Ипак, он не успева да оконча студије (незадовољан преовладавајућом теологијом или чиме?) и враћа се у родитељски дом. Овде почиње романтизована приповест: Ричард бежи од куће – носећи импровизовану монашку одећу, састављену од хаљина његове сестре – и започиње нови живот као анахорета-луталица. Заправо, био је то живот далеко од пустиње као географског топонима. Своју анахорезу Рол је практиковао најчешће у скривеним дубинама пустиња свог бића. Лутао је од места до места, стичући и губећи добротворе, опитујући усамљенички живот и – као што ово често бива – трпећи критике савременика због ексцентричног начина живота. Иако званично није припадао ниједном монашком реду или манастиру, изгледа да се пред крај живота ипак скрасио у некој цистеринској обитељи. Био је то највероватније Хамопољ, близу Донканстера. Тамо је вршио дужност духовника многобројним монахињама и затворницама. Њима ће посветити готово свој целокупни списатељски опус. Према постојећим подацима, овде је 1349. године умро – као једна од безбројих жртви црне смрти, тј. куге – и убрзо постао предмет локалног светитељског култа. Провео је тридесет година као анахорета пишући, саветујући и руководећи оне којима је била потребна помоћ на монашком путу.
Иза Ричарда Рола остала су многобројна дела у манускриптима. Данас је готово све доступно у савременим и изврсним критичким издањима. Писао је подједнако плодно како на латинском, тако и на народном средњем енглеском (Middle English) језику. Међу првима је писао на овај начин. У егзегетска дела спадају коментари на старозаветне књиге, међу којима се истичу тумачења Књиге о Јову, Песме над песмама, Псалама, Пророка Јеремије, те новозаветни коментари књиге Откривења и тумачење молитве Господње. Затим следе дела различите садржине, од аскетско моралних списа и писама (Contra Amatores Mundi, The Form of Living, The Commandment), преко теолошких трактата (Judica me Deus, Emendatio Vitae), до чисто мистичне поезије (Melos Amoris, Ego Dormio) и визионарске књижевности (Incendium Amoris).
Амбивалентност ових списа је видна: с једне стране налазимо библијског егзегету, добро упућеног у предање и општа места тумачења Писма, а с друге идиосинкратичног мистика, харизматика и опскурног писца. Дакле, имамо пред собом списатеља класичне егзегезе и врло интимне и оригиналне духовности. Егзегеза писана на латинском, мистично духовна дела писана на средњем енглеском. Ова потоња ће најчешће бити упућена женском полу, а Библија ће енглеском мистику бити једини писани ауторитет.
Ричардова мистична искуства почињу одмах по ступању на анахоретски пут. О томе сведоче легенде, али на ретким местима и саме Ричардове мале књижевне исповести. Он ће тек много касније покушати да их прибележи и опише, но, држећи се све време – као прави посвећеник апофатике, неизрециве тајне другости и граница смртничког језика – ћутања о својим посебним духовним даровима. Другим речима, он ће у сенци чувати своја најдубља искуства божанског.
Нешто је – кроз чин писања – ипак измакло овој задршци да се говори о мистичним тајнама. У једном од својим списа (Incendium Amoris) Рол даје врло лични опис мистичног пута/успињања; у питању су четири слике/метафоре. Наиме, то су: занесеност (fevor), топлота (calor), песма (canor) и слаткоћа (dulcor). Сличност и преклапања ових слика с сликама раног египатског монаштва, постхалкидонском сиријском хришћанском мистиком (али и Симеоном Новим Богословом и источним исихазмом Григорија Паламе) вредна је пажње. Свака од ових слика бележи искуствени ступањ у стицању блискости с Богом. Савременог читаоца нарочито изненађује Ричардово омиљено прибегавање слици мистичне гозбе/славља/свадбе: радосна скупина људи сабраних у слављу и музици око Љубљеног. Нижу се речи: љубљени, пламен, слаткоћа, радост, топљење, опијеност, еросни занос, екстаза, отимање ума, итд. Метафоре су то мистичног догађаја у који су укључена и телесна чула, нешто на чему ће Рол инсистирати кроз читав свој опус. У залеђу свега је свакако и педагошка намера списа: подстаћи и друге на слично искуство.
Центар Ролове мистике је, очекивано, љубав. У његовим списима ово је изражено – у складу с временом у ком је живео и начином на који се писало – врло шематски; наиме, степени љубави су у корелацији са степенима духовног живота. Први ступањ је испуњавање заповести и катихеза у вери. Други ступањ подразумева анахорезу (сам Рол ће овоме дати назив „заборав света“), сиромаштво по угледу на Христа, примање светих тајни, изучавање Писма и молитва имену Исусовом (још једна блискост и преклапање с православним исихазмом). Трећи ступањ је што и сам живот сагледавања/богопознања самог Тројичног Бога. Искуство је то пламене љубави према Другом и еросна заједница мистичног сједињавања.
Један од његових најдубљих и најличнијих списа јесте такозвани Ego dormio, писмо написано на средњем енглеском и упућено извесној затворници којо је Рол био духовник. Прави списатељски драгуљ средњовековне мистичне књижевности, Ego dormio је тестамент и синтеза једног монашког живота, оригиналне теологије, предањске аскезе, те врхунски израз Ричардове теопоетике. Писмо затварају следећи интензивни стихови:
Чезнем за доласком Твојим...
Хоћеш ли доћи, Исусе радости моја,
Мој Љубљени да постанеш?
Јер жуђање у мени расте дан и ноћ
За лицем Твојим блиставим и ведрим.
Распали ме пламеном умним,
Јер душа се моја сад растапа.
Љубав нека нас сједини...
Исусе, највећа надо и неизрецива радости,
Исусе, мој драги и дару велелепни,
Исусе, мој мирисе и песмо моја,
Исусе, утехо моја и слатки мој.
Исусе, Исусе, Исусе, Ти си онај за киме жарко жудим.
(Jhesu, Jhesu, Jhesu, til the it es that I morne.)
Прогнан из очекиваних оквира, овај и овакав језик мистичне поезије јесте језик жеље. Ероса према Христу. Језик који се распршује, који пада у занос својих граничних (не)могућности. Пред навалом жеље за Другим синтакса уобичајеног теолошког говора се распада, а изрицање прелази у христолошку глосолалију: Jhesu, Jhesu, Jhesu... Бескрајна жудња за Именом. Неизрецива чежња за Вољеним. Таква је мистична теопоетика Ричарда Рола.
Лазар Нешић
Recommended Comments