То нам је Дедеић показао, ни мање ни више, него усред Рима, на инаугурацији новоизабранога Папе римског Франциска (или Фрање, ако више волите). Био је тамо и Дедеићев врховни државни поглавар, али, будући да је Дедеић неславно прошао у Ватикану, очито му је недостајао и врховни вјерски поглавар – чувени идеолог усправног Монтенегра али кривог мозга.
Обавјестили су нас, наиме, тамо њихови, да је Микели присуствовао инаугурацији новога папе. Само извјештај није био потпун. Нису навели имена осталих пар стотина хиљада људи присутних на Тргу Светог Петра. Био би ред да су нас упознали и са њиховим идентитетима, јер су они истом пригодом били у Риму. Заправо, сваки од њих је био више заслужан да буде поменут од несрећнога Микелија, иако је овај, претпостављамо, као и остали присутни, усхићено и раздрагано, узвикивао „Habemus papam!“.
Дакле, јасно је као дан, Дед-ага је отишао непозван. Сједио је с неким римокатоличким свештеницима, на мјесту непредвиђеном за званице из других цркава и вјерских заједница, и када су свештеници пошли да причешћују народ, остао је сам, окружен десетинама празних столица, у друштву својих имагинарних пријатеља. Одавно знамо да он није сам. Ево, недавно се похвалио у новинама, а то поновио и на тамо њиховој, да је он пророковао новога папу. Стварно, никад он није усамљен. Ипак, чини се да му је ово први пут да се постидио у животу. Кажу да се одмах по инаугурацији јавио Стеву и рекао да морају под хитно да мијењају стратегију. „Стево, драги сине, овдје Његова Свјетлост, брзо трчи у Дом здравља, тражи упут. Овијем новинарима ћу рећи да нијесам могао стојати на ногама, па ме зато не срете папа.“ Можда га ноге и јесу бољеле, али само зато што је обијао прагове по Риму, не би ли нашао некога да га приведе папи. Залуду му је било и што је на главу ставио бијелу крпу – нису га примјетили ни примили.
Како је дошао у Рим? Чији је био гост? Има ли званични Монтенегро неке везе с његовим римским бродоломом? Не знамо. Да ли је био гост код своје некадашње супруге Розане? Да ли је због тога његова садашња била љубоморна? Ни то не знамо. Одговори на већину важних питања у Црној Гори углавном остају тајне. Државне. Или партијске. Заправо, међу њима данас и нема неке значајне разлике.
Дед-ага нас је, посредством оног нејавног, нарочито опчинио објашњењем свога сусрета са папом, док је овај други био надбискуп Буенос Аиреса. Каже: „Ја сам му пророково, па ево он је ПОНОВО постао папа.“ Велики је „пророк“ међу нама. Његове дубоке теолошке опсервације о јединству Запада и Истока свакако морају задивити свакога. Знајући да то долази из уста тако утицајног ауторитета хришћанског свијета, ваља нам се озбиљно посветити његовом тумачењу екуменизма, али, не мање важно, истраживању његовог доприноса међухришћанском дијалогу, миру међу Хришћанима, па, зашто не рећи, и свјетском миру. Те дубине и висине (дакако, његове безочности и шарлатанства), никако нам се не дâ да разумијемо.
Овоме циркусу који по Црној Гори наступа већ двадесетак година дошло је вријеме за распуштање. Држава нема пара ни за плате, пензије и отпремнине, а ми грађани Црне Горе треба још да финансирамо и ово „вјерско“ крило УДБЕ и његову срамотну промоцију на „Јадном сервису Црне Горе“.
Извор: ИН4С
http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/35840-rimski-brodolom-dedeic-mirasa
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.