Јеванђеље и (не)насиље: (Не)оправданост рата- Благоје Пантелић

Љу­ди, да­кле, ни­су у мо­гућ­но­сти да би­ра­ју из­ме­ђу са­вр­ше­ног и не­са­вр­ше­ног дру­штва, већ из­ме­ђу раз­ли­чи­тих об­ли­ка ло­ших дру­штве­них уре­ђе­ња. То је­сте ре­ал­ност, али, по­ста­вља се уме­сно пи­та­ње, да ли на њу тре­ба бес­по­го­вор­но при­ста­ја­ти, да ли је баш бе­сми­сле­но пру­жи­ти ика­кав от­пор? Упр­кос сва­ко­днев­ној ег­зи­стен­ци­јал­ној си­ту­а­ци­ји чо­ве­ка ко­ја га нај­че­шће при­мо­ра­ва да би­ра из­ме­ђу ве­ћег и ма­њег зла, а не из­ме­ђу до­бра и зла, по ми­шље­њу по­ме­ну­тог пољског ми­сли­о­ца, „да би­смо би­ли све­сни да из­ме­ђу та два по­ла по­сто­је по­сред­ни сте­пе­ни мо­ра­мо са­чу­ва­ти ре­гу­ла­тив­ну иде­ју о са­вр­шен­ству, ко­ја ће пред­ста­вља­ти иде­а­лан стан­дард од­но­са, пре­ма ко­ме ће­мо оце­њи­ва­ти на­ше не­у­спе­хе и до­стиг­ну­ћа“. Под­се­ћа­ње на хри­шћан­ску иде­ју са­вр­ше­ног чо­ве­ка у не­са­вр­ше­ном све­ту, оном ко­ји у „злу ле­жи“, мо­же би­ти од ве­ли­ке ко­ри­сти. По­себ­но да­нас ка­да се су­ко­би у Укра­ји­ни из да­на у дан по­ја­ча­ва­ју, а хлад­но­ра­тов­ска по­де­ла по­ста­је све из­ра­же­ни­ја и пре­ти да озбиљно угро­зи гло­бал­ни мир.

Ка­да већ по­ми­ње­мо Ко­ла­ков­ског, ва­ља се се­ти­ти и јед­не ње­го­ве (ду­хо­ви­те) опа­ске да су је­ван­ђе­ља не­ра­зу­мљи­ва са­мо те­о­ло­зи­ма, а да оста­ли с ла­ко­ћом схва­та­ју оно што је у њи­ма ре­че­но, од­но­сно да је ин­те­лек­ту­ал­на ин­тер­пре­та­ци­ја би­блиј­ске тра­ди­ци­је мно­го то­га у њој за­там­ни­ла. Има исти­не у то­ме... То је по­себ­но ви­дљи­во при­ли­ком ре­ша­ва­ња про­бле­ма ко­јим ће­мо се са­да ба­ви­ти.

Пр­во ће­мо ис­пи­та­ти ка­ко је у Но­вом За­ве­ту ре­ше­но пи­та­ње ра­та (тј. на­си­лја), а он­да се освр­ну­ти и на нај­у­че­ста­ли­ја по­гре­шна ту­ма­че­ња тог ре­ше­ња. По­себ­но ће­мо се по­за­ба­ви­ти ег­зе­гет­ском акро­ба­ци­јом ау­торâ Осно­ва со­ци­јал­не кон­цеп­ци­је Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве(2000).

* * *

Не тре­ба око­ли­ша­ти, за­то ћу од­мах ја­сно и гла­сно ре­ћи: но­во­за­вет­ни став је су­штин­ски па­ци­фи­стич­ки. Упр­кос ве­ков­ном „пре­ком­по­нова­њу“ ис­ка­за но­во­за­вет­них ау­то­ра о ра­ту, тј. на­си­лју, и нај­по­вр­шни­јим иш­чи­та­ва­њем као и нај­ду­бљим со­зер­ца­ва­њем до­ла­зи се до истог ре­зул­та­та – Но­ви За­вет осу­ђу­је сва­ку упо­тре­бу на­си­ља у свим окол­но­сти­ма, сто­га је рат ап­со­лут­но не­при­хва­тљив. Сви­де­ло се то не­ко­ме или не, а мно­ги­ма се не сви­ђа, сва­ко оправ­да­ва­ње ула­ска у фи­зич­ки су­коб пред­ста­вља из­да­ју је­ван­ђе­ља.

Уко­ли­ко на кон­крет­но пи­та­ње Хри­стос да не­дво­сми­слен од­го­вор, сви оста­ли су ире­ле­вант­ни, бар за оне ко­ји се­бе сма­тра­ју хри­шћа­ни­ма. По овом пи­та­њу Он се из­ја­снио, и то ве­о­ма пре­ци­зно. У Бе­се­ди на го­ри, Хри­стос екс­пли­цит­но на­во­ди: „Чу­ли сте да је ка­за­но: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам ка­жем да се не про­ти­ви­те злу, не­го ако те ко уда­ри по де­сном обра­зу твом, окре­ни му и дру­ги“ (Мт. 5, 38–39). Ово је јед­но од оних ме­ста у Но­вом За­ве­ту ко­је сви по­зна­ју, али чи­је зна­че­ње нај­че­шће иг­но­ри­шу, јер оно на нај­дра­стич­ни­ји на­чин оне­мо­гу­ћу­је при­ла­го­ђа­ва­ње хри­шћан­ске ег­зи­стен­ци­је ово­свет­ском на­чи­ну по­сто­ја­ња. Уко­ли­ко се по­ме­ну­те Хри­сто­ве ре­чи до­след­но при­ме­не у прак­си, не­ма ви­ше кон­це­си­ја са др­жа­вом јер ће сва­ко на­си­лје ко­је она (мо­ра?) да чи­ни би­ти осу­ђи­ва­но, а ако се те ре­чи не при­хва­те и спро­во­де, не­ма ни го­во­ра о истин­ском хри­шћан­ству. Хри­шћа­нин је или мар­тир или ни­је хри­шћа­нин.

Вра­ти­мо се са­мој за­по­ве­сти Хри­сто­вој, од­но­сно ње­ном пр­вом де­лу. Шта Он у ства­ри кон­крет­но има у ви­ду? Од­го­вор је јед­но­ста­ван – ста­ро­за­вет­ни за­кон; ево не­ких од ме­ста из Ста­ро­га За­ве­та на ко­ја се од­но­си ре­че­но: „Ко уда­ри чо­ве­ка, те умре, да се по­гу­би. ...та­да ћеш узе­ти жи­вот за жи­вот, око за око, зуб за зуб, ру­ку за ру­ку, но­гу за но­гу, ужег за ужег, ра­ну за ра­ну, мо­дри­цу за мо­дри­цу“ (Изл. 21, 12.23–25). „И ко уби­је чо­ве­ка, да се по­гу­би. И ко ра­ни бли­жњег свог, ка­ко учи­ни та­ко да му бу­де: Улом за улом, око за око, зуб за зуб; ка­ко оште­ти те­ло чо­ве­ку, она­ко да му се учи­ни“ (Лев. 24, 17.19–20). „И не­ка до­бро ис­пи­та­ју су­ди­је, ако све­док онај бу­де ла­жан све­док и ла­жно све­до­чи на бра­та свог, учи­ни­те му она­ко ка­ко је он ми­слио учи­ни­ти бра­ту свом и из­ва­ди зло из се­бе, да се оста­ли чув­ши то бо­је, и уна­пред ви­ше не чи­не та­ко зло усред те­бе. Не­ка не жа­ли око тво­је: жи­вот за жи­вот, око за око, зуб за зуб, ру­ку за ру­ку, но­гу за но­гу“ (Пнз. 19, 18–21).

Ја­сно је, да­кле, да Хри­стос ка­те­го­рич­ки за­по­ве­да­ју­ћи не­су­прот­ста­влја­ње злу си­лом чи­ни су­штин­ски от­клон од ста­ро­за­вет­не ју­ри­дич­ке пре­вен­ци­је на­си­лја. Шта­ви­ше, не оста­вља се про­стор ни за мо­жда оче­ки­ва­ни по­сред­ни – „пе­да­го­шки“ – ста­ди­јум из­ме­ђу пр­вог за­кон­ског и крај­њег љу­бав­ног, ко­ји би евен­ту­ал­но вр­шио не­ку вр­сту при­пре­ме за пот­пу­ну при­ме­ну прин­ци­па љу­ба­ви у ме­ђу­људ­ским од­но­си­ма.

Иа­ко су по овом пи­та­њу ства­ри очи­глед­не, у про­шло­сти су се по­ја­вљи­ва­ла, а да­нас су чак до­ми­нант­на, мно­га ту­ма­че­ња ове Хри­сто­ве за­по­ве­сти ко­ја у пот­пу­но­сти ис­кри­вљу­ју њен сми­сао, а све ка­ко би се во­ди­ла не­ка­ква ре­ал­по­ли­ти­ка. На пи­та­ња да ли хри­шћа­ни тре­ба да се си­лом су­прот­ста­вља­ју на­си­љу, од­но­сно да ли тре­ба да уче­ству­ју у рат­ним су­ко­би­ма, да ли по­не­кад не тре­ба да окре­ћу дру­ги образ не­го да они пр­ви уда­ре, да­ва­ли су се у про­шло­сти раз­ли­чи­ти од­го­во­ри, а ми ће­мо се са­да освр­ну­ти са­мо на два по­гре­шна ко­ја се нај­че­шће су­сре­ћу.

По­је­ди­ни хри­шћан­ски оци и учи­те­љи Цр­кве (нпр. до­и­ста ве­ли­ки бо­го­слов Св. Јо­ван Зла­то­у­сти) сма­тра­ју да је Хри­стос за­и­ста учио о не­про­ти­вље­њу злу си­лом и да је то уз­ви­ше­ни мо­рал­ни за­кон, али да тре­ба би­ти ре­а­лан и при­хва­ти­ти чи­ње­ни­цу да у све­ту има злих лју­ди ко­ји га сво­јим де­ло­ва­њем мо­гу уни­шти­ти, те се њи­хо­во де­ло­ва­ње мо­ра си­лом огра­ни­чи­ти. Ова­квим ста­вом се „бли­жњи“ пре­тва­ра у не­по­жељ­ног „дру­гог“, тре­ти­ра се као не­при­хва­тљи­во раз­ли­чит, и уну­тар екли­си­јал­ног по­рет­ка се по­сма­тра као не­ко ко не­ма пра­ва на сло­бод­но ис­по­ља­ва­ње лич­не во­ље. Мо­гу­ћи при­го­вор да се у су­прот­ном бри­ше гра­ни­ца из­ме­ђу до­бра и зла не сто­ји, јер је сва­ки гре­шник „ле­ги­тим­ни“ део те­ла Хри­сто­вог ко­ји се не ам­пу­ти­ра због сво­је гре­шно­сти, не­го се „ле­чи“ та­ко што се во­ли и што му се при­ме­ром по­ка­зу­је у че­му се са­сто­ји ње­гов ег­зи­стен­ци­јал­ни про­ма­шај (ἁμαρτία), а ни у ком слу­ча­ју упо­тре­бом фи­зич­ког на­си­ља.

Пре­ма под­јед­на­ко уче­ста­лом али да­ле­ко ра­фи­ни­ра­ни­јем ту­ма­че­њу ове Хри­сто­ве за­по­ве­сти од прет­ход­ног, она је за хри­шћа­ни­на оба­ве­зна са­мо он­да ка­да он лич­но тр­пи зло, а су­спен­ду­је се у слу­ча­ју да је зло усме­ре­но на ње­го­ве бли­жње. Шта­ви­ше, у си­ту­а­ци­ја­ма у ко­ји­ма је ње­гов бли­жњи у опа­сно­сти он је оба­ве­зан да свим сред­стви­ма (а на­сил­на су нај­е­фи­ка­сни­ја) бра­ни бли­жње и у пот­пу­но­сти иг­но­ри­ше за­по­вест из Бе­се­де на го­ри. Ово ту­ма­че­ње је ко­ли­ко убе­дљи­во то­ли­ко и про­из­волј­но, јер се им­пли­цит­на по­твр­да ње­го­ве ис­прав­но­сти не мо­же на­ћи ни на јед­ном ме­сту у Хри­сто­вој про­по­ве­ди.

Пр­во што је про­бле­ма­тич­но, и чи­је по­сле­ди­це мо­гу би­ти да­ле­ко­се­жне, је­сте уста­но­вље­ње то­га ко и ка­да има пра­во да утвр­ђу­је шта је то што се са си­гур­но­шћу мо­же сма­тра­ти опа­сно­шћу ко­ја угро­жа­ва бли­жње. Ако је то су­бјек­тив­на од­лу­ка по­је­дин­ца, он­да за­и­ста не по­сто­ји на­си­ље ко­је се не би мо­гло оправ­да­ти на­вод­ном на­до­ла­зе­ћом опа­сно­шћу ко­ја ће угро­зи­ти оне ко­ји су му бли­ски. С об­зи­ром на то да је реч о огра­ни­ча­ва­њу за­по­ве­сти ко­ја је то­ли­ко бит­на да је Хри­стос по­ми­ње у та­ко ва­жном мо­мен­ту као што је Бе­се­да на го­ри, на­про­сто је не­ве­ро­ват­но да се оно ни јед­ном не сре­ће у при­по­ве­сти о Ње­го­вом жи­во­ту. Не са­мо да се не на­ла­зи у је­ван­ђел­ској по­ве­сти, већ се у њој скре­ће па­жња на опа­сност упра­во од та­квог ин­тер­пре­ти­ра­ња. Да ре­дук­ци­ја ни­је при­хва­тљи­ва, вр­ло ја­сно по­ка­зу­је ре­ак­ци­ја Го­спо­да у Гет­си­ма­ни­ји ка­да је Пе­тар по­ку­шао но­жем да га од­бра­ни, да­кле, да за­шти­ти не се­бе не­го свог Бли­жњег, свог во­ље­ног Учи­те­ља. Као што зна­мо, Хри­стос је на­ре­дио Пе­тру да „ста­ви нож у ко­ри­це“ (Јн. 18, 11). На­кон тог ин­ци­ден­та, Је­ван­ђе­лист Јо­ван бе­ле­жи да Ису­са „од­ве­до­ше нај­при­је Ани, јер бе­ше таст Ка­ја­фи, ко­ји бе­ше пр­во­све­ште­ник оне го­ди­не“ (Јн. 18, 13), а он­да до­да­је ко­мен­тар ко­ји нам је од из­у­зет­не ва­жно­сти за раз­у­ме­ва­ње раз­ло­га због ко­јих не тре­ба при­хва­ти­ти пре­вен­тив­но на­сил­но де­ло­ва­ње у су­зби­ја­њу мо­гу­ћег зла: „А Ка­ја­фа бе­ше онај што да­де са­вет Ју­деј­ци­ма да је бо­ље да је­дан чо­век умре за на­род“ (Јн. 18, 14).

При­мер рас­пе­ћа са­мо­га Ису­са Хри­ста нај­бо­ље по­ка­зу­је ку­да мо­же да од­ве­де ка­ја­фи­јан­ска ло­ги­ка. Ина­че, на­кон те­ро­ри­стич­ког на­па­да 11. сеп­тем­бра 2001. на Свет­ски тр­го­вин­ски цен­тар у Нју­јор­ку, аме­рич­ка вла­да слу­же­ћи се на­чи­ном ра­су­ђи­ва­ња ко­јем је при­бе­гао и Ка­ја­фа ско­ро два ми­ле­ни­ју­ма ра­ни­је, ство­ри­ла је, из­ме­ђу оста­лог, мон­стру­о­зни ло­гор Гван­та­на­мо, сво­је­вр­сни Ау­швиц XXИ сто­ле­ћа, у ко­ме су без ика­квог суд­ског про­це­са за­тва­ра­ли и му­чи­ли не са­мо оне ко­ји су при­пре­ма­ли или уче­ство­ва­ли у не­ким те­ро­ри­стич­ким ак­тив­но­сти­ма, не­го и оне за ко­је се сум­ња­ло да то мо­гу да чи­не, тј. по­тен­ци­јал­не те­ро­ри­сте; о тзв. „ху­ма­ни­тар­ним ин­тер­вен­ци­ја­ма“ ко­је се оправ­да­ва­ју истом де­мон­ском ло­ги­ком и да не го­во­ри­мо. Оно ра­су­ђи­ва­ње ко­је је оправ­да­ло уби­ја­ње не­ви­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста, да­нас усмр­ћу­је сто­ти­не лју­ди ши­ром све­та. Спре­ча­ва­ње јед­ног на­си­ља дру­гим на­си­љем је у ства­ри нај­о­бич­ни­је ли­це­мер­је, чи­ји је ре­зул­тат умно­жа­ва­ње а не сма­њи­ва­ње пат­ње у све­ту.

* * *

Те­ри­то­ри­ја на ко­јој се тре­нут­но во­ди ло­кал­ни рат­ни су­коб са гло­бал­ним по­сле­ди­ца­ма под ју­рис­дик­ци­јом је Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је ко­ја се у по­зна­том до­ку­мен­ту из 2000. го­ди­не из­ја­сни­ла и о ра­ту. Осмо по­гла­вље овог до­ку­мен­та ко­ји но­си на­зив Осно­ви со­ци­јал­не кон­цеп­ци­је Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве (скр. Осно­ви) по­све­ће­но је ра­ту и ми­ру, ње­га чи­не пет пот­по­гла­вља од ко­јих су пр­ва че­ти­ри по­све­ће­на ра­ту, а са­мо јед­но, по­след­ње ми­ру. С об­зи­ром на то да је то је­дан од рет­ких зва­нич­них до­ку­ме­на­та не­ке по­ме­сне Цр­кве, и да се оно што је на­ве­де­но у ње­му че­сто тре­ти­ра као офи­ци­јал­ни став Пра­во­слав­не Цр­кве, нео­п­ход­но је украт­ко се освр­ну­ти и на са­др­жај па­ра­гра­фа ко­ји се ба­ве на­шом те­мом.

Ау­то­ри овог до­ку­мен­та и они ко­ју су гла­са­ли за ње­го­во усва­ја­ње, сма­тра­ју да је рат „фи­зич­ка по­ја­ва скри­ве­не ду­хов­не бо­ле­сти чо­ве­чан­ства – бра­то­у­би­лач­ке мр­жње (Пост. 4, 3–12)“; по­ред то­га до­да­ју да уби­ство, без ко­га не­ма ра­та, пред­ста­влја „те­жак зло­чин пред Бо­гом, оно што је стро­го за­бра­ње­но за­по­ве­шћу: ‘Не убиј’ (Изл. 20, 13).“ Јед­но­став­но ре­че­но: „рат је зло“. Упр­кос на­ве­де­ном, ар­хи­је­ре­ји РПЦ су ми­шље­ња да хри­шћа­не жи­вот­не окол­но­сти при­мо­ра­ва­ју да уче­ству­ју у раз­ли­чи­тим бит­ка­ма. Сто­га, „иа­ко рат сма­тра за зло, Цр­ква ипак, уко­ли­ко се ра­ди о за­шти­ти бли­жњих и ус­по­ста­вља­њу на­ру­ше­не прав­де, не за­бра­њу­је сво­јим чла­но­ви­ма уче­шће у рат­ним деј­стви­ма. У та­квим слу­ча­је­ви­ма рат се сма­тра не­же­ље­ним, али ипак ну­жним сред­ством“.

На­ве­де­ни раз­ло­зи – за­шти­та бли­жњих и ус­по­ста­вља­ње прав­де – упу­ћу­ју на то да Мо­сков­ска Па­три­јар­ши­ја по­др­жа­ва ис­кљу­чи­во уче­ство­ва­ње у од­брам­бе­ном ра­ту. А уте­ме­ље­ње та­квог ста­ва по­ку­ша­ва да про­на­ђе у Хри­сто­вим ре­чи­ма из опро­штај­не бе­се­де: „Од ове љу­ба­ви ни­ко не­ма ве­ће, да ко жи­вот свој по­ло­жи за при­ја­те­ље сво­је“ (Јн. 15, 13). Ме­ђу­тим, ка­да се па­жљи­ви­је по­гле­да кон­текст ви­ди се да је сми­сао Хри­сто­вих ре­чи у пот­пу­но­сти су­про­тан ста­ву ау­то­ра Осно­ва: Хри­стос не по­зи­ва у од­бра­ну бли­жњих на­си­љем, већ је упра­во он, ко­ји по­ла­же жи­вот за бли­жње, жр­тва оних ко­ји то чи­не. Ни­је исто стра­да­ти за при­ја­те­ље и уби­ја­ти за њих. Љу­бав пре­ма бли­жњем се до­ка­зу­је жр­твом, а не на­си­љем, чак се та љу­бав не од­но­си са­мо на ње­га већ и на оне ко­ји му чи­не зло (хри­шћан­ска иде­ја љу­ба­ви је ра­ди­кал­на, од­но­си се на све без из­у­зе­та­ка).

У на­став­ку је на­ве­де­на јед­на епи­зо­да из жи­ти­ја Све­тог рав­но­а­по­стол­ног Ки­ри­ла ка­ко би се убе­дљи­ви­је по­ка­за­ла ис­прав­ност на­ве­де­ног (у пот­пу­но­сти по­гре­шног) ту­ма­че­ња Хри­сто­вих ре­чи. Ра­ди се о рас­пра­ви Све­тог Ки­ри­ла са Са­ра­це­ни­ма ко­ји су му при­го­во­ри­ли да хри­шћа­ни ни­су до­след­ни Хри­сто­вом уче­њу, јер уме­сто да се мо­ле за не­при­ја­те­ље и окре­ћу дру­ги образ про­го­ни­те­љи­ма они их уби­ја­ју. Све­ти Ки­ри­ло је на то уз­вра­тио пи­та­њем да ли ће са­вр­ше­ни­је ис­пу­ни­ти за­кон, у ко­ме су на­ве­де­не две за­по­ве­сти, онај ко ис­пу­ни јед­ну или обе за­по­ве­сти, а они, на­рав­но, од­го­во­ри­ше онај ко ис­пу­ни обе. Он­да је он ре­као да је Хри­стос по­ред на­ве­де­них за­по­ве­сти до­дао и то да је нај­ве­ћа љу­бав ка­да се жи­вот по­ло­жи за при­ја­те­ље (Јн. 15, 13). Уз­гред, ин­те­ре­сант­но је да се у овом по­гла­вљу по­себ­но не на­во­ди Хри­сто­ва за­по­вест о не­су­прот­ста­вља­њу злу си­лом из Бе­се­де на го­ри (Мт. 5, 38–39) ко­ја је од су­штин­ске ва­жно­сти за ту­ма­че­ње фе­но­ме­на ра­та, већ се по­ја­вљу­је са­мо уну­тар пи­та­ња ко­је су Са­ра­це­ни упу­ти­ли Све­том Ки­ри­лу.

На осно­ву ре­че­ног, Све­ти Ки­ри­ло из­во­ди сле­де­ћи за­кљу­чак: „Ето за­то ве­ли­ко­ду­шно тр­пи­мо увре­де ко­је се чи­не на­ма као по­је­дин­ци­ма, док у дру­штву јед­ни дру­ге шти­ти­мо и жи­во­те сво­је по­ла­же­мо на бо­ји­шту ра­ди бли­жњих.“ О ова­квом ста­ву је већ би­ло ре­чи, та­ко да не­ма сми­сла по­на­вља­ти се, али је нео­п­ход­но за­др­жа­ти се на оном што је по­том кон­ста­то­вао Све­ти Ки­ри­ло а ци­ти­ра­ли ау­то­ри Осно­ва. На­и­ме, за­шти­та бли­жњих је, по ње­го­вом уве­ре­њу, нео­п­ход­на и ка­ко би се не­при­ја­тељ спре­чио да хри­шћа­не пре­ве­де у дру­гу ве­ру: „То чи­ни­мо [одбрана ближњих] да не би­сте, уко­ли­ко за­ро­би­те на­ше су­гра­ђа­не, за­јед­но са те­лом и ду­шу њи­хо­ву по­ро­би­ли, при­си­ља­ва­ју­ћи их на од­ри­ца­ње од ве­ре и на бо­го­про­тив­на де­ла.“ У крај­њој ли­ни­ји, Све­ти Ки­ри­ло сма­тра да тре­ба оруж­јем спре­чи­ти но­ми­нал­не хри­шћа­не да про­ме­не ве­ру. Истин­ски хри­шћа­нин је спре­ман на му­че­ни­штво и ни­је му по­треб­на ни­ка­ква фи­зич­ка за­шти­та; о то­ме нај­бо­лје го­во­ре мар­ти­ро­ло­ги­ји, а на­ро­чи­то они из ра­но­хри­шћан­ског до­ба.

На кра­ју се ау­то­ри Осно­ва освр­ћу на мо­рал­не гра­ни­це ра­та. На­ве­де­на су три прин­ци­па ко­ји­ма се те гра­ни­це утвр­ђу­ју: љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, на­ро­ду и отаџ­би­ни; раз­у­ме­ва­ње по­тре­ба дру­гих на­ро­да; и убе­ђе­ње да се не­мо­рал­ним сред­стви­ма не мо­же слу­жи­ти до­бро­ти свог на­ро­да. Као што је већ по­ме­ну­то, љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, уко­ли­ко се сле­ди Хри­стов при­мер, до­ка­зу­је се без­у­слов­ном жр­твом, а ни­ка­ко на­си­љем. У слу­ча­ју дру­гог на­че­ла ни­је ја­сно о ко­јим тач­но по­тре­ба­ма је реч, та­ко да је ње­го­ва ана­ли­за са­да не­мо­гу­ћа. Што се тре­ћег прин­ци­па ти­че, он је при­хва­тљив са­мо уко­ли­ко се при­хва­ти ети­ка Бе­се­де на го­ри, по­себ­но за­по­вест о не­про­ти­вље­њу злу на­си­љем, али у том слу­ча­ју њи­ме се не мо­же оправ­да­ва­ти ни­ка­кав рат­ни су­коб.

При­ли­ком де­фи­ни­са­ња пра­вед­но­сти ра­та, у Осно­ви­ма су ко­ри­шће­ни ар­гу­мен­ти из ав­гу­сти­нов­ске тра­ди­ци­је. На­ве­де­но је осам мо­гу­ћих раз­ло­га за от­по­чи­ња­ње ра­та на сво­јој или ту­ђој те­ри­то­ри­ји, а по­след­њи са­же­то из­ра­жа­ва су­шти­ну свих оста­лих, па ће­мо са­мо ње­га ци­ти­ра­ти: „Рат мо­же би­ти оправ­дан са­мо те­жњом за ус­по­ста­вља­њем ми­ра и по­рет­ка.“ Рат је, ка­ко се на­во­ди и на по­чет­ку по­гла­влја о ра­ту и ми­ру у Осно­ви­ма, зло ко­је је по­сле­ди­ца па­то­ло­шког ду­хов­ног ста­ња, и као та­кав не мо­же ни­ка­ко да до­ве­де до ус­по­ста­вља­ња ми­ра и прав­де, сто­га је ја­сно да је ова ар­гу­мен­та­ци­ја јед­но­став­но нео­др­жи­ва.

У за­клјуч­ном де­лу по­гла­влја о ра­ту ау­то­ри на­во­де да „зло и бор­ба са њим мо­ра­ју да бу­ду ап­со­лут­но одво­је­ни, јер је у бор­би про­тив гре­ха ва­жно да му се не при­бли­жиш“; ни­је ја­сно ка­ко то из­ве­сти, ако се у тој бор­би ко­ри­сти са­мо зло. А он­да ау­то­ри из­но­се и јед­ну за­и­ста скан­да­ло­зну кон­ста­та­ци­ју: „Мо­рал­ни хри­шћан­ски за­кон не осу­ђу­је бор­бу про­тив зла, при­ме­ну си­ле пре­ма но­си­о­цу зла, па чак ни од­у­зи­ма­ње жи­во­та као крај­њу ме­ру, не­го зло­бу ср­ца чо­ве­ко­вог, же­љу за по­ни­жа­ва­њем и уби­ством ма ког чо­ве­ка.“ No coment.

* * *

Хри­сто­ве ре­чи ко­ји­ма су ау­то­ри Осно­ва, али не са­мо они, по­ку­ша­ва­ли да уте­ме­ље иде­ју о пра­вед­ној бор­би ис­трг­ну­те су из кон­тек­ста и тен­ден­ци­о­зно ту­ма­че­не; на­и­ме, ка­ко би при­кри­ли пр­во­бит­но зна­че­ње ре­че­ног, они ци­ти­ра­ју са­мо дру­ги део ре­че­ни­це из Мт. 26, 52: „сви ко­ји се ма­ше за нож, од но­жа ће по­ги­ну­ти“. Пр­ви део гла­си ова­ко: „Та­да му ре­че Исус: Вра­ти нож свој на ме­сто ње­го­во; јер сви...“ Очи­глед­но је да је Хри­стос у овом слу­ча­ју за­бра­нио упо­тре­бу на­си­лја у бор­би про­тив зла, ка­ко би се ње­го­во умно­жа­ва­ње спре­чи­ло. Хри­сто­во оруж­је је крст, а не мач. То је оно што за­бо­ра­вља­ју или, још го­ре, све­сно иг­но­ри­шу ка­ко они ко­ји су по­др­жа­ли усва­ја­ње овог до­ку­мен­та та­ко и сви хри­шћа­ни ко­ји рат сма­тра­ју оправ­да­ним.

Ка­да би­смо чак и иг­но­ри­са­ли Хри­сто­ве ре­чи, и ства­ри по­сма­тра­ли из пер­спек­ти­ве исто­риј­ске усло­влје­но­сти, ис­ку­ство нам опет го­во­ри да је рат не­де­ло­тво­ран. Ни­јед­на „хри­сто­љу­би­ва“ вој­ска ни­је ус­пе­ла да на­бо­ље про­ме­ни свет. Хри­шћан­ски му­че­ни­ци, по­себ­но они из пр­ва три ве­ка хри­шћан­ства, у то­ме су у ве­ли­кој ме­ри ус­пе­ли. Љу­ба­влју се чо­век пре­о­бра­жа­ва, до­бро­том уни­шта­ва зло, а си­гур­ност и прав­да се ус­по­ста­влја­ју ис­кљу­чи­во тр­пље­њем и ми­ло­ср­ђем.

Свет без на­си­ља је­сте уто­пиј­ски сан, али без ње­га он би био да­ле­ко го­ре ме­сто за жи­вот.

Бла­го­је Пан­те­лић

Аутор је директор Хришћанског културног центра др Радован Биговић

Извор: http://www.religion-and-peace.com/sr/news/jevandjel%D1%98e-i-(ne)nasil%D1%98e-(ne)opravdanost-rata