Етичке и естетске вредности Житија Светог Саве

Када је реч о етичком смислу житија, мисли се првенствено на општеприхваћени, боље речено саборски усвојен Символ вере који пружа одговоре вернику о питањима безусловне вере у Божију љубав, благодат и Свето Тројство. Христос је живо оличење и сведочанство моралног идеала са којим се појединац не може никада изједначити, али у тежњи ка остварењу тог идеала се негде и налази антрополошки гледано, смисао православља. Доментијан попут других писаца, који су писали хагиографије имају у првом плану хришћански модел понашања (живот по Христу), а сама функција дела је, како сам већ раније истакао, у слављењу култа светитеља који се приближио траженом моделу/идеалу и васпитној улози истовремено. Развојни пут Српске православне цркве није само зачет на библијско-догматској реторици већ и у жестокој борби (посебно са Богумилима), а све са задатком стварања националних вредности на темељима хришћанског учења. Један од посебних видова оруђа у тој борби је била црквена књижевност. Доментијаново Житије је препуно цитата и парафраза разних бибилијских поука, те као такво се такође сматра васпитним средством. Зато је посебну пажњу писац морао да води о не сувише слободној интерпретацији хришћанске догме, на првом месту, а потом и итерпретацији осталих дела светоотачке књижевности. Посебно би се могло истраживати о Доментијановом доживљају морала, но како је тема овог рада усмерена на делимично приближну али ипак другачију страну, веће задржавање би више шкодило него користило у овом тренутку. Закључак би био, да Житије има високу етичку вредност са становишта православне вере. Доментијан и сам проповедник не излази никуда из тврдих аскетских оквира у којима је стасавао.

Естетска вредност житија са друге стране је означила почетак многих дискусија које се сукобљавају око једне једине тачке спорења, а то је хришћански доживљај лепоте. Рад који је мени био од непроцењиве важности је већ поменута Естетика Доментијанових житија Милорада Лазића, у којем се додуше аутор позвао на многе радове и истраживаче, али који је својом усмереношћу на Доментијана, расветлио проблем који је до сада био несигурно тло истраживачима. А то је да ли имамо право говорити о доживљају „лепог“ када се ради о Богу. Естетика на тај начин није само решила проблем Доментијана, већ је пружила и подробну анализу естетике аскетског православног човека. Лазић, као основни циљ и покретач Доментијанових естетских потреба, види „насладу“ или како то сам Доментијан зове „божанствено и слатко учење“. „“Наслада“ је код Доментијана посебан квалитет духовног доживљаја који се одиграва у сфери естетичког субјекта.“[1] О проблему насладе су редом говорили: Немесије Емески (око 400.год), Атанасије Александријски, Макарије Египатски, Нил Анкирски који су иначе духовну лепоту дефинисали и као сазерцање. Естетски доживљај код Доментијана је ништа друго до стално кретање између три тачке у линеарној консталацији: од естетског субјекта (у овом случају Доментијана као аутора), преко естетског посредног објекта (лика Светог Саве) до крајње и завршне тачке естетског идеала другачије познатог као „обожење“.(слика1.)

слика 1.

слика 2.

Директна и једносмерна трајекторија пренесена на монашки просветни принцип би значила да је учење естетски идеал манастира (слика 2.). Управо је то она недељива спрега поменута раније о естетском и етичком оставреном у једном – учењу. Милорад Лазић каже:“Негирајући чулноопажајну лепоту света, естетика аскетизма је заправо учење о лепоти живота у благодати“[2] , а нешто даље у тексту износи: „У аскетском смислу „свет“ је схватан као задовољење страсти и пад у безлично антиестетско “.[3] Само поље деловања и задовољења естетских потреба је метафизичког карактера, те и не чуди толики отпор при читању, како га малобројни често називају и заморним. Остављајући се наивних и непромишљених закључака читати Доментијана сугерише на разумевање личности писца и разумевање његових духовних потреба и тежњи. Само на тај начин је могуће открити неслућене просторе Доментијановог талента упоредо са спознајом основа хришћанске естетике, а то је по закључку Лазића, са којим се и сам слажем, чин обожења као врх естетике.

Богатсво једног дела се открива постепеним тумачењем, с тим што тумачење често, а можда и увек, значи поистовећивање са писцем, јер оно што је једном вредно живота другом је само заморно штиво. Доментијаново Житије стога има двоструку вредност, профану и световну, уметничку и религијску. Изазов који са тешком муком савладавају писци широм света, те се тако можемо подичити једним великаном српске књижевности који је својим делом савладао изазов знатно пре других.

[1] Милорад Лазић, Естетика Доментијановог житија, Октоих, Подгорица 1997, 11.

[2] Исто, 22.

[3] Исто, 37.

Настaвак 20.12.