Отац Авакум и Псковски повереник за верска питања

Једног љета, један од најстаријих печорских монаха, чувар о. Авакум, објавио је у трпезарији послије вечерњих молитви да у манастир више неће пуштати никога ко није православац. Доста је било! Нашминкане туристкиње долазе, све под руку са безбожним неотесанцима, које на километре можете осјетити дуван, или комунисти и баптисти, или новопечени екуменисти, или муслимани све под руку са некрстима Јеврејима. Овоме се мора стати у крај!

Братија није много обраћала пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак упитао, "А како ћеш знати да ли је неко православац или не?"

Авакум се озбиљно замисли, али не задуго. "Па, ако буде знао Символ вјере тог ћу и пустити! Ако не буде знао нека шета напољу, у манастиру нема шта да тражи."

Сви су се насмијали његовим ријечима, и заборавили на то. Међутим, сљедећег јутра, док су монаси одлазили на своја послушања, са изненађењем су примијетили да је манастир неуобичајено празан. Побожни ходочасници су шетали око цркава, крстећи се, познате бакице су долазиле по благослов, путници са својим завежљајима су се одмарали након литургије, док је један јуродиви трчао око бунара. Али она уобичајена досадна гомила туриста је нестала. Била је то права Света Русија! Изгледа да је о. Авакум заиста урадио оно што је рекао да ће учинити.

Тако је и било. Од раног јутра, када би ступио на дежурство крај Свете капије, о. Авакум је од сваког посјетиоца тражио да изговори никејско-цариградски Символ вјере, који су саставили оци првог и другог васељенског сабора у четвртом стољећу. Његова рачуница је била генијално проста: свака цркви блиска православна особа зна овај текст напамет.

Од пола седам до десет ујутру нико од посјетилаца који долазе у манастир није имао проблем са Символом вјере. Међутим, након 10 часова стиже први аутобус са групом туриста. Нико од совјетских туриста није могао проћи испит о. Авакума. Сви они су само псовали и пријетили му док су стајали испред затворене капије. Али искусном војнику какав је био о. Авакум, чије груди су красиле медаље од завршетка рата, овакве пријетње су биле смијешне. Затим је стигао други аутобус, а потом и аутобус са страним туристима према распореду... Укратко, тачније до поднева, велика бијесна гомила се скупила пред вратима манастира. Управо то је оно што је главни псковски надзорник свеколиког црквеног живота видио кроз прозор његове црне "волге" када се довезао до манастира; био је то псковски повјереник за вјерска питања, Николај Александрович Јудин.

У манастиру су се сви намјерно трудили да његово презиме изговарају "Ијудин", што има значење "од Јуде". Није то било зато што је комесар био гори од било ког другог комесара. То је било напросто зато што је сваки надзорник црквеног живота био симбол тлачења Цркве споља. Истина, мора се рећи да је Николај Александрович био веома добродушан човјек, који је радио у државним органима многе године а без да је отврднуо од обиља моћи. Па ипак, он је био најмоћнији шеф који је одлучивао о судбини свих свештенослужитеља који су били под његовом надлежности. Он је могао одузети такозвану регистрацију било ком свештенику, и онда тај свештеник није више могао служити у цркви. То је било најмање што је могао урадити. Повјереникова немилост врло лако је могла довести до читавог низа проблема које је провјерени кадар КГБ-а могао да обезбиједи сваком оном за кога би процијенио да представља опасност по совјетску државу. Стога су све црквене старјешине увијек долазиле у повјереникову канцеларију на први позив.

Сви осим настојатеља Псковско Печерског манастира, архимандрита Гаврила. Он је био једини ком је Јудин сам долазио ако је имао нека питања. Зашто је то било тако? Мислим да је то било зато што је игуман знао како да се постави. Поред тога, о. Гаврило је био јак и независан игуман. Такође је био веома чврст - увијек би остварио оно што би намјерио.

Истина, неки људи су злонамјерно претпостављали да Јудин иде "на ноге" у манастир зато што је игуман већи по чину. Али то су били само зли језици. Иако су сви знали да игумани и настојатељи тих дана су морали имати међусобне односе са представницима власти. Али више о томе касније.

Видјевши очигледан неред који се дешавао у "његовом дворишту", Николај Александрович Јудин истог тренутка је искочио из аута. Брзо схвативши о чему је ријеч, одлучно се пробио кроз гомилу до врата и из све снаге је песницом почео да лупа по старинским, гвожђем окованим, храстовим вратима.

"Ко је тамо? Смјеста отварај врата!"

"Изговори Символ вјере!" зачуо се пријетећи глас о. Авакума иза врата.

"Шта?!" рече повјереник, не вјерујући својим властитим ушима. "Какав Символ вјере? Рекао сам отварај!"

"Изговори Символ вјере!" исто тако непомирљиво допирало је са друге стране врата.

Николај Александрович је чак изгубио дах од негодовања. "Шта ти мислиш ко си ти? Како се усуђујеш? Ја сам повјереник! Ја сам Јудин! Отварај или ћеш зажалити!"

"Изговори Символ вјере!"

Овај узвишени дијалог трајао је десетак минута.

Најзад, повјереник је погледао на свој сат и одустао. "Отварај, преклињем те! Већ четврт сата касним на састанак са твојим игуманом. Можеш ли да замислиш како ће ме сада дочекати!"

Са друге стране капије завладала је тишина. Изгледа да је о. Авакум свакако могао замислити шта чека овог несрећника.

"Да, нећеш се добро провести..." узахнуо је са разумијевањем. Али одмах потом понови, "Изговори Символ вјере!"

"Не знам тај ваш Символ вјере!" завапио је повјереник. "Шта је сад то?"

О. Авакум се поново дубоко замислио и коначно донио одлуку. "Добро сада!... Понављај за мном!"

Затим су се, са друге стране капије, зачуле древне, величанствене ријечи никејско-цариградског Сивола вјере. "Вјерујем!" почео је о. Авакум.

"Вјерујем..." проциједио је сатјерани повјереник, осврћући се на туристе.

"У једнога Бога Оца!... Авакум је побједоносно наставио.

"У једнога Бога Оца," понови Јудин помирен са судбином.

"Сведржитеља!"

"Сведржитеља..."

"Творца неба и земље!"

"Творца... неба и земље..."

Након што је повјереник за вјерске послове Псковске области јавно исповиједио посљедњи догмат садржан у великој молитви, "Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Амин," врата су се лагано отворила допуштајући му да уђе на манастирско тло.

Буквално ошинувши погледом свог мучитеља и псујући га кроз зубе, повјереник је пожурио према игумановом двору гдје га је отац настојник чекао у видно изнервираном расположењу.

"Шта је то Николају Александровичу! Шта вас је навело да закасните? Већ вас чекам пола сата!" пријекорно је дочекао госта.

"Зашто то мене питате?!" насрну повјереник на њега. "Шта се то овдје догађа? На капију сте ставили душевног болесника. Никога не пушта унутра - од свих тражи да изговоре неки Символ вјере!" Напољу стоје аутобуси, туристи!... Странци!!! Знате ли какав ће скандал избити због овог?

На ово се игуман забринуо. Послао је оца економа да сазна шта се тамо дешава и да заведе ред, а да истог тренутка доведу о. Авакума у игуманов кабинет на обрачун.

До времена када је о. Авакум стигао у ходник, повјереник се већ био смирио, уз помоћ обилне хране и француског коњака.

Када је угледао чувара, отац настојник се љутито издигао из фотеље. "Шта си то урадио?! Без благослова, самовољно, уводиш неки свој ред у манастир?!"

Самовоља је заиста велики гријех за монаха. Отац настојник је био потпуно у праву у вези тога. А о. Авакум је истог тренутка признао свој гријех. Одлучно је закорачио према столу и бацио се пред ноге о. Гаврила.

"Крив сам! Опростите ми оче игумане!"

"Губи се одавдје, самовољниче!" грмио је игуман над њим, чак га одгурнувши чизмом.

Повјереник је побједоносно ликовао. Када је отишао, игуман је опет тражио о. Авакума, који је изнова пао пред његове ноге чим је ушао у собу.

Међутим, овај пут отац настојник га није звао да га грди. "Добро, одлично урађено! Ево, узми ово!" добродушно рече о. Гаврило, давши у руке боцу "наполеона" о. Авакуму.

Те вечери о. Авакум и неколико других старијих монаха, ратних ветерана, са задовољством су окусили чувени игуманов коњак.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге "Несвети, а свети"

Манастир Лепавина