(АУДИО) Отац Александар Ђаковац: "Да нам срце не остане камено"!

Да не буде наша вера само теорија и празна прича – осврнимо се око себе и видећемо колико има оних којима је потребна наша помоћ.Осим што ово лепо звучи,ништа и не остаје осим речи.Ови тзв.хришћани,не само да су не делотворни,него као да их уопште и нема.Једно стање инфатилности,неке себичне неутралности и гомила нафрљаних речи које наводно подстичу срца верујућих.Сувопарне речи ником не могу помоћи.Да тражим помоћ од људи,или ти тзв.хришћана...ово је смешно.Да,највероватније иде сад питање,откуд ја знам ко је верујући?Не тако давно раније сам полагао наду у те вернике да се ради о неким бољим људима у односу на оне из света.То је једна велика лаж.Чак су поједини и гори.Елем,јадан је човек који се узда у човека.То је једино оно што је истина.А у Христа?Покажи ми Бога из дела твојих па можда и поверујем.Велико разочарење у целој овој причи је што има тих умишљених верника,који кроз веру подстичу нешто друго...своју моралност а не своју душу.Мислећи да ако су морално чисти онда су и верујући.Слушао сам раније радио Словољубве...сада,не више.Оно што је најиритантније је што немаш могућности да се укључиш у разговор,што не мож да се коментарише као и сада.Заблуда је ићи у цркву ако не верујеш у Бога,бојим се да таквих има доста.Само разговори о томе ко је шта јео кући у току поста је смешно и болесно изван свега.Онда како такви могу неком помоћи?Ја кажем,не дао Бог да ми ико икада од таквих људи помогне.Ту не постоји икакво истинско осећање љубави и Бога...Ту је само један принцип лажне моралности,лажне вере.Ви свештеници сте благи,немате петљу да укажете на проблем,чешете по ушима,на крају крајева,чему служе овце?Ја немам намеру да постим овај пост,као што и нисам...не видим да ми је храна нашкодила колико су ми нашкодили ти исти тзв.хришћани.Основа праве вере је истинско Богопознање.И немојте да ми причате да је само пост и молитва једино средство за познање Бога,јер није само то истина.Истина се крије у питању,зашто сам ја у цркви?Са друге стране ајд идемо сад на причешће,значи нисам постио па не могу ни да се причестим,смешно.Да ли сам се покајао,то је мање битно?Али да ли сам постио,исповедао се,молио Богу...значи веома страшно.Нико не поставља питање,колико си упознао Бога у овом посту?И на крају...сви људи верујући или неверујући,док су искрени према себи,ходају ка Богу на овај или онај начин.Неверујући нарочито кроз искушења и тескобе,верујући кроз крст који носе.Тако да ја бирам крст,наравно и увек.Све друго...оставите ту вашу филозофију и делајте.Превише филозофа.

@Anatolij, posve mi je jasna reakcija i odakle tolika averzija prema bilo kakvoj verbalizaciji u dubljem teoloskom smislu, mada ruku na srce, neku pretencioznu filosofiju nisam cula na ovoj besedi, i koliko vidim otac Aleksandar Djakovac se vise nego potrudio da svaka njegova misao ima prakticno utemeljenje. Ne smes zaboraviti Hristove pouke koje su pored njegovog zivotnog primera kako treba ziveti bile i sta jeste zivot. Moralnost nije cilj crkve ili ne bi trebao biti, vec svetost, i crkva nije za ''pravedne'' vec za ''gresne''(Mt 9,12,13) . E sad, ta svetost nije instant obozenje i svi koji su clanovi crkve su sveti i bezgresni i imaju eksluzivnost na to. To je dug i trnovit put pokajanja i krst o kome govoris, ali kao svaki pastir svestenik apeluje na one koji pocinju da cuju rec Boziju i da na svom putu preumljenja shvate da to ne mogu sami,vec po blagodati i cineci korake u odnosu samo na jedan primer jedan uzor, a to je sam Hrist, ne svestenstvo, ne komsija koji ide na liturgiju svake nedelje, a laze i skrt je, vec samo u odnosu na Njega koji ce cak i takvom pomoci, ako se pokaje. Osudjujes, kao i sto i ja cinim u momentima nemoci i trazenja odgovornosti, ali krst je upravo to, preuzimanje odgovornosti bez rasparcavanja svoje energije, volje na to kako jeste, i kako treba da bude, jer onda oduzimamo sud Onome koji treba tek da nam sudi, a slozices se to je vise nego nepotrebno, suepregocentricno i vodi najstrasnijem stanju, a to je gordost.

Raduj se brate Anatolij Hristos vaskrse!