Прво питање које се поставља јесте питање постојања света, овог нашег космоса кога чулима опитујемо и у коме живимо. Има ли овај наш опитни свет почетак и да ли ће имати краја? Или пак нема, него је беспочетан и бексрајан? Да бисмо дошли до одговора на ова питања, ми ћемо се позабавити Платоном, из разлога што је управо његова мисао ушла у најозбиљнији дијалог са отачком мишљу, када је реч о питањима која нас интересују. Да ли је овај наш свет по Платону вечан, односно беспочетан? Не, није. То је једна суптилност у Платоновом систему коју треба јасно истаћи. Када је биће у питању, Платон ту прави јасно разграничење. „По мом мишљењу, треба, најпре, извршити ово разграничење: шта је вечно биће, а шта је пак оно вазда бивајуће, а никад није биће.“, говори Платон у свом Тимају, јасно правећи разлику између вечног бића и појавног света који је у покрету и пролазности.
Шта је заправо беспочетно, а шта то није, код Платона? Свет, космос, није беспочетан, већ су вечни и беспочетни његови узроци. Космос је за Платона, заправо, уређени и уобличени првобитни хаос. Космос и јесте грчка реч која, између осталог, значи и украс, склад, поредак. Одатле и реч козметика у нашем језику. У овој етимологији крије се и само античко поимање свемира као лепо уређеног првобитног хаоса.
Као такав космос има свој узрок, па тиме и почетак постојања. Јер, Платон вели: „Све што се рађа, нужно постаје дејством неког узрока, јер ништа одвојено од узрока не може настати...Што се тиче целокупног неба или космоса...најпре треба испитати...да ли је небо увек било, немајући никакво начело постања, или је постало од неког начела...Оно што се може осетити чулима, што је доступно мнењу путем опажања, показало нам се као бивајуће и створено.“
Овакав Платонов став био је у многоме близак хришћанском онтолошком поимању. У многоме, али ипак не и у свему. Свет као уређена целина има свој узрок и свој почетак и ту се хришћанска мисао слаже са Платоном. Међутим, када је сами узрок настајању космоса, као и схватање самог појма „настајање“ у питању, хришћанска мисао креће супротним смером у односу на Платона.
Размотримо који су то узроци настанку космоса и шта значи то „настајање“ код Платона. Рекосмо да су управо ти узроци или начела, по Платону, вечни и беспочетни. Таквих узрока је три: (1) causa efficientis, кога Платон назива богом (демијург) и „најбољим међу узроцима“; (2) causa formalis, то су чувене Платонове идеје или форме, на основу којих је демијург обликовао следећи, вечнопостојећи узрок, (3) causa materialis, који представља тродимензионални простор, протежност.
Шта онда чини Платонов бог, „најбољи међу свим узроцима“? Он облукује материју, односно тродимензионални простор, умом сагледавајући свет вечних идеја или форми. Те форме бог утискује у материју, коју Платон назива „мајком приматељком“. Тако настају оформљена бића космоса, као слике оног идеалног света вечних и непроменљивих форми или идеја.
Дакле, Платонов бог је бог уобличитељ. Он уобличава, уређује првобитни хаос, али користећи већ постојећу материју и форме. Та друга два узрока постоје независно од бога, представљају датост и самом Платоновом богу. Са те стране, његов бог је условљен у својој уређивачкој делатности. Да ли је барем слободан у одлуци да хаос доведе у ред и склад, у космос? Конкретно, може ли се поставити питање: зашто Платонов бог ради то што ради? Платон даје одговор и на то питање: „Кажимо, дакле, који је узрок да је Сјединитељ сјединио постојање и овај свемир. Био је добар. Био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист. Будући од ње слободан, пожелео је да све буде што сличније њему самом.“
Платонов бог је поистовећен са добротом. Међутим, то што је Платонов бог добар, то не значи да је његов акт уређења хаоса акт слободе. Не, јер бити добар, по Платону, значи волети оно лепо, а презирати оно супротно лепом. Та нужност која је уткана у доброту, приморава Платоновог бога да хаос доведе у склад. Дакле, он има дебели разлог за оно што чини, „сматрајући ред у сваком погледу бољим од нереда“ и јер „ није допуштено да најбољи чини било шта друго осим онога што је наjлепше“, образлаже нам Платон.
Да упоредимо сада у каквом су међусобном односу Платонов бог уобличитељ и хришћански Бог Творац. Платонов бог, иако космос има почетак, не ствара тај космос ни из чега (ex nihilo), већ он (космос) настаје као акт довођења у ред и склад првобитне беспочетне, хаотичне материје, добијајући форму опет на основу беспочетних и вечних идеја. Хришћански Бог ствара свет ни из чега. Пре Његовог акта стварања не постоји буквално ништа, осим самог Бога. Бог Творац не обликује вечнопостојећу хаотичну материју, већ и њу саму ствара. Када су идеје у питању, хришћанство је прихватило касније платонистичке модификације, те њихово смештање у ум Божији. Идеје су за хришаћaне Божије вољне мисли. Дакле, не нешто споља наметнуто Богу, већ његова слободна воља.
Акт Платоновог бога је акт условљености и нужности, док је акт хришћанског Бога акт апсолутне слободе. Платонов бог зна зашто је обликовао космос, док хришћански Бог „не зна“ зашто је створио свет. Можда ово „не зна“ звучи чудно. Али, слобада и љубав су такве. Љубав којом Бог ствара свет нема разлога јер је слободна. За ту ће љубав апостол Павле рећи да она „не тражи своје“ (1Кор 13, 5). Зато ће Платонов демијург, на питање о свету, много говорити о његовим разлозима. Хришћански, библијски Бог Творац ће, на то питање о свету ћутати, волећи га у тишини. Тамо где имамо одговор на питање „Зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст. Са једне стране је љубав а са друге ерос. Слобода и нужност. Ћутање и говор.
На крају, Платонов космос је морао да настане, док је хришћански могао и да не постоји. Ово сазнање, да је могло бити и да нас не буде а да смо ипак ту, љубављу и слободом Божијом, у животу хришћанина ствара једну спцифичну етику, начин живљења. Ствара етику благодарења. То име благодарења (грч. евхаристија) носи Боголужење које представља саму суштину нашег односа и јединства са Богом Творцем. То је Света Евхаристија или, свима нама добро позната, Света Литургија. Она је подсећање да живот немамо сами од себе, већ да га дугујемо Другом. Подсећање да је живот дар Божији.
(Текст представља одломак из једне шире студије, који је делом измењен и прилагођен, у првом реду, ђацима четвртог разреда наших гимназија, који изучавају предемет Филозофија. Њима поклањам овај текст.)
Александар Милојков
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.