Sol invictus!

SOL INVICTUS (Непобедиво Сунце)

Потом рече Бог: Нека буду светила

на своду небеском да раздвајају

дан од ноћи, и да буду знаци, временима,

данима и годинама... И сачини Бог два велика

светила: светило веће да управља дању,

и светило мање да управља ноћу...

(Пост. 1, 14-16).

Још од првих времена човечанство је трагало за смислом свог постојања, окретало се природи и природним појавама, као изворима свог религијског изражавања. Соларни круг, који је доминирао небом, његова блистава светлост и енергија која је загревла површину планете, представљало је првобитном уму нешто величанствено, недодирљиво и необјашњиво. Од развитка првих заједница до установљења првих социјално-правних наосебина, Сунце ће заузети главну улогу врховног божанства у готово свим религијама и митологијама древних народа. Божанства попут Брахме у хиндуизму, Митре[1] у персијској религији, Адонаја (אֲדֹנָ – Господ) код Феничана, Озириса (Οσιρις)[2] у египатској митологији, Аполона (Απόλλων)[3] и Адониса[4] код старих Грка, су само једна од многих покушаја да се оно објасни као извор живота, блистава ватре која ствара свет. Многи храмови од рушевина пирамида у Египту, остатци друидских олтара у Британији, до Вавилонске куле била су места где се славио господар дана. Развитком астрономије многи свештеници, пророци и мудраци, користили су тела соларног система за развитак религије, и религијског веровања. Сад божанство светлости постаје не само видљиво људском оку, већ задобија кључна места у теолошким системима широм света. Соларни круг, од првог човека до појаве хришћанства задржава своју надмоћ над осталим божанствима. Оваплоћењем Богомладенца, Сунце престаје бити божанство, извор и узрок постојања света. Небеско тело губи своју доминацију над човеком, јер се оваплотило истинско Сунце, Извор живота, Животодавац, Светлост над Светлостима [Φως εκ Φωτος] – Христос.

Светило веће (hamaor hagdolim) и Solaris (Сунце)

Боговидац Мојсије у књизи Постања наводи да Творац ствара ''светило [roßaoM.][5] веће [lAdG"][6] да управља дању, и светило мање [!joq][7] да управља ноћу'' (Пост. 1, 16). За њега није битно име небеског тела, већ га описује онако како очима види; велики светлећи круг који се појављује током дана (светило веће - Сунце), и мањи светлећи круг који се појављује током ноћи (светило мање - Месец). Њихова улога је да буду у служби човека, да буду знаци временима и годинама. Мојсије наглашава да њих ствара Бог, који је једини Извор њиховог постојања. Они не настају самостално, нису пре постојали, нити их Бог обликује[8] од некакве масе, већ их ствара речју својом. Па према томе, ни човек као врхунац Божије творевине, није створен ради њих, него они ради човека. Зато њима не доликуј никаква наклоност људи, нити обожавање. То је у супротности са Божијим законом, јер је Он једини Творац који ствара, и који постоји од вечности. Није ни чудо што Мојсије и не покушава да ослови небеска тела са неким посебним именима, већ преноси само оно што његове очи виде и сведоче, јер за верујућег човека центар свега је Јахве (Бог). Материје која је створена ради човека нема никакав утицај на његов живот, и човек не робује материји. Колика је доследност верујућег Израиљца, показује и Септуагината (LXX)[9] где стоји ''μεγαλους τον φωστηρα (веће светлеће тело)'' и ''φωστηρα τον ελασσω (мање светлеће тело)''. Сви каснији преводи Светог Писма остаће доследни изворнику. Међутим, док за верујућег човека народа Божијег (Израиља) ''веће светило'' није ништа до један знак величине и славе Творца, дотле за паганина Solaris (Сунце) представља врховно божанство и извор живота. Алберт Пајк у свом делу Морал и догма[10] наводи: ''За првобитног човека, оно (Сунце) је унутрашња ватра тела, ватра природе. Извор живота, топлина, и усијање, оно је њихов продуктиван извор свих генерација, и без њега не би било кретања, егзистенције, нити облика. За њих он је бескрајан, недељив, вечит, и свуда присутан. То је једноставно била њихова потреба за светлошћу, и за његовом креативном енергијом, коју су осећали сви људи; и ништа их више није плашило до његово одсуство''. Срж паганизма налази се у обожавању природе и њених феномена и појава. Најдубља тајна природе јесте тајна рађања, па према томе није ни чудо што је Сунце, као феномен рађања светлости, за прводитног човека био универзално божанство и извор живота. Према египатској митологији Сунце је био символ вечног живота, јер иако умире сваке ноћи, оно се рађа поново у освит сваког новог дана. Древни египатски фарони установили су врховно божанство светлости (Сунца) Ра[11], да би за време владавине Тебанске динатије[12] преименовали у божанство Амон[13], а касније у Амон-Ра. Фараон Аменхотеп II његов син Аменхотеп IV преименоваће Амон-Ра у Атон - древни израз за физичку соларну енергију. У каснијој египатској митологији појавиће се идеја тројства, врховних божанстава оца Хоруса[14], мајке Изис, и сина Озириса – божанство Сунца[15]. У сумерско-вавилонској митологији врховно божанство је Шамаш (божанство светлости - Сунце)[16], које презире таму, тако да неправедне и грешне приводи светлости. Првобитно божанство Сунца у римској митологији био је сиријски бог Елагабалус[17]. Њега је из Емесе (Εμεσα)[18] пренео император Северијан, као врховно божанство римске империје. Међутим, култ је укинут после смрти императора. Врхунац обожавања Сунца као божанства Sol invicti, развиће се у римској митологији под називом митраизам, а под утицајем персијске митологије.

(Sol) Сунце и сиријско божанство Елагабал

Марко Теренције Варо у свом делу О пољопривреди (De Re Rustica) наводи да је постојало дванаест божанстава који су благосиљали земљораднике: ''Сунце и Месец, који посмaтрају време, кадгод је нешто засaђено или започето''[19]. Њихове златно украшене слике красиле су зидове форума. Тацит у свом делу О аналима (De Annales) наводи: ''Тада приношаше жртве и захвалнице божанствима који су били одобрени указом, са посебном чашћу Сунцу, чији се древни храм налази у средини циркуса..''[20] Ово исто наводи и Тертулијан у свом делу О играма: ''Циркус је углавном посвећен Сунцу, чији се храм налази у средини.'' [Circus Soli principaliter consecratur. cuius aedes in medio spatio et effigies de fastigio aedis emicat.][21]. Међутим, веровање Римљана у божанство светлости, претрпеће огромне измене у II веку под утицајем сиријсог божанства. Прве наводе имамо код Лукијана Самосатског (Λουκιανος ο Σαμοσατευς)[22] који је забиљежио различито веровање Сиријаца и њихове обичаје. Каже: ''Када се уђе у храм, са леве стране налази се прво престо Хелиоса (Сунца), али нема слике (статуе) на њему. Ипак, сазнао сам зашто практикује овакав обичај. Они кажу да је по закону правити стауте других богова, јер нису видљиви свима. Али, Сунце и Месец су у потпуности видљиви свима, и сви верују у њих. Зашто онда правити статуе појава које се јасно виде у ваздуху?'' [Εν αυτω δε τω νηω εσιοντων εν αριστερη κεα ται πρωτα μεν θρονος Ηελιου αυτου δε εδος ουκ ενι· μουνου γαρ Ηελιου και Σεληναιης ξοανα ου δεικνυουσιν. οτευ δε εινεκα ωδε νομι ζουσιν εγω και τοδε εμαθον. λεγουσι τοισι μεν αλλοισι θεοισιν οσιον εμμεναι ξοανα ποιεεσθαι ου γαρ σφεων εμφανεα παντεσι τα ειδεα· Ηελιος δε και Σεληναιη παμπαν εναργεες και σφεας παν τες ορεουσι. κοιη ων αιτιη ξοανουργιης τοισι εν τω ηερι φαινομενοισι.].[23] Убрзо је император Марко Аурелије (Marcus Aurelius Antoninus Augustus)[24] из Емесе прено култ сиријског бога Елагабала[25]. Иродијан Сиријски[26] је записао како је Антонијe, кренувши из Сирије, због времена морао презимити у Никомидији. Обичаји су налагали да учествује као врховни жрец[27] у церемонији слављења локалног божанства. Пошто није знао како ће у Риму примити вест, наредио је да се уради велика слика, где је он обучен као жрец. Поред њега насликано је божанство из Емесе. Слика је послата са наредбом да се стави на средину сената, одмах изнад статуе божице Победе (Victori)[28], и да сваки Римљанин треба да принесе жртву новом божанству Елагабалу. Када је Марко Аурелије стигао у Рим обучен као жрец, никоме није било чудно. Жртве су приношене новом божанству, а нови император је делио дарове грађанима. Све је одисало као устаљени и древни обичај. Елије Ламприд у делу Историја Августа (Historia Augusta)[29] наводи да је император захтевао да се приносе људске жртве божанству Елагабалу, и то прелепа деца племићког порекла. Убрзо после његове смрти, нестала је и његова мајка Соемија (Julia Soaemias Bassiana)[30], која је била сиријског порекла. О овом догађају сазнајемо код Евтропија у његовом делу Одељак из Римске историје: ''Он је био жрец храма Хелиогабала (Елагабал). Дошао је у Рим са великим очекивањима сената и армије, међутим окружио је себе сваком врстом одвратништва. Водио је сраман и обесан живот, тако да је побуном војске убијен после две године и девет месеци. Његова мати Соемија, сиријка по пореклу, нестала je заједно са њим.''[31] Исто наводе Секст Аурелије (Sextus Aurelius Victor)[32] у делу О императорима[33], и Св. Јероним Стридонтски (Ευσεβιος Σωφρονιος Ιερωνυμος)[34] у делу Хроника[35]. Ипак, врхунац обожавања Сунца као божанства Sol invicti, развиће се у римској митологији под називом митраизам, а под утицајем персијске митологије.

Персијски и римски митраизам

Наиме, митраизам или Заратрустина[36] (зороастрина) религија простирала се на тлу Персије. Врло је тешко говорити о доктрини митраизма и етичким нормама, пошто није сачуван ни један директан запис. Све што се о њој зна потиче из секундарне литературе, из дела грчких и римских историчара, философа, граматика и ритора. Према њиховим записима веровање у Митру донели су легионари који су боравили на истоку. Култ Митре се брзо раширио у империји, тако да је мешањем римске и грчке митологије настала нека врста римског митраизма који је постојао од I века до IV (по Хр), насупрот персијском митраизму (зороастризму). Први који спомиње Митру као персијско божанство јесте Херодот у свом делу Историја (књ. V), негде око V века (пре Хр.). Он овде само константује име персијског божанства. Ксенофон[37], грчки историчар и философ у свом делу Икономија (Oeconomicus, IV, 24), наводи писмо Кира Млађег, сина персијког цара Дарија II. Писмо је адресирано спартанском генералу Лисандеру (Λυσανδρος; †395 пре Хр. ) у коме се каже: Кунем ти се Митром, да кад сам год доброг здравља никад не прекидам свој пост без знојења! Историчар Дурије Самоски (Δουρις; 350 – 281 Ппе Хр.) у седмој књизи свог дела Историја[38], и географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XI, пог. 14), наводе да је цар пио вино за време фестивала у част бога Митре. Ову тезу износе и римски философ Плиније Старији[39] (Gaius Plinius Secundus; 23. пре Хр. – 79. по Хр.) и римски историчар Квинт Руфус[40] (Quintus Curtius Rufus; I век по Хр.). Чувени грчки историчар и философ, Плутарх (Μεστριος Πλουταρχος; 46 – 120 по Хр.), у свом делу О Изиди и Озирису (De Iside et Osiride), говори о Митри као божанству Ахурамазди (богу светлости, богу доброте) насупрот демону Ариману (полубог – оличење зла) о којима говори Заратруста. Са њим се завршава једна епоха персијког митраизма, а почиње друга епоха која говори о римском митраизму, настало мешавином персијске, римске и грчке митологијом. Он још наводи да су киликијски гусари обављали тајне обреде митраизма, а из историје нам је познато да је Помпеј уништио њихову морнаричку доминацију над Медитераном 67.г. ( Пре Хр.) која је трајала готово три века. Приликом археолошких ископавања у Риму је пронађен споменик (CIMRM 593)[41] на ком је изображена композиција у којој Митра убија бика. Не постоји датум на споменику, али латински натпис говори да је исклесан у част извесног Алкима (Alcima) од стране Клаудија Ливијана (Claudius Livianus). Поједини научници сматрају да је Ливијан био преторски заповедник који је живео крајем I века (по Хр.). Такође археолози су исту представу пронашли на пет малих пехара који су ископани близу града Керча на Криму. Према њиховој анализи и они датирају крајем I века (по Хр.). Св. Јустин Мученик и Философ, апологета из II века, говори да је према веровању Римљана, Митра рођен из камена (стене)[42]. Ово потврђује и Комодијан (Commodianus; II век по Хр.) у свом делу Упуства (Instructiones) где каже: Ако је стена претходила богу, ко је онда створио стену? Суда (ΣΟΥΔΑ), византијски лексикон из X века, потврђује само оно што се налази и код осталих (Тертулијана, Евнапија, Амвросија Миланског, Августина, Дионисија Ареопагита, Сокраат Схоластика, Созомена... итд.), да је Митра божанство Сунца (Sol)[43].

Sol Invictus: Аурелијан и Константин

Многи научници кроз историју су покушавали да установљење божанства Sol inviciti доведу у везу са римски божанством Sol, док су поједини тврдили да је то покушај обнављања божанства Егебала. Таокође, ово божанство морамо разликовати од божанства Митре, који се рађа из стене, а које су легионари донели са Истока. Непобедиво Сунце је осликано у зидном сликарству као младић са сунчевим зрацима око главе. Император Аурелијан је увео култ 274. (По Хр.), који се одржао и за време императора Константина, а свој крај је доживео крајем IV века. Појам Invictus (непобедив) користио се у римском царству за божанства рата: Јупитера (Jupiter Invictus) и Марса (Mars Invictus). Такође, јасно је да је овај појам присвајан божанствима светлости (Сунца), као што су Sol, Mithras, Egebalus. Флавије Вописк (Flavius Vopiscus) говори да је император Аурелијан после успешног похода на Истоку, основао култ божанства Непобедиво Сунце. Св. Јероним у Хроници наводи да је Аурелијан подигао храм овом божанству, а да је 275. (По Хр.) установио фестивала игара (Ludis Solis) који се одржавао сваке четврте године. Император Константин и Ликиније су на својим новчићима штампали лик божанства са натписом SOLI INVICTO COMITI, док је Константин на свом златном медаљону носио натпис INVICTUS CONSTANTINUS. Према појединим изворима, на почасном тријумфу 315. године, сенатори су на луку урађеном у част императора Константина поставили симболе Јупитера, Марса, Сунца и Митре, а сам лук се налазио испред храма Sol Invicti у Колосеуму. Таође, сам император је 321. године донео декрет о празновању дана одмора – недеље (Dies Solis), које посвећује Сунцу: ''На почасни дан Сунца нека магистри и народ који борави у градовима одморе, и нек све радње буду затворене''. У Хвалоспеву Максимијану и Константину (Panegyricus Maximiano et Constantino)[44], са крајем IV века, наводи се да је божански Константин Сунце које је сишло са неба. Император Константин који се 337. године крстио у Никомидији, на свега неколико дана пред смрт, није укино празновање соларног божанства. Није му ни придавао превелики значај, као потоњи императори, али ће зато његов наследник покушати да му врати пун сјај и славу.

Јулијан Одпадник и 25. децембар

Већина историчара сматра да се 25. децембра славио празник рођења Непобедивог Сунца (Sol Invicti), и да су хришћани због асимилације и укидања паганских празника, са одређеним разлогом управо одабрали овај датум. Међутим, према римским записима, празници посвећени Сунцу (Sol), били су 8, 9, 28. август и 11. децембар. Дана 28. августа празновао се дан Сунца и Месеца, док су од 19. до 22. октобра одржавале Сунчане игре (Ludis Solis). У римском календару забележен је празник Nativiti Invictus (Рођење Непобедивог) 25. децембра, али нигде не постоје индиције, нити докази да се ради о божанству Sol Invicti, нити о божанству Митри. Једини запис који доводи у везу децембар и божанство Сунца, јесте дело Беседе (Orationes) римског императора Јулијана Одпадника (Φλαβιος Κλαυδιος Ιουλιανος Αυγουστος)[45]: ''Пре почетка године, на крају месеца који је назван после Кроноса, ми прослављамо у част Сунца велелепне игре, и тај фестивал посвећујемо Непобедивом Сунцу'' [Προ της νουμηνιας, ευθεως μετα τον τελευταιον του Κρονου μηνα, ποιουμεν Ηλιω τον περιφανεστατον αγωνα, την εορτην Ηλιω][46]. Дело је настало 363. године, када је Божић већ био установљен као празник, а император Јулијан Одпадник је једини извор који говори о прослави Непобедивог Сунца крајем месеца децембра, не наводећи експлицитно сам датум. Да је сам датум био споран још у првим вековима видимо и у XXVI Беседи Папе Лава I: ''Од тад се овај дан (25. дец.) изгледа поштовао не као Рођење Христово, како они кажу, већ као рађање новог Сунца'' [Quibus hac dies (25th of dec.) non tam de nativitate Christi quam de novi, ut dicunt Solis ortu honorabilis videtur]. У маузолеју испод базилике Св. Петра у Риму, откривен је мозаик са представом Христа, који уместо ореола има Сунчеве зраке, исто као и на приказама божанства Sol Invicti. Историчари уметности не могу са сигурношћу да кажу да ли се на овој представи радио о Христу, или о божанству Sol Invicti као ''Сунцу Правде''. Термин Сунце Правде користио се у раном хришћанству као појам за Христа, а то најбоље видимо у Божићном тропару где се пева ''клањајући се Теби Сунцу Правде''. Такође, у појединим јеврејским синагогама пронађени су мозаици са приказом Соларног божанства. Није ни чудо што су хришћани употребили овај термин за Спаситеља и Искупитеља света, ако имамо на уму да су баш први следбеници били из Израиља. Пошто се Божић у империји славио на различите датуме, док је римски епископ 336. године предложио да то буде 25. децембар, што је и усвојено. Дело Јулијана Одпадника, који се трудио да повратио паганска веровања настало је после установљења датума Божића. Ако узмемо у обзир да се у IV веку празници Божић, Крштење и Богојављање обележавали истог датума (25. децембра), као један празник, а Обрезање Господње 1. јануара, а знамо да се обрезање као духовно рођење вршило код Јевреја у седми дан, није ни чудо што је Божић установљен као празник седам дана пре почета нове године, пре Обрезања, од кад се рачунало почетак нове ере - Ano Domine (Лето Господње).

ђакон Младен В. Шобот

[1] Митра (Μιθρας) – старо персијско божанство. Географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XV, пог. 3), наводи да персијанци обожавају Сунце кога називају Митра.

[2] Озирис је био староегипатски бог подземља. Озириса је убио бог Сет, који је растргао његов леш и разбацао делове по целом Египту. Богиња Изида, Озирисова жена, и његова сестра Нефтис пронашле су делове и дале Озирису нови живот, па је он постао владар подземља.

[3] Грчки бог светлости, музике, медицине, стреличарства, колонизације, прорицања и поезије. Присутан је и у хеленској и у римској митологији, али такође и код других народа у разним варијететима.

[4] Појам Ἄδωνις, на грчком језику је изведен од семитске речи Аdon, ''Господ'' која уствари се користи у јеврејској библији под појмом Адонај (אֲדֹנָי).

[5] Hamaor (јев.)

[6] Hagdolim (јев.)

[7] Hakaton (јев.)

[8] Платон у свом делу Тимај наводи да божанство Демијург ствара козмос из некакве масе, која је савечна са њим, и која се налази у стању хаоса. Пошто се гнуша нереда, он обликује већ постојећу масу и установљује ред по коме целокупна васиона егзистира.

[9] Реч септуагинта, „седамдесет“, односи се на број јеврејских учењака (њих је било у ствари, 72 - тј. по шест из сваког од дванаест израиљских племена) који су, по налогу Птоломеја II, грчког владара из Александрије, независно превели Стари завет на грчки за свега 72 дана. Када су њихови преводи најзад упоређени, установило се да су они потпуно идентични.

[10] Moral and Dogma, Albert Pike, Charleston 1871.

[11] Главно божанство у религији Старог Египта до пете династије, углавном идентификован као Сунце. Средиште његовог култа је био Хелиополис, што на грчком значи „град Сунца“. Према миту биће се уздигло из вода као хумка прљавштине (блата) – оно се односи на Млечни пут, који је дефинисан као богиња Хатор (Соларна богиња, богиња неба и прамора). На тој хумци божанска птица је положали јаје из ког се родило врховно божанство Ра. Овај мит је настао за време средње империје. О њему сазнајемо из старих египатских свитака сакупљених у колекцију под називом The Papyrus Harris 501или The Harris Magical Papyrus (Nо. 501) који се данас чувају у Британском музеју у Лондону. Свитци обухватају период од 1569. до 10б5.г. пре Хр. Њих је сакупио енглески трговац Ентони Чарлс Харис (1790–1869), који је скором 40 година снадбевао енглеске трупе у Александрији.

[12] Средња држава од 2160. до 1785. (Пре Христа).

[13] Амон, заједно са Аманует (божанства сунца) представља један од четири мушко-женска пара из Огдоада (Ογδοας - осмоструко) - пантенон осам божанстава који су створили универзум, а којима су се египћани клањали у граду Хермополису (Ερμου πολις μεγαλη).

[14] Један од најстаријих божанстава у древном Египту. Бог неба, коме је Суце десно, а Месец лево око.

[15] Египатски свештеници су у многим ритуалима као символ Сунца користили кожу лава. Према њима оно је управљало сазвежђем Лава, а такође једно време представљаоло је кључни стуб небеског свода.

[16] Такође је био и бог правде, пошто Сунце растерује таму, тако и Шамаш растерује зла дела код људи.

[17] У Историји августа (Historia Augusta), стоји да се ово божанство ''још назива Јупитером и Сунцем'' (fuit autem Heliogabali vel Iovis vel Solis).

[18] Данашњи град Хомс у западном делу Сирије. Хомс се први пут помиње око 2300. године пре нове ере. У римско доба звао се Емеса, а у библијско Кадеш. Хришћанство је овде била доминантна религија од 3. до 7. века, а 636. Емесу су освојили Арапи који су граду дали садашње име. Крсташки замак Крак де Шевалије изграђен је недалеко од Хомса. У Хомсу је гробница Халида ибн Валида, знаменитог исламског војсковође и пратиоца пророка Мухамеда.

[19] ‘'Solem et Lunam, quorum tempora observantur, cum quaedam seruntur et conduntur. Tertio Cererem''. Marcus Terentius Varro, De Re Rustica, књ. I, 1:5.

[20] ''Tum [decreta] dona et grates deis decernuntur, propriusque honos Soli, cum est vetus aedes apud circum...'', Publius Cornelius Tacitus, De Annales, књ. VX, 74:1.

[21] Quintus Septimius Florens Tertullianus, De Spectaculis, књ. VIII.

[22] Lucianus Samosatensis; (125 – 180 По Христу) био је сиријски ритор и сатиричар.

[23] De Syria Dea. XXXIV, 1-10.

[24] Елагабал (рођен је 204. у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму) је био римски император. Његово право име било је Варије Авитус Басијан, а званично име Император Марко Аурелије Антонин Август. Постао је император 16. маја 218. захваљујући сиријским легијама, и владао је све до своје смрти 222. године, кад је убијен од стране преторијске гарде.

[25] У Историји августа (Historia Augusta), стоји да се ово божанство ''још назива Јупитером и Сунцем'' (fuit autem Heliogabali vel Iovis vel Solis).

[26] Пореклом је био Грк, највероватније из Антиохије, и радио је као писар у Риму. Оставио је иза себе богато дело Историја Рима од смрти Марка у девет томава. Ab excessu divi Marci књ. VIII, 5.

[27] Многи римски историчари наводе да је Марко Антоније био врховни жрец бога Егебала пре него што је дошао у Рим и постао император.

[28] Римска богиња победе.

[29] Збирка биографија римских царева, писану на латинском језику, од Хадријана (117—138) до Карина (283—285) и Нумеријана (283—284). Од самог почетка представљала контроверзно дело за модерне историчаре и није вреднована као нарочито веродостојно дело. Као аутори биографија потписана су шесторица личности о којима ништа не знамо: Елије Спартијан, Јулије Капитолин, Вулкације Галикан, Елије Лампридије, Требелије Полион и Флавије Вописк Сиракужанин.

[30] Јулија Соемиас Басијна (рођена око 180, убијена 11. марта 222. године) била је мајка цара Елегабала, а сама је владала Римским царством за време малолетства свог сина. Њено име "Соемиас" је арапског порекла.

[31] Eutropius, Breviarium ab urbe condita, књ. VIII, 22.

[32] Секст Аурелије Виктор (лат. Sextus Aurelius Victor, рођ. око 320.- умро 391?) био је римски сенатор, великодостојник и историчар. У току последњих година владавине Констанција II, између 359. и 361. године, Аурелије Виктор је објавио бревијар на латинском О царевима (De caesaribus), збирку царских биографија од Августа до Констанција II уклопљених у кохерентну историју.

[33] De Caesaribus, 23, 1-3.

[34] Eusebius Sophronius Hieronymus) је рођен (331 а умро је 420), познат је као преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на Латински језик. Тај превод, популарно назван Вулгата, био је званични библијски текст римокатоличке цркве до 1979. године када је објављена Неовулгата. Родио се у Стридону (или Стридонама), на граници између римских провинција Далмације и Паноније, стога се Јероним често назива Далматинцем.

[35] Chronicon, 245е, 296е.

[36] Зороастир (Ζωροάστρης) - древни персијски философ и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. године пре Хр.

[37] Ксенофон Атински (Ξενοφων; 430 – 354. пре Хр.) – веома значај извор за истраживање историје персијске империје.

[38] Ово дело нажалост није сачувано, али га наводи грчки граматик Атинеј Навкратијски (Αθηναιος Ναυκρατιτης; III век по Хр.) у свом делу Deipnosophists (Обед софиста), књ. X, поглавље 45.

[39] Историја природе (Naturalis Historia, Plinii Secundi), 1669.г. књ. XXXVII, пог. 10.

[40] Историја Александра Великог (Historiae Alexandri Magni), књ. IV, пог. 13.

[41] Corpus Inscriptionum et Monumentorum Religionis Mithriacae – двотомна збирка записа и споменика римског митраизма. Дело је холандског археолога Мартена Јозефа Вермасерена, а штампано је 1956. и 1960.г. у Хагу.

[42] Прва апологија (поглавље 66); Разговор са Трифуном Јудејцем (поглавље 70).

[43] Широм империје следбеници митраизма су градили Митреуме (Mithraeum), подземне храмове које подсећају на пећину, сходно традицији настанка божанства. Оне су украшене фрескама и рељефима на којима Митра убија бика, или седи на престолу где му је лице изображено у облику сунца (Sol invicti).

[44] Migne, Patrol. Lat. 8 (1844).

[45] Јулијан Флавије Клаудије (лат. Julianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (лат. Julianus Philosophus), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Julianus Apostata), римски цар (361—63), рођен у Константинопољу 17. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

[46] Migne, Patrologiae Graecae 35. Paris, 1864.