Теологија као љубав према Д/другоме

Пред нама је покушај да теоретско-богословске закључке персоналистичке онтологије (православног учења о тајни личности) митрополита пергамског, професора Јована Зизјуласа учинимо релевантним за живот човека у Цркви.

Оно што неизбежно произилази из овакве једне онтологије личности јесте задобијање оног што Зизјулас назива аскетски и евхаристијски етос, и том питању, за почетак, посвећујемо странице овог рада.

a. Персоналистичка онотологија и аскетски етос

Како се ухватити у коштац са злом, а притом ослободити Д/другог од етичких садржаја зла и остати у љубави са њим? Нема бољег одговора на ово питање осим оног којег су дали ткз. пустињски оци Цркве, као они који су се свакодневно борили са злом у себи и целoкупном животу. Они су до краја, каже Зизјулас, успели да сачувају Д/другог од етичких и моралних дефинисања и то тиме што су, на зачуђујући начин, пребацивали зло са Д/другог на Сопство, тј. на себе![1]

Смрт сопства је услов sine qua non сваког спасења, тумачи нам оце Зизјулас. У трансферу зла од Другог ка Сопству, тј. себи, ми ослобађамо Другог и његово биће од сваког природног, моралног и идејног дефинисања и схватања, и примамо га „онаквог какав јесте“, тј. јединственог, непоновљивог, незаменљивог, као оног ко је узрок нашег идентитета, наше другости, тј. самог нашег постојања.[2]

За оце Цркве, Д/други није само онај кога требамо ослободити од осуђивања његових природних квалитета, већ и онај који бива узрок наше слободне самоосуде, и то на позитиван начин. Ствар није психолошка, већ христолошка, каже Зизјулас: јер Христово страдање на Крсту бива добровољно и невино, а све у корист оправдања других.[3]

Иза овог етоса самоосуде (ethos of self-condemnation), лежи христологија кенозиса, сматра Зизјулас. Проширење те замисли на антропологију, Зизјулас налази у мисли архимандрита Софронија Сахарова и његовог духовног оца светог Силуана Атонског. Центар те замисли јесте добро позната крилатица: „Држи свој ум у аду и не очајавај“, коју старац Софроније види као силазак човека са Христом у пакао и човеково свођење наништа, а све како би се дало (направило) место Д/другом.[1] Такво једно стање кенозиса води нас ка позитивним вредновањима Д/другог: у нашем отварању ка њему и примању истог безусловно у наш живот. Зато, сматра Зизјулас, сав смисао аскетског живота не почива у „духовном развоју субјекта“, већ у једом љубавном напору давања првенства Д/другом над Сопством, тј. циљ је ништа друго осим љубав.

Истинско биће налази се у испражњењу сопства (у ономе што свети Максим назива победа над самољубљем и искорење истог) и давању места Д/другом, као оном у коме можемо наћи своју истинску ипостас. Ни један други начин не постоји помоћу кога би једно биће могло да превазиђе смрт, осим заједница са Другим у Цркви и евхаристији.[2]

a. Персоналистичка онтологија и евхаристијски етос

Тако долазимо и до кулминације у којој личност налази своје право назначење, а то је евхаристијско биће, и то као биће које је дар Другог. Личност је биће евхаристије, биће заједнице, биће Цркве, биће односа са Д/другим, биће благодарности због дара постојања.[3] Управо то и јесте Евхаристија, благодарење. Благодарење за постојање Бога, за постојање света, других и нашег сопственог бића. Евхаристијски етос побуђује наше давање првенства Д/другоме, нашу пажњу заокупља Д/другим, и свим оним што је „друго“.[4]

Из свега овога следе завршни закључци:

Прво, једина ствар коју рађа овакав етос и која је заиста важна, јесте чињеница да Д/други постоји. Нас се не тичу његови или њени природни квалитети и врлине (раса, пол, године, друштвени статус), већ сам он, његово непоновљиво биће. То широко отвара врата разумевању опраштања, које као лајт мотив стоји у целокупном предању и животу Цркве. Суштину опроштаја, Зизјулас види у чињеници одбијања да природне

квалитете неког бића узмемо као коначне критеријуме његове истине.[1] Нас се они не тичу; једина истинска брига посвећена је чињеници да Д/други егзистира, тј. постоји. Зато је, од почетка хришћанства, код Отаца чин евхаристије био повезан са „отпуштањем грехова“, као са чином примања „лека бесмртности евхаристије“. То у крајној линији значи да у борби са „греховима“ ми ступамо у борбу са самом смрћу. Опраштајући грехове, Црква уништава смрт.

Друго, побеђујући смрт у евхаристији, ми славимо васкрсење Христово које је извор те победе. Ипак, смрт се побећује једино смрћу и то чини евхаристију и жртвом. Евхаристијски етос је жртвен у чину давања првенства Д/другоме над Сопством. Свој жртвени врхунац ка Д/другоме, налазимо на Крсту на коме Христос даје себе за „живот света“, тј. даје себе у слободи и љубави другима. Тако, Д/други задобија потпуно онтолошко првенство, чак и када је то у супротности да нашом логиком, свешћу и разлозима, чак и са сопственим животом.

Треће, евхаристија је заједница. То значи да је свака другост и личност једино могућа као однос, као уношење свих наших односа у евхаристију. Евхаристијском етосу страна је свака искључивост осим искључивост саме искључивости. Евхаристија је место на коме полови, године, расе, националности, немају никакву тежину. Једино је битан онај јединствени Д/други.

Четврто, наше благодарења за биће, за Д/другог, неизоставно укључује и благодарење за читаву творевину, за Свет. Тако евхаристијски етос неизбежно мора да буде и еколошки, каже нам митрополит Зизјулас. То значи бригу за очување целокупне творевине као дара Божијег и као места, стана, дома, куће, завичаја у којој човек сусреће њеног Творца. Човек је Свету онај други кроз кога творевина бива „враћена“ (литургијски принесена) Богу и кроз кога постоји.

Пето, сваки истински евхаристијски етос буди и рађа у нама веру. Зизјулас нам говори да се вера не рађа из рационалних или идеолошких убеђења, већ је она још један дар који долази од Д/другог, односно догађај приписивања целокупног свог постојања и целокупног бића света љубави Д/другог. Љубав Д/другог према нама је једина гаранција нашег постојања, наша једина вера и нада, наше једино биће; вољен сам – зато постојим (I am loved – therefore I am) , закључује Зизјулас[2].

Света Тројица је Љубав. – Љубав према онтолошком темељу нашег постојања, Светој Тројици: Богу Оцу, Исусу Христу Сину и Светоме Духу (као великом Другом), али и према другом-ближњем (као малом другом), је права једино као љубав у Исусу Христу, Извору љубави (1Јов 4, 7-12).

Љубав је Живот. – Све осим љубави је смрт. Ништа (1Јов 3, 14; 1Кор 13). Без конкретне љубави према Христу и ближњима, човеку остаје само бављење антропологијом труљења.

Љубав је Постојање. – Љубећи Д/другог (Other) у-заједничарењу-постајем. Сопство је никада-до-краја-завршена целина. Оно је отворено-спрам будућности-која-још-није-постала, спрам Д/другог који је у-надолажењу.

Љубав је Смисленотрпељивост. – Нема плодотворне и словесне снаге за површне,нечезнуће и недругачије (заменљиве, употребљиве, потрошиве, алогосне и умрежене) љубави. Свако љубљење је непоновљиво-ново и изненађујуће. Д/други је никада-до-краја откривен, па самим тим и недокучив. Љубљена личност измиче објективизацији и опредмећењу. Дигитални Д/други је лажан симулакрум другости.

Љубав је Самоумањење. – Љубав позива на немрзећу мржњу према хладном самосебству (Мт10, 39) и онтолошки је детерминисана њоме.

Љубав је Отвореност. – Узимам скалпел љубави и хируршко-прецизним потезом пресцам рану која затвара њен проток ка обузетости Д/другим. Отворити-се-за другост свега постојећег значи примати другост као носећи стуб промене/покајања. Д/други је О/отворитељ пресаздања и преутемељења нашег антрополошког ништа.

Љубав је Подвиг. – Прочистити односе (према Светој Тројици, ближњима/даљнима, животињама, творевини, предметима) да би у белини угледао онтолошки- конститутивно Лице Другог.

Љубав је Поверење. – Упућено обећању Д/другог пред надолазећом ругобом смрти која ме брутално баца у ништину и трулежност (διασπασις), (Јн 3, 6;11, 25).

Љубав је Обузетост. – Љубав за Д/другог је недовољна („љубим, дакле постојим“), самољубављу Другог Ја јесам („љубљен сам, дакле Постојим“), (1Јов 4, 19). На/у сваком месту/времену можеш бити захваћен Д/другим. Другост је свеприсутна.

Љубав је Покајање. – Љубављу се преумљујући за давање Д/другом простора у себи, далеко од сваке сладуњаве моралности. Направи места Д/другом, испуни себе Д/другим – императиви су праве аскезе.

Љубав је Самопревазилажење. – У љубави нема самоостварења, већ једино обостраног себепревазилажења (аутотрансцеденције, рекао би словесни Виктор Франкл); разлика јеонтолошки-стварна, а не онтичко-мисаона.

Љубав је Слобода. – Нераздељиво Те примам у себе несливајући Tе у мени: у љубавипотребујем Те. Ово је антрополошка контекстуализација халкидонског догмата о Христу-Богочовеку. Беж живљења догмата, они остају само неживо слово на папиру.

Љубав је Обожење. – Д/други је светиња, мој рај и моја светост. Посебно самодарујући Христос у Вечери евхаристије, икони Његовог стално-бивајућег-пребивања са нама.

Љубав је Откривеност. – Не волим љубити и саодносити се преко „жице“, „порука“, „мреже“ које се плету/заплићу око Другог. Технологија скрива лице Д/другог. Чини га одсутним. Другоодсутност је, пак, декомпозиција личности.

Љубав је Самоприношење, – Ризиковао бих и само своје биће само да бих Д/другог задобио (Мт 16, 25). Сав живот Д/другом предајмо!

Љубав је Целовитост. – Једино онај који носи васцелог Д/другог у себи може се назватипостојећим.

Љубав је Ненаметљивост. – Моја љубав је ненаметљива, као и моја другачијост (διαφορα) за Д/другога; и не цени се „корисношћу“, „друштвеношћу“, „каријеризмом“, итд.

Љубав је Послушност. – Љубећи је онај који слуша Д/другог, чак и онда када му се музика његових речи чини као какофонија. Чути зов Д/другог значи бити спреман на одговор(ност). Значи пружити-се-према доласку радикалне не-сопствености (јер сопство, само по себи, остаје у границама смрти).

Љубав је Веза. – Припитомити себе у свецелом односу (ολικη σχεσις) са Д/другим и препознавати непоновљивост бића (οντοτηζ) Њ/његове Д/другости. Још нас је Егзиперијева Лисица томе научила.

Љубав је Познање. – Вајам сопство по нацртима онтологије Д/другости (Ontology of Otherness) Д/другог.

Љубав је Самоодрицање. – Од себенцета егоизма пред давајућом другошћу Д/другог. Да „јаство не припада себи“, забележио је још Дерида. Сиоран, пак, записа да је усамљено-Ја једно велико „проклетство“!

Љубав је Смирење. – Сво наше биће је у слави (δοξα) Д/другог (Јев. 1, 31).

Љубав је Давање – дајем себе Д/другом и губим себе да нестајући постанем и изгубљен нађем се (Мт 10, 39; Јн 15, 13).

Љубав је Боговиђење. – Незлобиво гледајући увек-јединствено Лице Д/другог скидамо маску заслепљености и таме, у којој се потапамо празни (живећи у добу празнине) одсимулакрума живота, и гледамо иконичну другост Д/другог.

Љубав је Тражење. – У коме Д/други својом онтолошком неопходношћу премештафункционалност односа из смртног тражења-задовољства (pleasure-seeking) каобесмрћујућем тражењу-Другости (Otherness-seeking).

Љубав је Личност. – Љубав без личног односа (σιμβασις), тј. без Лица (= на одстојању, даљину, магловито, матирано, мутно, замаскирано, нашминкано, билбордски) је сумњива и лако разрушива.

Љубав је Однос. – Нема вештачких средстава, помагала и прелазних глагола осим Тебе и мене у саодношењу ка Ми.

Љубав је Општење. – Говором љубави саопштавамо себе (херменеутиком персоналног)Другом и ћутећи ослушкујемо и слутимо речи најпотребније.