. Постављају се питања настанка свега, огромног космоса, природе и нас самих. Савремени антропос без одређених предрадсуда трага и жели одговоре на та питања, јер она често могу да заокупљају машту данашњег интелектулаца, и управо они због одређене душевне надградње потребују одговоре на дата питања.
Међутим кроз фидеизам у Тројичног Бога, превасходно кроз смирење данашњи антропос треба да у себи превазиђе и побједи ту сумњу, треба да од срца, и са разумом да прихвати да је Творац читавог космоса управо Бог. Филогенеза твари почива и уобличена је вољом Божијом, односно Бог стварајући свијет (Он) видје да је добар односно да све што је створио да је добро, јер морамо разграничити још једну ствар, а то је да Бог није створио зло, јер после сваког стварања идући по данима наводи се да Бог што створи видје да је добро и то отклања сваку сумњу у Бога као творца зла, по ријечима аутора генезиса, односно књиге постања. Дакле Света Тројица ствара свијет својом вољом и све што је створено порекло води из ex nihilo, дакле створено је из небића.
Наиме постојале су идеје у древној антици и цијело јелинско схватање космологије свијета базира се и стоји на темељу мишљења да је постојала пра материја којом је Бог (Δημιουργός) уобличио свијет, тако погрешно мишљење је постојало, односно да је та материја вјечна и самим тим јелински философи су заступали тезу да је и свијет вјечан. Но божанско откровење и списи светих отаца свједоче другачије и побијају јелинско учење о вјечности свијета, јер свијет је управо створен из ex nihilo, односно из небића и то само још више свједочи о Божијој слави и δύναμις, тј сили.
Вријеме код савременог антропоса односно у његовој свијести има улогу нечега што је пролазно, дакле нечега што протиче и своју егзистенцију (он) схвата као материју која одумире тачније има своје постојање које треба да се заврши после одређене дужине линеарног тока времена, и исход те егзистенције представља θάνατος односно смрт. А што се тиче вјечности ми сада вјечност најчешће претстављамо као бесконачност. Као бесконачно дуго постојање у времену гдје је наша перцепција времена заснована на прошлости и репројекцији будућности. Гдје је онда садашњост? Вјечност је заправо саживљавање сталне садашњости. Наравно ово већина нас искуствено неможе да појми па је тешко веома о томе причати. Баш зато православље тежи ка мистици, као личносној трансформацији, не као схоластичкој дисциплини за стицање нових знања, исказа. Вјечни живот је заправо трансформација наше личности у облик у коме може да саживи сталну садашњост.
Веома је занимљива теза Шопенхауера да животиње, лудаци и генији немају аспекат прошлости и будућности него сталне садашњости. Тако мишљење о вјечности може да се пројави у уму сваког појединца који себи постави питање о истини постојања у другој сфери егзистенције. Вријеме овакво какво га сада познајемо има свој линеарни ток и без повратка у прошлост, тачније пребивање у садашњости и окренутост ка будућности, хронос је стварни појам односно fundamentum in re наше егзистенције. Наше бивствовање дугујемо Богу, али и наша егзистенција је ограничена у овом времену каквог ми познајемо, још не упућени довољно у тајну будућега вијека. Како то дефинисати, експликација датог навода повлачи за собом чињеницу да после нашег упокојења када танатос прожме наше у овом хроносу смртно тијело наша душа наставља да борави у једном другом виду егзистенције, дакле наш живот није само одређен и везан за ово вријеме него и за есхатон као будући вијек живљења у заједници са Богом. И тјело које је смртно и пропадљиво у овом вијеку, на крају ће да васкрсне и и они који су се упокојили поново ће имати своја тијела као материју нераздвојиву од душе. Код нас а, и код других народа бачен је више акценат на такозвану вјечност душе која опет своје поријекло води од јелинског појимања човјека и његове космогоније. Међутим у православљу када се ослободимо маске јелинизма схватамо да је истина наде и вјере у васкрсењу тијела, и увиђамо да је оваплоћење Логоса и васкресење Христа онтолошка а не етичка категорија.
Христос је дошао да спасе човјека, као личност као биће и у томе се крије тајна величине оваплоћења, јер Бог нам је могао опростити гријехе и са неба. Међутим Он постаје тијело и настањује се међу нас, дакле још можемо увидјети да је човјек односно антропос цијелина као душа и тијело односно да је потпун као личност само ако посједује обоје, дакле личност је непотпуна ако је душа без тијела и обрнута тијело без душе. Сваки антропос посједује логосе бића, и сваки антропос поред слободе коју посједује која је уједно и икона Божија у човјеку, тежи једним дјелом да спозна истину твари да пређе својим омаленим умом непремостиву ријеку тваропознања, и иако неко нема довољну развијену перцепцију за трансцедентно, односно у овом случају вјеру у Тројичног Бога ипак на неки одређен начин трага за Богом и заправо Бог недостаје његовој души.
Тако и многи данашњи научници трудили су се и труде да својим умом досегну неку истину и тако задовоље унутрашњи порив своје радозналости. Такав међу њима је био и велики квантни физичар Алберт Ајнштајн. Он је познат и остаће упамћен по својој теорији релативитета, дакле о релативности времена и простора а, брзину свијетлости је установио као једну константну вриједност. Брзина свјетлости је константна у смислу да не зависи од референтног система из кога се посматра. Овим проблемом су се бавили двојица научника, ријеч је о Алберту Мајкелсону, и Едварду Морлију који су 1880 године извели екперимент у оквиру кога су мјерили брзину свијетлости која се креће у смјеру земљине ротације и брзину свијетлости која се креће у супротном смјеру. Иако је је сходно важећим очекивањима требало да ове двије брзине буду различите резултати су били другачији. Брзина свијетлости се показала као константна величина, без обзира на то да ли мјерена у стању мировања или кретања. Ако је брзина свијетлости константна, то значи да се други елементи космичког постојања, простор и вријеме мјењају. За некога ко се креће великом брзином вријеме протиче спорије него за оног који се не креће. Када се достигне брзина свијетлости вријеме стаје.
Овај закључак наводи о есхатолошком сусрету Христа вјечне нестворене Свјетлости са синовима свијетлости, као о коначном завршетку свијета када времена неће бити (Откр.10, 6). Наравно времена неће бити у оном виду како данас постоји, као вријеме које раздваја бића у свијету. У евхаристији вријеме добија есхатолошке димензије, јер благодарећи дејству Духа Светог могуће је превазићи удаљености између вјерних било да је ријеч о времену садашњем прошлом будућем, или простору, јер је Литургија један превасходно космички догађај у коме се бришу све географске удаљености. Зато нас помисао опет води ка евхаристији у којој антропос спознаје и открива свој прави идентитет и почиње да живи и проналази своју личност, односно одвија се оличностњење датог антропоса и свих оних који судјелују у заједници незалазне Свјетлости.
Славни и велики учитељ Цркве Христове Никола Кавасила о односу вјерних и евхаристије говорио је да нигдје другдје неможемо да тражимо наше постојање до у Евхаристији, она је крај свих богочежњивих стремљења, јер немамо гдје даље ићи од ње будући да она због најприснијег јединства са Богом извором човјековог идентитета остаје неизмјењиви основ цјелокупног људског постојања у времену и у вјечности . Овим долазимо до конклузије да све што постоји своје поријекло, односно своје настајање дугује искључиво Богу и ником више, и да управо Божије енергије прожимају свијет и да свијет каквог га ми познајемо, али и онај небески зависи од Свога Творца и да без Бога ништа неможе да постоји и да се креће, и да уистну Света Тројица од настанка свијета, Адамовог пада, потопа, и Васкрсења Христа на чудесан начин промишља о својој творевини, а у њу улази као круна стварања човјек чији је и био задатак да сву тварну природу узнесе Творцу.
Аутор: студент богословског факултета Младен Цимеша
Recommended Comments