Oce Savo sta znaci rec pravednik u Starom zavetu? Kako je na primer prorok Ilija pravednik kada je svojom rukom zaklao 200 Valovih svestenika ili Mojsije koji prilikom silaska sa Sinaja naredjuje da svako zakolje brata svog?
Ово мора да нам буде полазна основа за разумевање свих старозаветних догађаја који или алегоријски или типолошки указују на будућу реалност, било да је реч о самом доласку и страдању Христа или есхатолошкој стварности која тек треба да дође. Ако старозаветне догађаје и личности гледамо ван овог контекста неизбежно можемо да дођемо до озбиљног конфликта између етике Старог и Новог завета и у озбиљну кризу наше вере.
Бог кога нам је открио Исус Христос, Бог је љубави и праштања. Његова љубав надилази границе праведности и закона и природе. Апостол Павле нас подсећа у посланици Галатима 5,6 да у Исусу Христу нема ни обрезања ни необрезања, односно ни праведности по закону ни природне правде и једнакости. Такође Бог не гледа само на дела човекова, већ на срце човеково, тј. намеру са којом нешто чинимо. Знамо да су дела фарисеја била законски праведна, али ипак нису препознали Сина Божијег кога су распели, што показује да нису имали истинске љубави, а циљ закона био је да развије љубав према живом Богу, а не идолопоклонство слову закона. С друге стране имамо случајеве покајаних грешника и старозаветних светитеља који својим поступцима могу да саблазне хришћане који су своју веру засновали на површном морализму. Ти људи су задобили Божију љубав и својим делима надишли су законску разлику између правде и неправде. То су људи од крви и меса који греше и кају се. Погледајмо само личност цара Давида тако омиљеног од Бога који је знао да учини и најтеже грехове, али да и кроз своје дубоко покајање сачува најдубљу заједницу са живим Богом.
У Старом Завету Бога не упознајемо само као Творца, већ као личност која ступа у непосредни и лични однос са својим народом. Веома је важно да разумемо да је то било време сурово и тешко и да је Божија педагогија постепено спремала народ Израиљски да историјски оствари своју улогу и на крају да изнедри по телу Самог Христа – Месију Спаситеља Света, у коме ће се остварити пуноћа Божијег доморстроја спасења - да све смртно и пролазно преведе у вечно и бесмртно постојање. Тај историјски процес и даље траје до Другог доласка Господњега и Црква у својој историјској димензији наставља пут Израиљског народа, неретко суочавајући се са сличним искушењима и изазовима као и древни Израиљци.
Божије заповести су често веома тешке и сурове и игзледа нам да Бог повезује правду са осветом. „…Ја (сам) Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене“ (2Мој 20, 5). Бог Мојсеју заповеда да уведе закон одмазде и каже: „Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот, Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ (2Мој 21, 23-25). Мојсеј сам каже да „Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.“ (4Мој 14, 18). Али како повезати ове речи и заповести са Еванђелским поукама Христовим, који нас учи да праштамо за увреде, да не узвраћамо зло за зло, који нам открива Бога као дуготрпљивог и милостивог? Супротност која постоји између ових речи у Старом и Новом завету заправо је само привидна и произилази из тога што ми својим умом покушавамо да схватимо Бога у оквиру својих схватања етике и моралности као идеја од којих зависи и сам Творац светова.
Сличних примера „бруталности“ Божијих заповести можемо наћи на пример и у псалму 137,8-9: „Кћери Вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дјело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен.“ Неки су тумачи ове речи објашњавали алегоријски (и у том смислу се користе и у богослужењу), али следећа Божија заповест преко пророка Самуила цару Саулу тешко да се може објаснити фигуративно: „Овако вели Господ над војскама: опоменух се шта је учинио Амалик Израиљу, како му се опро на путу кад је ишао из Мисира. Зато иди, и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.“ (1Сам 15, 2-3). Саул је спровео ову заповест само делимично и поштедио је, како даље сазнајемо, цара Агага амаличког и најбољу стоку његову, а све што је било „зло и без цене“ предаде смрти. Овде се Бог разљутио на Саула и од тада пророк Самуил тражи новог цара Израиљског јер се Бог „покајао“ што је Саула поставио за цара јер није извршио његову заповест.
Да се вратим и вашим примерима. Наиме у 32. глави књиге Исхода (тј. друге књиге Мојсејеве) описује се догађај испод горе Хорива. У кључном моменту када је Бог предао Мојсеју на гори таблице завета са заповестима, Израиљци су направили „теле ливено“. Гнев Божији био је велики и Бог је био спреман да потпуно затре свој народ ,који се тако лако одвратио од пута на који га је повео, избавивши га из мисирског ропства. Мојсеј успева умилостивити Бога подсећајући га на обећања Аврааму, Исаку и Јакову али Бог не одустаје потпуно од казне за Израиљце. По његовој заповести Мојсеј је разбио плоче заветне, сажегао огњем теле-идола у прах и поред свег осталог што следи након тога говори: „И рече им: овако каже Господ Бог Израиљев: припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата својега и пријатеља својега и ближњега својега. И учинише синови Левијеви по заповијести Мојсијевој, и погибе народа у онај дан до три тисуће људи.“ 2Мој, 32, 27-28. Сурове речи и сурова казна Божија, нема шта!
Зашто је Бог био тако осетљив на идолатрију која стално прати Јевреје као сенка и искушење да се врате опет духовном мисирском ропству тј. незнабожачком животу? Управо зато што Бог од свог народа тражи верност, верност као израз љубави, а не само речи и њихове жртве које су Богу мрске уколико нису израз те љубави. Управо зато и пророк Илија у првој књизи Царевима, у 18. глави након надметања са Вааловим и Астартиним свештеницима, у коме они бивају постиђени и поражени, одводи Ваалове свештенике на поток Кисон, где их убија. Дакле питање је где је ту праведност. Зар са данашње тачке гледишта није реч овде о масовним злочинима који немају никакве везе са еванђелским праштањем? Засигурно би тако било ако не бисмо имали у виду целу перспективу Божијег промисла који води јеврејски народ кроз историју до времена у коме ће из њега произаћи сам Месија Христос.
Јеврејски народ је стално ходио у незнабожачком окружењу и љубав и верност према Богу Израиљевом изражавала се кроз беспоговорну послушност његовим заповестима. Управо су неверност Богу и чести падови у идолатрију били и најчешћи разлози несрећа које су сналазиле изабрани народ. Кроз те несреће, као и поступања Мојсеја, Самуила, Илије и других Бог је враћао народ свом истинском и правом назначењу и припремао га за долазак пуноће објаве Божије у личности оваплоћеног Христа, Сина Божијег. Била су то тешка и сурова времена, ратова, пљачки, убијања, насиља и сваког другог безакоња и јеврејски народ кога Бог назива тврдовратим тешко би могао разумети Божију педагогију без конкретних последица које су га сналазиле када би се год одвратио од Божијег пута.
Давид псалмопевац богонадахнуто говори „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ Пс 85, 10. Свети оци су увек добро знали и објашњавали су у својим тумачењима да се старозаветни списи не могу схватити ван пуноће целокупне објаве Бога људском роду и то кроз личност самог Сина Божијег оваплоћеног. Зато су речи Христове једини кључ за разумевање ових тешких места које није лако појмити људском логиком. Христос каже у Јеванђељу по Луки 24, 44-45: „Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. И Тада им отвори ум да разумију Писма.“ У првој посланици Коринћанима Апостол нас упућује да „Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.“ (1 Кор 2, 14-15). Другим речима ове етичке нелогичности можемо разумети само духовно и у благодати Духа Светога. У противном остајемо заточеници логичких дихотомија. Коначно, то је питање вере која и јесте апсурдна онима који је немају. Отуда и Св. Оци тумаче Писма имајући „ум Христов“, а не по својој сопственој памети.
Добар пример за разумевање разлика између Божијих заповести у Старом и Новом завету налазимо у разговору фарисеја са Христом око отпуштања жене Лк 19, 3-8:
„И приступише му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.“
Фарисеји остају заточеници старозаветног закона који је дат по окорелости срца народа и нису у стању да појме коначни смисао Христове тајне, у овом случају човека и жене чија заједница (брак) свој пуни смисао добија тек у тајни Христа и Цркве.
Стари завет зато не треба буквално тумачити и разумевати и када год се помињу гнев, љутња Божија то не треба схватити антропоморфно, већ фигуративно јер Бог није подложан страстима као човек и као Бог љубави ако нешто чини што доживљавамо као казну и гнев, то чини ради нашег добра и поуке. Старозаветне приче су најпре преношене усмено, а потом и записиване по Божијем надахнућу, али из перспективе човека, а не као писмено откровење самог Бога. Зато увек тражимо дубље значење и новозаветни кључ који нам открива прави смисао Божијих речи и наредби.
Отуда и разлика између правде како је доживаљава човек у контексту закона и љубави која надилази свако правило и закон. Старозаветни праведници нису били моралисти као што и данас неке поступке хришћанских светитеља не можемо разумети у оквирима хришћанског морализма који се стално враћа старозаветном концепту правде и истине. За нас хришћане правда, љубав, истина нису философски појмови којих се придржава и Бог и људи. То је потпуно другачији концепт од хришћанског и произилази из античке философије. Хришћанско поимање истине, правде и љубави је лично и произилази из живог и личног односа са Богом. Пренесено на поменуте старозаветне појмове можемо слободно рећи колико год то звучало сурово данашњем моралистичком менталитету да ни Мојсеј ни Илија нису кажњавали обузети гневом и мржњом као што то чине злочинци, већ у непосредном доживљају личне заједнице са Богом.
Имамо и у нашој црквеној историји сличних примера. Св. Кирило Александријски протерао је све Јевреје из Александрије након покоља који су они организовали над хришћанима, а познато је да су и он и рани светитељи подржавали уништавање паганскиих храмова. Била су то тешка времена, али Св. Кирило је то чинио не зато што је био гневан човек тешке нарави, већ из ревности и љубави Божије која је извирала из његовог непосредног и личног доживљаја Бога. Велика је опасност када неко ко нема љубави и познања Божијег умисли да у име Божије може да прекорачује границе моралних правила и законских норми. Нажалост, у историји су неки од најстрашнијих грехова управо чињени од стране оних који су веровали да имају за то мандат Божији. Зато је Божија правда у хришћанском смислу неодвојива од милосрђа и љубави.
Recommended Comments