Владика Иринеј Буловић Eпископ бачки – Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија

Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату“. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости“?

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апсолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско

-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао Блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век) а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век) са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност, која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге разговоре на страницама „Печата“, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости“. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама, којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције“ којем, наводно, нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести“ нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…) чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски“ казано, по рејтингу!) што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике“ и „Вечерњих новости“, а од периодике − „Печат“ је без премца. То је, без сумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем истоку) а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света“, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога) а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, односно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!“ (I Кор. 10, 12).

Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата“: Мир Божји, Христос се роди!\

Pecat.co.rs