Духовник са две униформе

Није баш конвенционални свештеник Јован Бабић, вероучитељ и духовник београдске Војне гимназије. Једну униформу је заменио другом: завршио је Војну гимназију, потом и три године на Војној академији, коју је напустио да би дипломирао на Теолошком факултету.

Старим војничким речником казано, добио је прекоманду. Он радо прихвата ту шалу, јер тврди да као једини вероучитељ у историји Војне гимназије, ваљда зато што је основана 1970. године, није задужен да „утерује Бога у војску”.

Чланови српске Војничке појачке групе, ученици друге године Војне гимназије, после пријема код патријарха Иринеја, којем су присуствовали и кадети Војне академије, договарали су се да изађу у град. Вероучитељ их је испратио до врата Патријаршије следећим саветом који не показује само његову духовну, већ и материјалну бригу за младе питомце и њихове љубавне патње, која није лишена ни транзиционог прагматизма.

– Веома је „готиван” наш свештеник. И широкогруд. Нарочито широк – алудирају момци на корпулентног тридесетпетогодишњег вероучитеља, који објашњава да његова жаргонска проповед треба да га приближи свету тих младих људи. Иначе га неће разумети.

– Зато говорим њиховим језиком и трудим се да са њима остварим другарски однос. Идеја која ме води, јесте оно што је изговорио Свети апостол Павле у Светом писму: „Зарад приближавања Бога човеку, свима ћу бити све: Грку Грк, Јеврејину Јеврејин, Римљанину Римљанин.”

Веронаука је у Војну гимназију уведена на почетку школске 2007/2008. године, а свештеник Бабић је изабран као идеалан човек који треба да приближи два света – војску и цркву. Рођен у фрушкогорском селу Врдник, одрастао је у породици у којој му је најстарији брат завршио Војну гимназију, потом Војну академију и данас је потпуковник на Војно-географском институту у Београду. Средњи брат је завршио средњу војну школу у Сарајеву, био је на служби до несрећног рата у Хрватској, али је пре сукоба, напустио војску.

– Цркви ме је приближио свештеник који је у Врдник дошао бежећи од ратног вихора. Ја сам васпитаван у комунистичком духу и пут до Цркве нашао сам самостално. Нисам био чак ни крштен. Сећам се сцене са покојним оцем. Вече пред крштење сам му рекао: „Шта је било било је, хоћу да се крстим.” Међутим, уписао сам Војну гимназију, иако сам упоредо радио и на пријемном испиту за богословију. Међутим, пошто ми је прво стигла потврда из војне гимназије да сам примљен, то сам сматрао божјом вољом. Моји родитељи су мислили да је то тренд, да ће ме све проћи – прича вероучитељ. Али, није. Завршио је гимназију 1997. године, уписао Војну академију. Срце га је, ипак, вукло ка теологији.

– Било је проблема у Војној гимназији због мог веровања, иако је комунизам пао. И дан-данас имамо проблем са комунистичким наслеђем и то не говорим да бих било кога оптуживао. Био сам сасвим коректан студент и на Војној академији, али сам проживео младалачку кризу. Једног јутра, пред Васкрс, себи сам рекао: „Зашто бих ускратио прилику која ми се пружа.” Спаковао сам се, напустио академију, отишао на Теологију, и гле апсурда: пет година сам плаћао дуг војсци, по 50 евра месечно – прича човек који је шињел заменио мантијом.

Десет година пошто је завршио гимназију, у њу се вратио, 2007. године. Друга униформа, други чин.

– Верска настава је изборни предмет. Један од момака који иде на секцију веронауке, себе сматра атеистом. Али он је поштовалац наше Цркве, сматра да му је част да пева то што су певали наши преци. Али у Бога не верује. Малопре сам разговарао са кадетом Војне академије који је у гимназији изабрао грађанско васпитање. Па шта, то је његово право. Али то не значи да нас двојица не разговарамо о проблемима, да се не дружимо. Мени се увек у генерацији дешава да одређен број ученика упише веронауку, а да су атеисти. Они желе да упознају православље. Ја их учим да поштују свој став. Када им предајем тему „Вера и атеизам”, учим их да уопште не треба да се осећају угроженим и другачијим зато што су атеисти. Напротив, учим их да изражавају и показују свој став. Онда они кажу: „Добро, ја у то не верујем.” Ја им одговорим: „Добро, ја то поштујем.” И остајемо другари – прича отац Бабић.

И, ко верује, нек верује!

„Војни секретар” епископа Атанасија

Са ученицима Војне гимназије путујемо на Свету Гору, обилазимо наше манастире. Пењали смо се и на Атос, на 2.033 метара надморске висине, логоровали у шаторима, али признајем да сам само у прва два покушаја успео да стигнем до врха, каже свештеник Бабић, који има такође још једно необично звање. Он је, наиме, „војни секретар” епископа хвостанског Атанасија Раките. Откуд таква титула са милитаристичким призвуком – питамо вероучитеља. „Иако тако звучи, она заправо подразумева дужност војног секретара Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, на чијем челу је епископ Атанасије”, одговара Јован Бабић.

Александар Апостоловски

Извор: Политика