Без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања

.

Међутим, без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања. Сећам се да сам као студент англистике редовно ишао на предавања која су тада на Богословском факултету или у Патријаршији држали садашњи Епископ Атанасије Јевтић, Митрополит Амфилохије и Владика Иринеј. Иако нисам никада формално уписао Богословски факултет, ишао сам на многа предавања и пратио литературу. Редовно сам ишао на богослужења, понајвише у манастир Ваведење на Топчидеру где су служили горепоменути оци, а после службе би често са нама разговарали.

У вези духовника, морам да кажем да треба бити веома опрезан и расудљив. Први корак треба да буде да успоставиш непосреднији однос са парохијским свештеником и да постанеш активан члан парохије уместо да идеш од једне до друге цркве. Духовник у Православној Цркви не би смео да буде гуру, дакле нека врста непогрешивог ауторитета који треба да следимо слепо и беспоговорно. Једно је живот у манастиру где је дисциплина живота таква да се кандидат за монаштво обучава у беспоговорној послушности како би победио палу вољу, а друго је живот у свету где више треба живети по савету. Живот по духовном савету подразумева да се са свештеним лицем консултујемо око нашег духовног развоја и пута, али да не тражимо од њих да уместо нас доносе одлуке. Искусан духовник се никада не намеће, већ нам открива нам природно функционисање наше душе. Нажалост, постоје и поједина лица која се представљају и набацују својом појавом и притворношћу као духовници, а живе у озбиљној духовној обмани, прелести. Они нас не уче слободи у Христу, већ нашу душу покушавају да заробе и учине је беспоговорно послушној његовом личном ауторитету. Неретко, разлог је материјална корист коју ови "духовници" имају од својих следбеника, а крај ове авантуре може бити губитак везе са Црквом.

Живот по савету подразумева да активно читамо светоотачку литературу и с времена на време тражимо помоћ како да прочитано боље разумемо и евентуално применимо. Онај који сам себе духовно руководи веома лако може да такође падне у заблуду. За вернике у парохијама јако би било важно да се и међусобно друже активније и да са парохијским свештеником организују заједничке активности, помоћ болеснима, обилазак болница, скупљање хуманитарне помоћи, рад на мисиноарењу и сл. Искусан духовник увек води рачуна да не кренемо пут духовног живота без расуђивања и са ревношћу која није по разуму. Квази-духовници подстичу чудно и асоцијално понашање и духовни живот посматрају као нешто индивидуално. Посебно је опасно када почетничка ревност понесе и одведе на пут бескорисних прича о белосветским заверама, масонима, антихристу и сл. Иако је реч о озбиљним темама, за почетнике оне су крајње штетне и воде у осуђивање, горчину и самомњење. Ако решење за своје унутрашње проблеме тражимо само у другима никада их нећемо решити. Човек који задобије благодат Божију може да живи и у најтежим спољашњим околностима али ће и даље бити слободан и духовно независтан од спољашњих прилика.

Посебно бих препоручио писанија Св. Игнатија Брјанчанинова, великог руског светитеља који се одликује трезвеном ревношћу која нам је веома много потребна у наше време. Његове "Аскетске огледе" можете наћи на библиотеци Светосавље http://www.svetosavl...etskiOgledi.htm

За оне који се више интересују за монаштво посебно је добра и књига "Принос савременом монаштву" од истог аутора: http://www.svetosavl...nomMonastvu.htm

Св. Игнатије врло лепо говори о молитви, читању духовних књига, упозорава на опасности прелести. Требало би избегавати "уско-стручну" да тако кажем, монашку литературу, која је разумљива само у контексту монашког живота (ту бих посебно поменуо Лествицу Св. Јована Лествичника, добар део Филокалије и поука стараца пустињака). Врло су лепи савети Св. Јована Кронштатског, затим разна тумачења Св. Писма и слично. Чак и уколико имамо жељу за монаштвом не би требало да је испољавамо необичним понашањем и одевањем. Пристојна одећа која не привлачи много пажње је одраз духовне уравнотежености, а разни гуњеви, опанци, торбе, бројанице стално омотане око руке (више ради украса него ради молитве), неуредност и слично само показује да живимо у маштању да смо већ постали неки руски боготражитељи из 19. века или велики подвижници. Није добро да се пред другима правимо праведнији и ревноснији јер је то супротнос закону смирења и љубави.

Као и у свему дургом у духовном животу најбољи показатељ да ли смо на правом путу јесте наш однос према ближњима, родитељима, пријатељима, сарадницима на послу. Уколико смо сурови и неосетљиви, увек спремни да делимо придике и осуђујемо, а мало да слушамо и послушамо другог, јасно је да нисмо у добром духовном стању. Богу се стално треба молити да нас упути на прави пут али не тумачити самостално оно што нам се дешава већ у свему тражити савет искуснијег, било пријатеља или свештеника. Када на овај начин тражимо Бога, никада нас неће оставити и допустити да залутамо.

Темељ нашег духовног пута треба да буде редован евхаристијски живот, који је, како сам већ раније рекао, темељ нашег живота и спасења у Христу.

Архимандрит Сава Јањић