О Богочовештву, богочовечанству и софиологији

Сергеј Николајевич Булгаков рођен је у свештеничкој породици 28. јуна 1871. године у граду Ливни, који се налази у централној Русији. Похађао је црквену школу у родном месту и провео четири године у богословији, пре него што је уписао студије права на Московском универзитету 1890. године. Дипломирао је 1894, а 1895. године – у својој тек двадесет петој години – почиње да предаје политичку економију на Московској техничкој школи и постаје један од проминентних мислилаца марксистичког усмерења и присталица кружока умерених социјалиста.

У периоду од 1898. до 1900. године путује по Западној Европи и Великој Британији, прикупљајући материјал за своју капиталну дисертацију Капитализам и земљорадња, која ће се појавити у два тома. Уз помоћ овог дела и других радова на тему економских и друштвених питања Булгаков је врло брзо стекао националну репутацију. У Кијеву је радио као професор пет година, да би се вратио у Москву 1906. године, где преузима катедру економије на Московском институту за трговину. Исте године је добио своје место у Доњој комори Руског парламента (Думе) као хришћански социјалиста. Докторирао је 1912. године на Московском универзитету, а 1917. је на истом заузео позицију професора политичке економије. Убрзо након тога Булгаков се – услед разних животних околности – враћа активном хришћанству и православљу и постаје свештеник 1918. године, на препоруку руског Патријарха Тихона. Након Октобарске револуције и грађанског рата разилази се са бољшевичком влашћу и убрзо бива протеран из земље. Долази у Праг 1923. године, а затим прелази у Париз, где ће 1925. бити један од оснивача и декан Теолошког института Светог Сергија, на коме ће предавати догматику. Тамо предаје све до смрти 1944. године.

БИБЛИОГРАФИЈА

Од завидног опуса оца Сергеја – о чему би било потребно написати додатни чланак – на српски језик су до сада преведени мањи чланци и следеће монографије:

Православље: огледи о учењу Православне Цркве (превео Мирко Ђорђевић, Медитеран, Будва, 1991);

Икона и иконопоштовање: догматички оглед (превео Илија Марић, Источник, Београд, 1998);

Изабрани списи (приредио Никола Милошевић, превели Марија Марковић и Бранислав Марковић, ЦИД, Подгорица, 2000);

Софиологија смрти (превела Антонина Пантелић, Бримо, Београд, 2001);

Светлост невечерња: сазрцања и умозрења (превео Зоран Буљугић, Бримо-Логос, Београд, 2005);

О јеванђељским чудима (превео Зоран Буљугић, Лосог, Београд, 2011);

Јагње Божије (превела Антонина Пантелић, ПБФ-Логос, Београд, 2011).

У припреми је још неколико књига у српском преводу и искрено се надамо њиховом скором појављивању, које ће пружити целовитији увид у мисао овог значајног теолога.

ТЕОЛОГИЈА СЕРГЕЈА БУЛГАКОВА: СОФИЈА И СОФИОЛОГИЈА

Отац Сергеј Булгаков је данас вероватно један од најзапостављенијих православних теолога. Нажалост је тако, јер нећемо претерати ако кажемо да је он генијалан хришћански мислилац. Тамо где ће корифеји православне неопатристичке синтезе застати у мишљењу и теоријски сањарити о путу који води напред, ту ће отац Сергеј кренути даље, храбро попут никог у двадесетом веку. Како ствари стоје, он припада малобројнима који су до краја схватили шта доиста значи одговорно богословствовати у савременом свету.

У пар речи ћемо изнети срж његове теологије, оствариване путем концепта софиологије. Данас се тај појам још увек доживљава амбивалентно – од најранијих званичних осуда за време живота оца Сергеја, па до похвале од стране неколицине савремених теолога. Разлог томе је захтевност мисли која одликује теологију Булгакова. И заиста, Булгаков се не може читати у доколици, потребан је труд и напор.

Шта је софиологија и (можда је боље питати) ко је Софија? Пратећи мисао самог Булгакова и његових текстова, изнели бисмо следећа запажања:

Софиологија је учење о вечној и тварној Премудрости Божијој, уверава нас Булгаков на многим местима. С једне стране, вечна и нестворена Софија је остварење самог једносуштног и нераздељивог живота Свете Тројице. Софија није нова личност, тобоже четврта ипостас у Тројици, већ је онтолошки принцип љубави Божије према Самом Себи, према сопственом Божанству. Зато је она и слава Божија. С друге стране, пратимо ли и даље Булгакова, Софија је и превечно човештво, Прволик према којем је створено људско биће. Софија је основа и садржај творевине, будући да је погружена у настајање.

Нестворени (божански) и створени (људски) свет међусобно су повезани као већ поменуте вечна и тварна Софија. Булгаков додаје: иако су истоветни по основи, наведени светови су различити по виду/начину свог бића. Закључни одговор на питање шта је и ко је Софија би гласио: Софија у Творцу и Софија у творевини представља онај мост који сједињује Бога и човека, она је њихово јединство.

Ако смо добро разумели ствари, теолошки гениј оца Сергеја концептом софиологије покушава да искаже две битне ствари: прво, да покаже шта (позитивно говорећи) повезује Бога са светом, тј. шта чини могућим њихов потенцијални сусрет. И као друго (засновано на претпоставци првог увида), да покаже шта чини могућом заједницу божанске и људске природе у ипостаси Христовој.

Контроверзе и недоумице које овакав теолошки концепт изазива и може изазвати остаће по страни у овом разматрању. Мало је простора да се упуштамо чак и у плодне стране овог мишљења. Отац Сергеј Булгаков био је, као и сваки прави теолог, човек испред свога времена, са теологијом која је авангарда и за наше време. Треба га читати, проучавати, разумети, наћи нешто плодно и животно, па тек на концу критиковати. Савремени проучаваоци, тј. они добронамерни и отворени међу њима, теолошки опус оца Сергеја разумеју као покушај истицања позитивне и потврдне димензије чувене халкидонске дефиниције, изражене у негацијама: нераздељиво, несливено, непроменљиво, неразлучно. Тиме би Софија била теолошко и мислено настојање да се Халкидон – посебно у наше време – разуме и као једно „да“; тежња да се учини корак напред у богословствовању, да се озбиљно мисли и разуме Предање, те да се теологија покаже као доиста жива и несклеротична стварност.

На крају, како нас уверава савремени и утицајни британски теолог Џон Милбанк, софиологија је један космички и богочовечански светоназор. Она је карактеристичан позив на сагледавање нестворене славе Божије у свему створеном. Она је самопознање антрополошког индивидуума који егзистира у свету испуњеном божанском премудрошћу. Присетимо ли се речи Жоржа Бернаноса, софиологија је човеков смртнички увид да упркос смрти, контингентности и фрагилности људског бића и остале творевине – све јесте благодат.

Извор: Православље.рс