Авва Евагрије : Παραίνεσις πρὸς παρθένον; ријеч дјевицама

Тихи зов чуо је сваки антропос, чуо сам и ја зов прошлих времена, и нормална последица тога је да се изврши једна ретроспектива дјела и живота пустињака Евагрија.Одлучио сам да напишем који редак о овом неприкосновеном учитељу анатомске психологије аскезе, молитвеног труда и подвига.Као што има своју методу аскеза има и своју педагогију.[2] Свети оци имали су истанчану прескордицију, и зато нам оставише дјела аскетског богословља да нам свједоче о релативно заборављеном путу труистичног богопознања, тајно образујушчи метафоре и симболику исписану на хартији или пергаменту.Опште правило овде је изнесено и оно гласи bonnum commune, и то је лукелентно , међутим алијенација коју је произвела савремена култура живљења може доприњети томе да се дјела поменутог аутора не схвате у правом свијетлу, или површно, али права ријеч би била одбојно.Амфибијски дух савременог антропоса можда није довољно богочежњив и боготражљив у овом моменту, мада је сама усија антропоса таква да у свему чак и несвјесно тражи Логоса, тражи Бога, Оца, и Творца свих свијетова.Семиотика која оглашава псеудоегзистенцију овог темпоралног битисања у Божијој ктисиологији која још није доживјела свеобухватну промјену осмог дана, назире и имплицира да је кодекс живљења у Божијем наручију нарушен и избрисан из цјелокупниог аспекта антропосовог бивствовања дјелимично због Адамовог пада а, и због потоње још наглашеније богоотпадије.Срећемо се са ером хедонизма, и солпистичких намјера, инкантација општег и неправилно артикулисаног постојања субјектове егзистенције, која пријети да антропоса заувјек баци у самозаборав. Међутим у дјелима везаним за акетско богословље наилазимо на један непресушни извор теогносије, која порађа аутоантропогносију која није антропоцентрична него изворно христоцентична, која одводи у омнитеозис.Главна дјела пустињака Евагрија сврставамо у триологију, као Λόγος πράκτικος, (Praktikos), Γνωστικὸς ἢ Πρὸς τὸν καταξιωθέντα γνώσεως,(Gnostikos) Ἑξακόσια προγνωστικὰ προβλήματα, или (Kephalaia Gnostica)[3], Велики број Евагријевих дјела је уништено, или сачувано под именим других православних аутора[4]. Опус авве Евагрија се симпликовано може свести на борбу против главних осам страсти.Мада наведених дјела и поред њих написао је у чувено дјело „Sententiae ad Monachos“, као и дјело које је заборављено скоро од свих, али је ипак преживјело у латинском преводу и упућено је дјевицама односно женској страни популације која се одважи на велики аскетски подвиг молчанина и ћуталништва, и оно се зове „Sententiae ad Virganem или (Παραίνεσις πρὸς παρθένον) [5]“ на које ће бити бачен акценат током даљег текста.Дјело је написано у виду 56. сентенци, које су у сачињене у двостиху тако да подсјећа на Изреке Отаца, односно поуке светих угодника Божијих. Дијело није класично адресирано али постоје тенденције да је упућено Меланији Римљанки, јер с обзиром на тон којим је писано и да је кроз даљи текст лукелентно да ријеч о дјевици племенитога (ноблес) рода.Дакле таквој дјевици је упућено, и није искључено да је то била Меланија[6].Треба истаћи да је то прво дјело ако се тако може назвати које је директно и искључиво упућено намјенски женској роду, прво и једино у то доба написано и то управо из пера авве Евагрија. До тог периода није било познато дјело неке веће дубине и садржине које управо имплицира идеју да је авва Евагрије један од првих који пише њежне анахоретске стихове поука киновијским дјевицама и посвећује посебну исихастичку пажњу.“Неуморним жаром и дирљивим оптимизмом благородну обавезу да се поново изграђујемо по образу и подобију Божијем.“[7]Авва Евагрије је имао многострани и агнусисихијски утицај на многе значајне Црквене учитеље током прохујалих еона хронометријске егзистенције, а од њих требамо издвојити Јована(Климакуса) Лествичника, Максима Исповједника, Јована Касијана, и наравно Симеона Новог Богослова, такође несмијемо заборавити и Меланију Римљанку и Руфина Аквилејског са којима је авва Евагрије гајио и лично познанство, а такође треба поменути да је авва Евагрије имао утицај на потоњи развој исламске гране мистицизма у виду суфизма. Жене иако су данас подједнаке са мушкарицима, онда су биле подчињене и на нижој степеници или љествици од мушкараца, тако и у дјелима Евагрија Sententiae ad Virganem преовладава такав један вид климе, али само условно.То је управо и видљиво у Sententiae ad Virganem за разлику од Sententiae ad Monachos,који има поред у неку руку идентичних савјета што се тиче молитвеног тиховања и аскетског подвига. Јер историјски а, и егзегетски гледано Sententiae ad Virganem је пандан Sententiae ad Monachos, али ипак крај самог списа је другачији у односу на Sententiae ad Virganem. Sententiae ad Virganem се завршава тако што авва Евагрије савјетује дјевице да глорификују свој брак са жеником Христом.Авва Евагрије користи језик Пјесме над Пјесмама гдје у алегоријском семиотичком приступу добија се персонификација мистичног брака или мистификоване контемплативне (исихастичне) брачне одаје са Христом, док у Sententiae ad Monachos се глорификује успјех спознавања γνώσης односно уздизање до савршенства.Евагријев концепт гностике (γνώσης) како циљ аскетске перфекције води више поријекло од Климента Александријског него директно од Оригена.[8] Евагријева метафизичка и мистична теологија, заједно са његовом антропологијом и погледима на ум, душу, и тијело, су веома проблематичне како за савременете читаоце, тако и за древене Црквене ауторитете.[9]Интересантно је то што управо у овом дјелу, али и иначе по авви Евагрију жена аскета( монахиња анахорета или кинонит) није могла да доживи савршенство у овом виду материјалне егзистенције него само после смрти. Док је монах подвижник могао и требао да задобије и прође тај пут уздизања ка савршенству.Ријеч или још боља експликација појам или стање димензија духа или сфера мистификоване трансцеденталне егзистенције је код авве Евагрија резервисана само за одабране.Свједочанство тога је што у Sententiae ad Virganem нема уопште говора нити се спомиње тај појам γνώσης код је у Sententiae ad Monachos присутан и појављује се чак тридесет пута. Апатија(απάθεια) означава стање душе која је слободна од свих напада демона, и то значи побједу над злим (лошим) мислима. Апатију можемо другачије назвати још као и здравље ψυχή (душе)[10]Једном када душа достигне стање хармоније она је у стању да воли истинском αγάπη која отвара врата γνώσης или науци о божанском.[11]Поставља се питање због чега је тако? Да ли је бачен акценат на то због списа св Апостола Павла односно његових посланица гдје се говори да жена не треба да буде учитељ, или пак самом својом жељом да буде учитељ жена узурпира еклисијалну јерархију или је по среди неки други разлог?Да ли у питању клерикализам изолованости женског аспекта? Жене су, у истој мери као и човек, створене по лику Божијем; у једнаком степену као мушкарци поновно се рађају крштењем и бивају обдарене благодаћу Духа Светога у миропомазања; све су хришћанке, као и сви мушкарци-хришћани- Свештеници и лаици - "царско свештенство, народ свети, народ задобијени "(1. Петр. 2, 9)[12]У сваком случају остаће мистификовано и за сада не до речено бар што се тиче списа авве Евагрија и површне херменеутичке обраде.Али рецимо да есенцијали аспекти Gnostikosа сведоче о томе да антропос треба да спозна γνώσης, да постане гностикос или учитељ али опет то мјесто није резервисано за жену. Но само дјело је као што смо раније рекли адресирано је дјевицама,стиче се утисак за да је упућено дјевици племенитога рода (ноблес).Ту су кратке поуке које треба да упуте дјевицу која живи у киновију односно заједници са другим дјевицама, да би из дана у дан напредовале и постигле праву чистоћу ψυχή и тијела. Поводом тога авва каже:“Волите свога Господа, и Он ће вољети вас, служите Му и Он ће просветити ваше срце.Поштујте своју мајку[13] ( на исти начин) као мајку Христову, и немојте замучавати старице..Волите своје сестре као кћерке мајку и немојте залутати са стазе мира(спокоја)[14]“У то вријеме је била честа појава аскетских породица тако да израз мајка може да стоји и у том контексту.Аскетске породице су најчешће биле организоване на тај начин да мајка са двије или више кћерки посвети се монашком бивстовању, и што би на крају прерасло у једну праву киновију.Дјевственост је анђеоски начин живота, особеност сваке бестјелесне пророде. То не говоримо презирући брачни живот.[15]Поближе о дјелу можемо такође рећи да у одредбама наведеног дјела старица(игуманија) морала се поштовати као сама Богородица, што авва Евагрије и једном савјетује баш тим термином Теотокос.Тијело не може да се очисти без поста и бдења, као што ни душе не може без милосрђа и истине, ни ум без спекулације и општења са Богом, то су најважније сигизије.[16]Наравно да они племенитога рода у већ поменутој заједницу морали су да зажмуре оком самољубља на своје поријекло и да се препусте правилима и одредбама која су постојала у таквим заједницама, стицао се нови идентитет и то је било примарно.Само ће доследно општежиће бити у могућности да учини нешто за духовно и материјално добро.[17]Бачен је дубоки акценат на преумљење личности и личносну трансфигурацију (μεταμόρφωση) живота на рађање идентитета који се уподобљава Христу.Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), άνθρωπος је призван да задобије подобије (уподобљење Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати.Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би άνθρωπος могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу (κοινότητα)[18]. Поред уздржања поста и молитве на коју авва Евагрије савјетује такође се спомиње и рукодјеље идентично као што је било и у мушким облицима киновијског живота, јер и поред ноблес рода и богатсва које су поједине киновије узивале рукодјеље је било заступљено.Никада не заборављајте не занемарујте молитву (oratiónem).За трпезом, ујутро, увече, ноћу.Нарочито не занемарујте вечерње правило ма колико заузети и уморни били.[19] У овим ријечима Богом просвећеног и опитно искусног старца Епифанија[20] као да одзвањају давно изговорене ријечи авве Евагрија својим послушницама које прохујаше кроз вјекове, а и данас поје жедне душе молчанија и подвига и опитног искуства које антропоса уздиже до престола Господа Пантократора.Оно на шта авва указује да је тиховање фундаментални камен темељац сваке киновије, а и уопште анахоретског бивствовања,тиховање је изузетно важно. Чак и ако се човек, άνθρωπος не моли, самим тиховањeм, он се заправо моли. Тиховање је невидљива молитва, јер је за молитву важно исто онолико колико је човеку неопходно дисање, иако се не види. Онај ко духовно дела, док тихује урања у умну молитву[21]. Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори" - одн., Пусти Бога да говори. Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, односно, Да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној.[22]Гајио се мир и спокојство, јер сам авва је знао рећи:“Њежна и пажљива жена је боља од (θυμός ) гњевне [23] и мрзовољне дјевице (παρθένα). Буди мудар (σοφός) и уста оних који рђаво о теби говоре заграђује ћутањем, а не гњевом и псовком.[24]Авва поводом гњева још казивао:“Гњевне мисли, било да су у монаховој души или упућене према некоме захтјевају три лијека, смиреност, сажаљење и милосрђе“.[25] Требамо истаћи да помисли које су инспирисане и покушане бити инкрниранисане у антропосов нус од анђела (άγγελος) или демона (δαίμονας), као и концепт персонификације злих помисли није оригинално учење Евагрија него је то већ било присутно у дјелима славног Оригена[26]. Гнев је, бестидност и велика срамота, рече нам Богом просвећени Исус Син Сирахов[27]Такође требамо напоменути анатомску психологију аскезе коју ћемо овај пут експликовати као држање ипак не тако по некима строгог поста.Слуга трбуха рачуна каквим ће јелима дочекати празник, а слуга Божији каквим ће се благодатним даровима обогатити.[28]Иако је авва Евагрије у свом спису рестрктиван што се тиче хране које треба да буде вегетаријанска такав тип конзумације који одриче месо, није спецификовао одређени тип вегетаријанског једенија.Пост је насиље над природом (natura) и лишавање грла насладе на коју је навикло.[29] Авва иако је женски род у питању који је тјелесно слабији у односу на мушкарце није артикулисао вид повлађивања него његова је одредба јасна и искључује месо као прехрамбени састојак дјевичанског киновијског живљенија.Ава је знао рећи:“ Никада не реци ово је моје, а оно примада теби, јер је у Христу све заједничко“.[30]Главни панпсихизам дјела семиотички, а и херменутички указује да је је акценат дат на молитвени подвиг па поводом тога авва опет бесједи:“Моли се у сваком часу, сјећај се Христа који те је створио (начинио)[31]. О молитви се још казује, да је нај ефектнији облик молитве током ноћи у усамљености са сузама[32] моли се са искреношћу чистога срца и све ружне мисли (нечисте) и лажне слике и утваре ће исчезнути.[33]Само обично помјерање усана није довољно[34]Усавршавајући свој агнусисихијски хронометрјски егзистенцијал назире се теантрополошки стадијум, и ту почиње генеза аретологије као fundamentum in re,и хабитус датог антропоса се мијења, постепеним преумљењем рађа се врлина (virtus) која остаје у антропосовом скали богоуподобљенија.Желио бих да човјек стиче помало до сваке врлине (αρετή), а не као што неки чине да се држи једне врлине и да остаје при њој вршећи једину, занемарује друге.[35]Дакле дати антропос у овом случају дјевица мора имати храбрости да се одважи на подвиг, јер и за то је била потребна храброст да има потребну херуистику према аретолошкој домензији, и да у хегемонији препозна своју старицу, али прије свега Христа.У души у којој нема одважности, неће бити ни трпљења.[36]И наравно захтјев за љубављу (αγάπη) посве се уклапа у општи захтјев за чињењем Божије воље, односно боље речено, тај захтјев да се описати као заповјест љубави у оној мјери у којој одређује владање спрам других људи.[37]Осврнувши се кратко на дјело наведеног аутора, наилазимо на конклузију, а и на тежину подвига који је сваки монах анахотет или житељ киновије имао да испуни, а што су овом случају припаднице женског пола.Упркос осуди коју је авва Евагрије Понтијски доживио на петом васељенском сабору 553 године, која је била у неку руку оправдана, ипак његов цијелокупни аскетски опус није, и неможе бити занемарив. Био је узор многим потоњим покољењима монаха, пустињака, али и оних у општежићу. Једним дјелом свима који су били жељни подвига и молитвеног ћуталништва. Мада по мислима неких савремених аутора од којих је Ханс Урс вон Балтазар који каже:“Евагрије је остао у фази порицања свијета, у прехришћанском нивоу размишљања“[38]има дјелимичне истине.Тако можемо закључити овај рад са реченицом која гласи да у човјеку треба гледати све оно што је добро и поред његових заблуда , па тако и ми у авви Евагрију требамо препознати и осјетити тихи и чежњиви ускилк његове душе која је била жедна Господа кроз покајни труд и подвиг.Иако је скренуо у заблуде и прелести Оригенове доктринарне космологије, која је неодвојива од његове есхатологије остаје да стоји на раскршћу два пута, од којих је подвиг и тежња ка Христу са смиреномудријем примарна и у њу требамо обратити пажњу.

Младен Цимеша

[1] Авва Евагрије Понтијски је рођен у малом мјести Ибора у Понту око 345 год.Отац аввин је био хороепископ Евагрије старији(старац) –γέροντας. На њега су велики утицај оставили велики Кападокијски учитељи,Василије, Григорије Назијанз, и њихова партикуларна интерпретација Никејске доктрине .Као млад је читао и славног у то вријеме Оригена који је и обликова младу душу потоњег великог учитеља и свијетла Истока Евагрија.Такође треба напоменути и блискост на монашким круговима у којима се кретао захваљујући познансту са Василијем Великим и Григоријем Назијанзом.Касније под Григоријем Богословом одлази у Цариград и тамо бива рукоположен у чин ђакона.Због не дозвољене интимне везеса женом једног Цариградског челнка,( мада постоје одређене индиције да и није се радило о вези него о мужевој љубомори) напушта Цариград и одлази у Јерусалим око 382-383,гдје борави под патронатом Меланије Римљанке и Руфина Аквилејског.Напушта Јерусалим око 383 и одлази у Египат у Нитријску пустињу, током ток периода пише своја плодоносна дјела.Био је повезан да „ андрес мегали“ и имао је своје многобројне поштоваоце.Године 553 је осуђен на петом васељенском сабору због оригенистичких заблуда.За више информација видите –Evagrius Ponticus, Casiday, phD dess

[2] Василије Татакис, Византијска Философија, Алитија-Јасен, Београд, Никшић, 2002, стр 81

[3] Поред тих дјела авва је написао и следећа;један краћи списак:

Epistula lxii,

Epistula ad Melaniam,

Sermo sive dogmatica epistula de sanctissima trinitate

Ὑπωτύπωσις ἢ Τῶν κατὰ μοναχῶν πραγμάτων τὰ αἰτία, καὶ ἡ καθ᾿ ἡσυχίαν τούτων παράθεσις;

Κεφάλαια λγʹ κατ᾿ ἀκολουθίαν;

Κεφάλαια ἢ παραίνεσις

Spiritales sententiae per alphabeticum dispositae;

Aliae sententiae;

Λόγος πρὸς Εὐλόγιον μοναχόν;

Sententiae sex;

De vitiis quae opposita sunt virtutibus,

[4] Guillamount, Traite Pratique (SC 170) 29-37

[5] Наведено дјело Сентнтиае ад Виргем је сачувано само у Руфиновом латинском преводу односно у Холестиновом „Codex Regularum“Касније је доживјело и друга издања као што су 1911 Dom A.Wilmart,потом Frankenberg , и G. Gressmann 1913 године.

[6] Меланија је имала своју киновију у Јерусалиму, тако да индицирагоре наведени став да је у питању она, или неко из богате породице.

[7] Василије Татакис, Византијска Философија, Алитија-Јасен, Београд, Никшић, 2002, стр 82

[8] Guillamount, Le Gnostique 24-26, Guillamount ,Le Gnostique chez Clement d´Alexandrie et chet Evagrie le Pontique, Paris 1987.

[9] Evagrius and Gregory, Mind, Soul, and Body in the 4th century,Kevin Corrigan, Ashgate, Farnan, London 2009

[10] Практикос (56)

[11] Практикос,Пролог, (8)

[12] Др Ксенија Кончаревић, Жена у Православној Цркви поглед изнутра, Чланак

[13] Назив „мајка“ се односи на духовну старијешину те киновије,коптска ријеч амма означава ријеч мајка, што је био чест израз за старицу духовне висине били да је анахорета или да живи у заједници.

[14] Sententiae ad Virganem 1-5

[15] Свети Јован Дамаскин, Источник Знања,Јасен ,Београд Никшић, 2006, стр 348

[16]Ηλίας έκδικος, η πνευματική ζωή, PG 90, 1405.

[17] Старац Амфилохије Макрис, Живети Богом за ближње, Светигора, Цетиње,2006, стр 241.

[18] Архимандрит Георгије Капсанис, Обожење циљ човјековог живота, текст

[19] Старац Епифаније Теодоропулос, Очинске поуке уа живот у Христ,Светогора,Цетиње 2006, стр 122.

[20] Старац Епифаније Теодоропулос, савремени јелински подвижник и духовник, упокојио се крајем дведесетог вијека.

[21] Старац Пајсије Светогорац, Чувајте Душу, Образ Светачки , Београд 1997, стр

[22] Архимандрит Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе, Манастир Хиландар

[23] Познато је да се из гњевне страсти, рађа и страст блуда, и обрнуто, кроз светоотачки историју је познато да су велику гњевљивци уједно и у себи подједовали велику и погубну страст блуда.

[24] Свети Атанасије Велики, Поуке из Старечника.

[25]Практикос (20-26)..

[26] Видите, Origen, Comm.in Cant 3 (CGS33)

[27] Премудрости Сирахове; Глава 25,22

[28] Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар св Гора Атонска, 1997, стр 95.

[29] Исто, стр 98

[30] Sententiae ad Virganem (30)

[31] Sententiae ad Virganem, 5

[32] Исто 25

[33] H. Bacht, "Agrypnia. Die Motive des Schlafentzuges im frii- hen Monchtum," in G. Pflug, B. Eckhart, and H. Friesenhahn, eds., Bibliothek-Buch-Geschichte. K. Koster zum 65. Geburtstag (Frankfurt, 1977), 353-69, 353-69.

[34] Sententiae ad Virganem 35

[35] Изреке Отаца; Јован Колов 34, PG 65, 216 A

[36] Поуке авве Доротеја, Манастир Хиландар,Света Гора Атонска 1996 стр,106

[37] Rudolf Bultmann, Jesus, Mohr, Tubingen 1988 str,83

[38] Hans Urs vom Balthasar, 1939 str 195 Требамо извршити једну темпоралну регресију, тј реминисценцију и поново бацити акценат, на давно заборављеног великог аскетског писца и мистика Евагрија Понтијског[1].При сусрету са дјелима авве Евагрија, у мени се пробудила жеља да упознам тог славног подвижника, тиховатеља и молчаника, тај пустињски цвијет( у виду његових аскетских списа) који и данас после толико вјекова протеклих није увенуо на Сунцу опште обамрлости духа савременог антропоса за било какав вид подвига и духовног укрепљења.Тихи зов чуо је сваки антропос, чуо сам и ја зов прошлих времена, и нормална последица тога