на Литургији и неко је чак рекао мајци: "Какав је посебан израз лица имао данас на служби!"
Током дана му је порасла температура - 37, 5; жа-лио се на ухо, жлезде иза ушију су отекле. Чинило се -ситница, али температура је почела брзо да расте, от-кривена је упала плућа. Две недеље је боловао код ку-ће. За све то време температура је била час веома висо-ка, час је мало спадала. Лекари се нису разабирали у симптомима. Један је налазио менингитис, други - упа-лу плућа од неког бацила. Сумњали су на стрептококе, сумњали на коли бактерије, вршили бесконачне анали-зе које нису давале никакве резултате и све су само збу-њивале. 15-ог дана болести лекари су рекли да је стање опасно и посаветовали су да се Серјожа превезе у бол-ницу.
Сви становници куће у Вилмоасону су волели Сер-јожика, сви су били узнемирени због његове необјашњи-ве болести. Када се пронела вест да га возе у болницу, у ходнику, крај врата његове собе скупили су се многи који су желели да помогну, да пруже подршку или про-сто да погледају милог дечака. Он је лежао у свом кре-ветићу, знао је да га возе и некако је потпуно смирено примио ту вест. До тог дана је био узнемирен својом болешћу, тако да су од њега скривали његову високу температуру, говорили су, када би питао, - 38, уместо 40. Али од тог тренутка као да је схватио да је његово стање веома озбиљно и са тим се потпуно помирио. Од-једном је почео да се наглас моли, да пева свеноћно бде-ње. Било је око 6 сати увече.
- Господи, возвах к Тебје, услиши мја, УСЛИШИ мја, Господи! - и опет: - Господи, возвах к Тебје, услиши мја!
У ручицама је стезао крстић. Беше нешто до те ме-ре дирљиво у тој молитви да су сви који су је чули у ходнику, на вратима, плакали. При одласку Серјожик се трудио да свакоме каже коју нежну реч, да покаже пажњу. Молио је да не заборављају да хране пса Жућу.
У болници су га ставили у одвојену собу. Те исте вечери, подређујући се болничким правилима, родите љи су морали да се врате кући, да га оставе самог. Сер-јожик је то прихватио просто и покорно. Схватио је да тако треба. Са њим је ноћ проводила мила, добра се-стра, католичка монахиња која га је, као и сви, заволе-ла и када је тражио давала му је да држи њено Распеће.
Тако су отпочели дани у болници. Изјутра су дола-зили родитељи, остајали преко дана, увече су се опра-штали, растајали на дугу, немирну ноћ. И даље се упор-но држала висока температура, стално је била око 40. Једном предвече Серјожику је било јако лоше, срце је слабило. Сестра је одједном рекла родитељима да је бо-ље да остану преко ноћи уз њега, да она не гарантује за ову ноћ. Постарала се да у собу унесу лежај за родите-ље. Када је Серјожа угледао тај лежај, схватио је да су тати и мами дозволили да остану са њим преко ноћи и, окренувши се према сестри са очима пуним суза, рекао је: "Хвала! Ја НИКАДА нећу заборавити то што сте учинили за мене!" До јутра се стање срца опет попра-вило. Следеће ноћи родитељи су опет морали да оду. Сестра је рекла: "Ове ноћи се ништа неће десити". И Серјожик их је мирно пустио, као да је и он знао да тога дана још неће отићи од њих.
Мајка се стално бојала да ће бунцати на руском, тра-жити нешто и да га сестра неће разумети. Зато му је мајка саветовала да када они нису ту говори францу-ски. Тако је и чинио. Сестра је потом причала да се у дугим, мучним часовима несанице Серјожик наглас мо-лио. Или се молио на руском својим речима и учтиво јој објашњавао:" Ја се једноставно молим на руском, за-то не разумете". Понекад се молио на француском и она је чула како се он моли за све војнике који су у ро-вовима, за све несрећне, за све којима је хладно, који су сада на путевима, за рањене. После, већ на крају боле-сти, једном се изненада сам на себе сажалио и запла-као: "Сада сам се и сам претворио у рањеног војника".
У болници га је сестра неговала од срца, одиста се борила са болешћу, али колико је он, јадничак, страдао од тог лечења! Од њега ништа није остало, саме кости, сав је био спечен облогама од слачице, избоден инјек-цијама. Сестра је говорила да не памти да су некоме да-вали толико инјекција. Од болести Серјожик уопште није страдао, али од лечења - веома, и када се сестра појављивала са шприцем или облогом од слачице, да не би викао, грчевито је у ручицама стезао Распеће, мо-лио се напрегнуто тако да је бивао сав у зноју и само тако није викао. Током целе болести, која је трајала 32 дана, температура се ретко спуштала испод 40, подиза-ла се до 41,8. Шта све лекари нису радили не би ли обо-рили температуру. Ниједан уобичајени поступак није давао резултате. Тако, на пример, после хладних обло-га температура није падала, већ се још више подизала. Сестра је беспомоћно ширила руке.
Серјожика је прегледало 9 лекара. Једног чувеног лекара, специјалисту за дечје болести (професора Вејл-Але, управника Париске дечје болнице) су доводили из Париза. Ниједна претпоставка лекара није се потврди-ла, ниједна њихова процена није била одржива... Све што је било у људским моћима и могућностима било је учињено да се он спасе. Али Господ је, изгледа, одре-дио другачије.
Последњих 15 дана Серјожик се причешћивао сва-кога дана. Био је при свести до самога краја, понекад је говорио неповезано, понекад је бунцао, али је уопште све време свега био свестан. Причешћивао се свакога дана са таквим посебним страхопоштовањем, тако је ишчекивао Причешће, тако се припремао за њега! На почетку га је јако мучило што не може да се присети својих грехова - температура му је сметала. Отац Бо-рис је почео да га причешћује као болесног, без испове-сти, и то га је умирило: "Сада ме тата причешћује без исповести, значи, немам више грехова". Једном је ре-као: "Биће ми тако лепо код Бога!" И одмах је додао мајци: " Само немој да плачеш".

__________________________________

Једном је у сну видео Преподобног Серафима. По-што се пробудио, испричао је како је Преподобни Се-рафим пришао његовој постељи и скинуо са њега обло-ге од слачице које су га тако мучиле. Заиста, тог истог дана лекари су из терапије сасвим искључили облоге од слачице. То је било најмучније у његовом лечењу. Јед-ном је, страдајући од болова, Серјожик рекао својој мај-ци да је, ето, мученицима када су страдали било лакше јер су страдали за Христа. И мајка је разумела његову мисао: они, мученици, страдали су за Христа, а он, Сер-јожик, за себе самог, то јест ради свог здравља страда. Мајка му је рекла да и он може своја страдања некако да жртвује Богу, да трпи ради Христа. Серјожик је од-мах разумео ту мисао и умирио се, спремио се за трпље-ње. Мали деветогодишњи дечак! Али, ево, јавио се Пре-подобни Серафим и избавио га сувишних страдања.
Други пут га је не у сну, већ на јави Преподобни Серафим укрепио. Серјожик је говорио: "Знам да је Преподобни Серафим овде! Не видим га, али осећам да је овде".
Чудно је што су му, као по договору, пријатељи и рођаци који су свим срцем преживљавали Серјожикову болест, доносили и слали иконице и разне светиње упра-во од Преподобног Серафима. Послали су му велику ико-ну са уметнутим камичком Преподобног, друга икона је насликана на оном камену на коме се молио Преподоб-ни Серафим. Тај камен је Серјожик и у ручицама држао, и под јастуком, и љубио га, приљубљујући се уз њега. До-нели су му свете воде, довезене из Русије, из саровског кладенца. Послали су му велику икону са мноштвом че-стица моштију. Све те светиње су га окруживале.
Молиле су се за њега, слободно се може рећи, десе-тине људи. У колико су га само цркава помињали, мо-лили се пламено, усрдно, на коленима, са сузама. Коли-ко људи је заокупила и заиста потресла та болест, та невероватна борба живота и смрти у маленом дечјем бићу, и та снажна борба и победа дететовог духа над земаљским страдањима. Нећу претерати ако кажем да су не само рођаци и пријатељи, већ и туђи људи који нису познавали Серјожика, снажно преживљавали све стадијуме његове болести, распитивали се о његовом здрављу, настојали да добију последње вести. Сви ми који смо преживели те дане, никада нећемо заборавити то време, тај молитвени порив у коме смо се сјединили, молећи се за Серјожика.
А како се он сам молио! Са каквом је напрегнуто-шћу држао у ручицама крстић, скривао га и подижући покривач и гледајући у крст се молио. У таквим трену-цима је говорио родитељима: "Не гледајте ме!" А они нису имали храбрости да га питају за шта се моли, о чему размишља.
Понекад је бунцао и у бунилу говорио чудне ства-ри, као да му је било дато да види и схвати оно што здра-ви људи не могу да виде и схвате. Испред његовог кре-вета код куће висио је велики портрет покојне баке. Јед-ном јој се тако радосно насмешио као да ју је одједном угледао: "Нано мила, дошли смо ти у госте!..."
Другом приликом је касно увече непрестано био за-бринут за једног дечака из колоније, називао га је по имену. То је било када је још лежао код своје куће, у Вилмоасону. Соба у којој су спавали дечаци налазила се у истом ходнику. Делиле су их две собе. Сва врата су била затворена, деца су одавно спавала. Серјожика су смиривали, али он није престајао да се узрујава: "Треба видети шта ради Баранов! Погледајте Баранова!" Нај-зад је неко, да би смирили болесника, пошао у спаваћу собу. И? Заиста, сва деца су спавала, а Баранов је, очи-гледно, пао с кревета и наставио да спава на хладном поду између зида и ормана.
Уочи Серјожиковог одласка у болницу, око 6 сати увече одједном је почео да говори мајци: "Како ми је лепо! Каква светлост данас, какво сунашце! Зашто си затворила капке када је тако светло?" Мислећи да бун-ца, мајка је стала да му говори како је сада већ вече, како је напољу потпуни мрак, али будући да је Серјо-жик остајао при своме, она је, на крају, размакла завесе и отворила прозорске капке и показала му зимску ноћ-ну помрчину. Серјожик је некако збуњено погледао цр-ни прозор: "Ах, ово није то! Зар не видиш колико је светлости свуд наоколо?!" У тај час је стигао отац Лав и ушао у собу. Серјожик се и њему обратио:" Оче Лаве, видите ли сву ову светлост овде? Тако ми је лепо". -"Да, да, мили, светлост! И слава Богу што ти је лепо". Те речи су га некако умириле.
А ево још једног запањујућег случаја: оне вечери када су га превезли у болницу, мајка је, вративши се кући, седела сама у својој соби, кад се наједном са зида откачила и пала Серјожикова фотографија. Осврнула се. Одједном је са другог зида пала друга, трећа... Кроз неколико тренутака, без икаквог видљивог разлога, па-ло је 5-6 Серјожикових фотографија, и баш Серјожи-кових, друге су остале да висе на својим местима. Мо-жда је то била случајност, али у таквом тренутку то је за мајку, свакако, било болно. Ујутру су се родитељи рано вратили у болницу. Серјожика од јучерашње ве-чери није виде