Насиље над другим испуњава антропосову слободу односно слободу онога који врши егоцентрично насиље и манифестује се као зенит те исте материјалне слободе. Кроз материјалну[2] слободу другог, у овом случају угрожена је моја материјална слобода јер сам ја онај који је пожњео кукољ, да ли менталне или физичке енергије гњева мржње, односно насиља које је уперено против сфере слободе у којој ја циркулишем. Због таквог односа губи се димензија слободног простора и дезинтегрише се интер субјективни дијалог који као фонија унутрашњег мисаоног апарата треба ако је начелно и позитивно артикулисана да оствари условну хармонију у односу два субјекта у хроносу и самој Божијиј ктисиологији, међутим то је ипак само моменат. Безвремена слобода се остварује у есхатону и само као таква је потпуна. Субјективно конструктивно ткиво има два избора, да оствари слободу у Христу и постане свјесно дјелатно и истинско „ја“, кроз друго „ја“ постане „ми“ уједињени у заједницу са Христом, или да иструли у самозабораву бића , у индивидуално конципираном поретку егзистентума који врши деконструкцију личности и истинске слободе, а ствара енергетске залихе за self слободу која дјелује у оквирима већ наведеног проблема.
Прозирни темељи антропосове амартолошке грађе почива на егоизму и self слободи која своју напојну јединицу има устоличену у одређеној групи помисли коју ствара мислени асцелератор који убрзава линеарни ток трансфигурације у личносно не биће. Вјера у Тројичног Бога за осиромашеног савременог антропоса, за тубистовање које је у теофанторском лавиринту, а не прати свијетлост у даљини и не чује фонију небеске музике, него удара стално у зид безизлаза представља предмодерну митологију.Она(„ја“ слобода) за антропоса који се налази у мисленом миулакруму егзистира у различитим облицима, у ранијим еонима док није дошла до нас у овој амбалажи упакована у украсни целофан корифејско апокалиптичног, мукопакленских акцентовања од кога савремени антропос бјежи узевши капсулу безразложног бунтовног отпора.Нема неутралне универзалности ни класичне универзалности све је подложно промјени или покрету осим Бога.Тубиствовање поставши истинско и свјесно дјелатно „ја“ престаје да болује од паразитског профита оствареног на пољу егоизма пројектованог као патолошки екслузивитет „ја“ као центар око кога се одвија кружење.
Како експликовати појам предсимболичка ноћ свијета, осим као тубистовање које се утемељило у егоизму свога сада, стоји пред амбисом последњег упада у циклично кретање селф слободе. У трауматичном коштацу са својом логосношћу кроз Христа треба да препозна заблуду имитирања смисла биствовања, али остаје пријетња да ће пасти у кружно кретање темеља фундаменталног солпсизма.
Тубиствовање у сфери темеља егоизма, само имитира смисао, врши једну аутоинкантацију, постаје амфибијски настројен због својег ега. Он транспарентно имитира етику и моралност, несвјесан онтологије своје логосности крије се има маске утопозма лажних узора савремене антропоцентричности и лагано ламентуозно пропада.
Младен Цимеша
[1] Ја је у овом тексту у синергији са изразом слобода, односно тај укомпоновани појам обучен је у ново рухо које експиликује антропоса као биће које посједује „ја“слободу у негативној конотацији, тј та „ја“слобода је антропосов проблем који спутава на одређен начин његов пут ка теосису (обожењу).Она се тумачи као вјечити проблем антропосовог ега које је уско повезано са препознавањем антропосове логосности.
[2] Материјална слобода је слична „ја“слободи, међутим она је чисто анимална слобода без духовне димензије, јер „ја“слобода и поред свог егоистичног рефлектовања посједује и елемент метафизичке преокупације бивства.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.