Својевољан пад у Едемском врту

И засади Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. И учини Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла (Пост. 2, 8–9).

Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Господ Бог (тј. вјечног благодатног живота у миру, љубави и радости у Духу Светом).

Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу.

То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (неоправдано упорно незадовољство):

Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра.

Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло стање, то су незадовољни анђели, који су сад становници поднебесја.

Узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и чува (Пост. 2, 15). Господ Бог човјека настањује у Едемски врт да га ради. Јер Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) нас је створио да будемо радна бића, какав је и Он сâм.

...да га ради и чува... – Господ Бог није дао ову заповијест само првим људима него и нама: Едемски врт је земаљски врт у малом. Дужност човјекова је да поштује савршене (добре) законе Господње, да чува и његује све што је Господ Бог створио.

И заповеди Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16). – Због присуства Бога Живог, Едемски врт био је божански обасјан и благодатно удешен. Због тога је плод са сваког дрвета био добар за јело и била га је милина гледати. Тако и плод дрвета од знања добра и зла није првим људима донио тренутну смрт, него је само разоткрио човјекову нечасну намјеру. Да се човјек, кад је дошао у искушење, својевољно одлучио за вјечни плод Дрвета живота, тј. да је рекао: Одлази од мене, сатано (ти лукава змијо), Господу Богу само хоћу да служим и желим да се кријепим само благодатним плодовима вјечне благодатне животворне Истине (Дрветом живота) – све би било другачије. Да би свако створено биће вјечно живјело, мора да буде укључено у овај неисцрпни благодатни извор (Дрво живота), јер ако се својевољно одвоји од тог извора, који својом окрепљујућом животворношћу твори вјечни благодатни живот, у том створеном благодатном бићу постепено се губе одлике вјечне боголикости. То се може повезати с благодатним Адамом: кад је по милостивој вољи Господњој био одвојен од Дрвета живота, изгубио је божанску мудрост и крепосна животна енергија постепено је исчезавала и његов тјелесни живот постепено ишао је ка трулежности.

А змија беше лукавија (најрадозналија) од свих звери (које су исто као змија осјећале да Адам и Ева нису више у првобитном благодатном стању али су и даље вјерно слиједиле вољу Господњу - тј. биле послушне својим замаљским господарима) које Господ Бог створи (Пост. 3, 1). – Свима нам је познато да змија спада у ред гмизаваца, а Мојсије је поистовјећује са звјерињем. С тим у вези, намеће се питање: Шта бјеше та мистична змија кад је Господ Бог створи – да ли је заиста била налик данашњим змијама или је то је била нека четвороножна животиња, слична данашњим звијерима? И ако је то била змија звијер, како ју је Господ Бог преобразио у змију?

Но, покушајмо унеколико одгонетнути ову мистичну тајну.

Ако су благодатни Адам и Ева имали дар да разумију животињски начин изражавања – што је „могуће“ јер их је Господ Бог благословио рекавши: И будите господари од риба морских и птица небеских и од свег звериња што гмиже по земљи (Пост. 1, 28) Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе (будућем благодатном господару васељене) Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име (да би под тим именом сваку животињу могао умилно призивати и благодатно владати над њом) (Пост. 2, 19).

Ово створење Господње - замишљам на овај начин: Ова животиња, по свом изузетно необичном изгледу (прелијепи савршени спој птице, гмизавца, животиње – отуда „вјероватно“ потичу библијски нечастиви називи – аждаја, змија, звијер) - била је оличење савршене љепоте свеукупног животињског стваралаштва Господњег. У вези с тим, Адам и Ева имали су благодатни дар разумијевања језика животиња и захваљујући том дару, имали су умилно опхођење са свим животињама. Kако се с временом човјек приближавао своме својевољном паду, ова животиња својим беспријекорним осјећајним чулом осјети да њени господари (због претјеране радознале жудње ка дрвету од знања добра и зла) не носе у себи прводаровану благодатну пуноћу, својом животињском радозналошћу лукаво (тј. без дозволе свог господара Адама) уђе у Едемски врт и постаде најподесније средство нечастивог да преко ње изврши своју лукаву (пакосну) намјеру. Наиме, њен господар Адам добио је заповијест од Господа Бога да Едемски врт ради, одржава, његује и чува, да којим случајем не би нека животиња појела плод са дрвета од живота или исто тако, да се не би пењањем на дрво од знања добра и зла и дирањем његовог забрањеног плода – оскрнавила. С тим у вези, ова радознала животиња се увуче у Едемски врт, лукаво се попе на дрво од знања добра и зла, дирну или поједе овај забрањени плод у којем је по промислитељском допуштењу Господњем поред добра (истине) обитавало и заводничко нечастиво неистинско зло дејство. Просто речено: суштина дејства овог плода – оличење је изопаченог дејства палих анђела који су самовољно распети између спознања добра и зла. Кад тај чин су видјели Адам и Ева, запањило их је што ова животиња не доживи тренутну смрт јер: казао (нам) је Бог не једите и не дирајте у њега, да не умрете (Пост. 3, 2). Уједно, Ева и Адам кад видјеше да ова животиња (опчинита лукавим дејством нечастиве силе) објелодањује заповјест Господњу, само њима заповиђеној - жена сва збуњено обрадована рече змији: Ми (засад) једемо рода са свакога дрвета у врту (и рода са дрвета од живота још нисмо пробали), само рода са онога дрвета (у кога упорно - радознало и сумљичаво гледамо) усред врта (који бисмо радо пробали), казао је Бог не једите и не дирајте у њега, да не умрете (у својој похлепној жељи, коју ћете с временом изазвати у себи ако будете жудили својој неблагодатној самосталности) (Пост. 3, 2). А змија поново рече жени: Нећете ви умрети, него Бог зна да ће вам се онај дан, кад окусите са њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта зло (Пост. 3, 4). – Нечастиви је осјетио (упратио) да Адам и Ева веома радознало бацају поглед на овај примамљиви плод и није требало много убјеђивања (искушавања). – И жена видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради (са)знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). – Нечастиви је од самог почетка имао подлу намјеру да превари Адама и Еву, јер му је од Господа Бога било допуштено да искуша човјека, да се види, да ли ће човјек искушан будући, остати у узвишеном благодатном достојанству - које му је повјерено (даровано) од Господа Бога.

Намеће се мистична тајна:

Да ли по допуштењу Господњем животиња може про-говорити?

Овај необичан догађај тјера на размишљање: И магарица видје анђела Господњег паде под ноге Валамом. А Валам се врло разљути, и стаде бити магарицу својим штапом. Тада Господ отвори уста магарици, те она рече Валаму: „ Шта сам ти учинила те ме већ бијеш трећи пут? А Валам рече магарици: „ Што ми пркосиш? Да имам мач у руци, сад би те убио. А магарица рече Валаму: „ Нисам ли ја твоја магарица? Јашеш ме откако сам постала твоја до данас, јесам ли ти кад тако учинила? А он рече: „Ниси“ (Број, 22, 27-30). С тим у вези, кад упоредимо (про)говор змијин и (про)говор магаричин - намеће се неизбјежно питање: Зашто Господ Бог (не)разумној змији рече (тј. обраћа се њој а не Адаму и Еви): „Кад си то учинила, да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским“ (Пост. 3, 14) – Да ли је ова (не)разумна животиња разумјела својим (не)разумом шта јој је Господ Бог изговорио?

Уједно, да је нечастивој сили могуће, по допуштењу Господњем, ући у животињу – потврђује овај догађај: И допловише у земљу Гадаринску која је према Галилеји. А кад он изађе на земљу, срете га неки човек из града у коме беху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. А кад виде Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свег гласа рече: – Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! Јер он заповеди духу нечистоме да изађе из човека; јер га мучи много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тераше га демон по пустињама. А Исус га запита говорећи: – Како ти је име? А он рече: – Легион. Јер многи демони беху ушли у њега. И мољаху га да им заповеди да иду у бездан. А онде је пасло по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изађе демон из човека, уђоше у свиње (исто као што уђe сатана у змију кад се попела на дрво од знања добра и зла); и јурну (подивљало) крдо (у којем је дух нечисти) са стрмени у језеро, и утопи се (Лк. 8, 26–32). – Овдје је важно поменути да нечастиви у животињу може ући само по промислитељском допуштењу Господњем, а у човјека улази ако он води богопротиван живот, тј. ако хули на Духа Светога, или пак због непокајаног смртног гријеха појединца или његових предака.

Како се то све, нажалост, могло збити?

Знамо да се Господ Бог починуо седми дан (субота), а овај немили догађај некако упућује на то да се човјеков пад десио у недјељни дан. Који?

И почину (Бог) у седми дан од свога дјела, које учини (Пост. 2, 2). – Ове ријечи Мојсијеве не би требало схватити буквално. Ријеч починути некако указује на невидљиво присуство Господње и препуштање човјека његовој бескрајној слободи воље. Кад би Бог у видљивом облику био стално присутан у Едемском врту, човјек не би могао да изврши своју радозналу намјеру, јер би га присуство Господње у томе спречавало. Замислите да је Бог био стално присутан у Едемском врту, рецимо у облику у каквом га је видио Свети апостол Јован, испуњен Духом у Дан Господњи: – И обазрех се онамо да видим глас који говораше са мном, и обазревши се видех седам свећњака златних, и усред седам свећњака Некога налик на сина човечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним. А глава његова и коса беше бела као бела вуна, као снег, и очи његове као пламен огњени, и ноге његове као сјајни бакар кад се зажари у пећи, и глас његов као хука великих вода. И имаше у својој десној руци седам звезда, и из уста његових излажаше мач оштар са обе стране, и лице његово беше као сунце што сија у сили својој (Откр. 1, 12–16).

Застанимо на тренутак код ових ријечи. Кад их прочитамо с трепетном пажњом, мало ко би се усудио да подигне руку и убере овај забрањени плод. На овај начин човјеку би била свезана слобода воље и стално би га мучило радознало питање и у њему би тињало незадовољство повезано са сумњом да Господ Бог од њега нешто крије. Наиме, бескрајна слобода воље јесте дар Господњи, али кад се повеже с радозналошћу и сумњом, то је црв који човјеку не да мира. Да је, дакле, Бог у видљивом облику био стално присутан у Едемском врту, човјек би се стално сумњичаво питао зашто му Господ Бог нешто брани кад је плод на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је врло драго ради (са)знања, тј. умиривања радозналости (Пост. 3, 6).

С тим у вези, кад су им се отвориле очи (тј. кад су пробали забрањени плод), тада Адам и Ева увидјеше да на њима, дотад најузвишенијим створењима на Земљи, више не обитава Богом дарована свјетлоносна благодатна хаљина, слична херувимској, која је њихову тјелесну голотињу красила безазленошћу (И (кад бјеху створени) свакоме од њих (Адаму и Еви) даде се (од Господа Бога благодатна) хаљина бела (Откр. 6, 11). Сада им се ова незадовољна (богопротивна) анђелска сила, која је испланирала ову подлу завјеру да напакости Богу Вјечне Љубави, подругљиво смијала, јер им је у тренутку пада у међуножју израстало обиљежје издајства и срамоте – које кријемо до данашњег дана, што их увјери да су се из благодатног стања преобразили у неко друго, њима непознато стање. То нешто срамно (нечасна жудња) многе од нас ће одвести у пропаст ако не будемо истински слиједили закон вјечног Божјег добра (тј. непрестано тежити ка истинском миру, љубави и радости у Духу Светом - које бесебично дарује истинско нераздјељиво јединство Господње). Наиме, кад видимо да се неко мало безазлено дијете игра голо, нико не обраћа пажњу на његову голотињу, јер је та голотиња невина (такву невину голотињу имали су Адам и Ева). А кад то уради одрасла особа (они који немају благодатне очи), једне то саблажњава, а друге тјера на страст и жудњу. Већина родитеља зна да дијете, иако је безазлено, понекад направи такву глупост да се човјек запрепасти, па због тога од свога савјесног родитеља добија васпитну мјеру. Тако Адам и Ева, који су створени са унутрашњим осјећањем безазленог дјетета, али са зрелим (мудрим) разумом (рецимо, кад је створен, Адам је имао онолико година колико је имао Исус кад је започео своју проповијед), направише велику глупост и савјесни Родитељ одредиће им васпитну мјеру. Овим чином својевољног одвајања од заједнице с Господом Богом човјек ће изгубити даровану му божанску благодатну мудрост. Нажалост, због непосједовања пуноће божанске благодатне мудрости у срцу, све до Другог Христовог Доласка Истина Господња ће се у човјековом уму пројављивати у магловитом стању јер многи неће разумјети Истину Божју, која је у Духу Светом написана у Светом писму.

И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади (Пост. 3, 8). – Шта нам ово говори? Кад су Адам и Ева прекршили заповијест Господњу, изгубили су благодатну узвишеност даровану од Господа Бога (достојанствену узвишену благодатну хаљину) и потпашће под непрестану пакосну и подмуклу кушњу незадовољних анђела.

Какав плод кушаш, таквог господара задобијаш и такав у теби дух влада, и то се огледа у даљем току догађаја:

И сакри се (оскрнављени) Адам и (оскрнављена) жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. А Господ Бог викну Адама и упита: Где си? А он рече: Чух (Божји благодатни) глас твој у врту па се (ја, неблагодатан) уплаших, јер (на себи више немам благодатну хаљину и због тога) сам го, те се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео са онога дрвета што сам ти забранио да једеш са њега? А неблагодатни Адам, у распећу добра и зла, рече: Жена коју си створио са мном, она ми (кад је кушала плод и видје да је изгубила благодат, мени подмукло) даде (плод) с дрвета, те (из неописиве жудње према Царском престолу) једох (Пост. 3, 9–12). Адам и Ева, благодатном мудрошћу коју им је даровао Господ Бог, знали су какву сврсисходност има свако дрво у Едемском врту. Супротно томе – суштинску спознају о дрвету од знања добра и зла нису имали у себи. Јер Бог Вјечног Добра, кад ствара благодатно разумно биће (анђелa или човјека), ствара га само са знањем о вјечном благодатном добру. На тим благодатним темељима почива Царство Божје – живот у вјечном добру у узајамној љубави, вјечном миру и нераздјељивој радости у Духу Светом. Наиме, кад Господ Бог створи човјека, човјек прво видје пред собом узвишену бескрајну свјетлосну славу Господњу (Свете Тројице), видје и благодатно свјетлоносно достојанство анђела у Царству Божјем. Уједно, видје и своје узвишено благодатно достојанство у том бескрајном Царству Благодати.

Нажалост, деси се човјеков својевољан пад: Адам, који би и без Евиног наговора кушао плод, не покаја се за свој преступ и не признаде своју кривицу – да је жудно желио да задобије божанство које није по вољи Вишњега, него се правда и сваљује кривицу на другог, јер за такву нечасну намјеру није имао никакво оправдање (осим искреног покајања). А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? – не би ли жена бар признала своју кривицу. Али, Ева као и Адам наставља да испољава своје пало незадовољство, због чега се и она лицемјерно правда: Змија ме превари те једох (уједно прећуткујући њихову заједничку нечасну намјеру коју су својевољно произвели у себи) (Пост. 3, 8–13).

Да су Адам и жена његова након пада кушали плод Дрвета од живота, живјели би довијека, али у вјечном незадовољству. Због искреног непокајања изгубили су својом кривицом дар вјечног благодатног живљења у миру, љубави и радости у Духу Светом. Наиме, кад згријешише, повуче се благодатна животворна сила Господња и њихова благодатна свјетлост и Земља доживи проклетство и заједно са њом, све (човјек, животиње и биљке) постепено, ишло је ка неминовној трулежности. Праведни Судија је изрекао праведан суд: човјек је кажњен због непослушности према свом Господару (Богу), змија је кажњена због непослушности према свом господару (Адаму).

Претпоставка да се сатана наводно претворио у змију нема своју логичност. Наиме, духовна створења нити једу, нити пију, она на себи не посједују човјечанско или било које животињско тијело. Кад проклиње ову животињу, Господ јасно каже: ...да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским, на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота (Пост. 3, 14). – С друге стране, нечастиви није тварна животиња и не обитава у пољу, не једе прах земаљски, нити се вуче на трбуху, јер је духовно биће и креће се, рецимо, брже од човјечије мисли.

Како је Адам непромишљено згријешио?

... и слава Господња обасја их (Лк. 2, 9).

Адам и Ева били су налик благодатним анђелима, али у човјечјем тијелу, и њихова благодатна сила коју им је Господ Бог даровао да владају Земљом била је изнад природних закона. То их је толико занијело (погордило) да су у себи произвели лажно стање да су равни своме Творцу и само је требало да их неко наведе да то и потврде. У њима се истог тренутка појавила наивна жеља да постану као богови, кад је нечастиви кроз змију изрекао велику лаж: Нећете ви умрети, него зна Бог (Отац и Син и Дух Свети) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло (Пост. 3, 4). – Они се ниједног тренутка нису двоумили, јер овим лажним ријечима нечастиви је само осликавао њихово јадно (похлепно и дрско) стање, које су својевољно у себи непромишљено произвели. Од тада до данашњег дана Господ Бог се више не појављује у оваквој слави, и не даје човјеку толико изобилну благодат, него у оноликој мјери колико је човјеку потребно за његово спасење.

Нажалост, Адам и Ева не признаше своју страшну кривицу и на себе и читаву васељену навукоше проклетство јер све се преобрази у трулежно (пропадљиво) стање. Милостиви Господ Бог ипак даје човјеку могућност повратка Божјој заједници, али под видом покајне преображајне епитимије (искрено покајање, преображај кроз смрт, васкрсење). Уједно, лукавој змији Господ Бог промијени прводаровани изглед: Кад си то учинила (и непослушно ушла у Едемски врт), да си проклета (понижена) међу свим животињама и међу свим зверима пољским (које ће се ради тебе из питомог звјериња преобразити у дивље лутајуће звјериње), на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота (Пост. 3, 14). – Иза ових ријечи Господњих прикривено је и одређено (загонетно) пророчанство спасења рода људског.

Зашто је ова необична животиња претворена у змију?

Човјек који је створен од Господа Бога на себи је имао толику благодат да је по благослову Господњем требало да влада Земљом, тј. природом.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се (благодатно) и (благодатно) множите се, и напуните земљу (благодатним потомством), и владајте (Мојом благодаћу) њом. И будите (благодатни) господари од (умилних) риба морских и од (умилних) птица небеских и од свега (умилног) звериња што гмиже по земљи (Пост. 1, 28). – Кад змија и човјек згријешише, Земља изгуби благодат и све доживје проклетство, тад змија и човјек по казни Господњој постадоше страни један другоме (јер човјек више нема тај благодатни ауторитет над цјелокупном створеном природом Господњом). Човјек више не влада Земљом и тим чином успоставља се сасвим другачији однос снага између њега и животињског свијета.

Тад рече Господ Бог змији: Кад си то учинила (и свог господара својим лукавим поступком навела на грех), да си (због тога) проклета (понижена) међу свим животињама и међу свим зверима пољским (јер из тебе је проговорила нечастива лаж), на трбуху (незаситом) да се вучеш и (удишући земаљски) прах (од кога створих човјека) да једеш целог живота (као опомену што си допринијела да све оде у трулежност). И још (у тебе) стављам (тај сатански смртни отров као стално) непријатељство (док је год овоземаљског живота) између тебе и жене и (стављам обострани страх) између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти (не видећи те као такву) на главу стајати а ти ћеш га (из страха) у пету уједати (Пост. 3, 14). – У почетку је све било у благодатном опхођењу: свака животиња имала је, по вољи Господњој, благодатан приступ свакој другој животињи, па тако и човјеку. Кад човјек згријеши, Земља изгуби то благодатно достојанство у коме је обитавала.

А како су се неке животињске врсте преобразиле од биљоједа у небиљоједе?

Потом рече Бог: Нека проврве по води жива бића, и птице нека лете изнад земље под сводом небеским (Пост. 1, 20). – Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим (Пост. 1, 24). – Једном ријечју, живот на Земљи је бујао у својој највећој снази јер је све врвјело од мноштва прелијепих разноразних (ситних, малих, великих и огромних) животиња.

И још рече Бог: А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа жива дао сам сву траву да једу (Пост. 1, 30). – Сав животињски свијет створен је да буде савршени биљоједни умјетник, јер он ће својом улогом коју им је одредио Творац одржавати (уљепшавати и косити) биљни свијет на Земљи. Из овог произлази да све животињске врсте почетку нису имале нагон да лове друге животињске врсте да би опстале и вршиле међусобну природну селекцију. Тај нагон се пробудио у њима онда када је човјек прекршио заповијест Господњу и тим чином животињски свијет изгуби међусобни умилни приступ и уједно пали господари Адам и Ева постадоше им странци. Овај нагон је у њиховој генетској банци података уграђен по милости Господњој – због могућег пада човјековог, јер ће сав животињски свијет, баш као и човјек, бити препуштене трулежној борби за опстанак. Након пада човјековог природна селекција, тј. пробуђени нагон који је дат од Творца, имаће своју савршену сврсисходност у будућем процесу развоја животињског свијета на Земљи. Потврда да је у почетку био умилни дух међусобног опхођења, то потврђују и Исаијине пророчке ријечи: И вук ће боравити са јагњетом, и рис ћ<