Неоспорно божанство Сина Божијег

Питања која заокупљају сваког човјека који вјерује у Христа јесу сљедећа:

1. Да ли се Христос родио од Свете Дјеве Марије и као човјек? Наиме, да би неко попримио човјечанско својство, мора бити рођен од жене.

2. Да ли се Христос од Свете Дјеве Марије родио и као Богочовјек? Јер да би се неко родио као Богочовјек, у тој утроби мора обитавати натприродно Божје својство (Дух Свети).

3. Да ли је Христос истински Бог и на који начин је Јагње Божје (Син Божји) узело све гријехе свијета на себе?

Сједињену Божанску и човјечанску природу Господа Исуса Христа Бога нашег тешко је човјечјим умом дочарати, а још теже појединачно објаснити. Покушајмо то поједноставити.

1. Син Божји своју Божанску природу сјединио је с човјечанском:

Свето јеванђеље по Луки каже: И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1, 35). – Овдје видимо да је свако дејство Господње прожето савршеним нераздјељивим јединством Свете Тројице.

Дух Свети доћи ће на тебе (и даровати благодатну пуноћу), и (потом) сила Вишњега (Бога Оца) осениће те (божанском природом Сина Божјег). – Дух Свети дарова пуноћу благодати Дјеви Марији, а потом сила Вишњег осени утробу Дјеве Марије божанском природом Сина Божјег.

Господ Бог својим недокучивим промислом одреди Дјеву Марију за изабраницу спасења рода људског. Генетика предака Дјеве Марије носи богобојазан ген и то је веома важно. Наиме, у развоју једног људског бића у женској утроби учествује више генерација – тако је Господ Бог испунио и тај генетски закон који је поставио. Кад се родио, Богочовјек Исус, као сваки човјек рођен од жене, од мајчиних предака у своjoj човјечанској природи наслиједио понешто, а преко силе Вишњег у Духу Светом пренио исту суштину.

Син Божји преко силе Вишњег у Духу Светом кроз благодатну утробу Дјеве Марије узима овоземаљско тијело као хаљину, и ово је заиста безгрешно Богочовјечанско тијело Господа Исуса Христа Бога нашег. У Богочовјеку Исусу божанска и човјечанска природа је у непрестаном јединству једна са другом. Ова сједињеност настаје у самом зачећу и трајаће у вијекове вијекова. И само оваква савршена сједињеност и усаглашеност у једној Личности може да даје вјечне плодове, јер човјечанска природа у Христу постаје обожена. Обожење Христове човјечанске природе не значи да је она престала бити то што јесте - човјечанска. Док код грешног човјека посриједи је нешто сасвим друго. Све док се човјек не облагодати Христом у Духу Светом, његов дух животни (воља човјекова) и душа жива (тијело и крв) дјелују подвојено. Али кад човјеков дух животни уз помоћ Божју укроти небожанске нагоне душе живе, тад се стичу услови за усељење Божје благодати (Дух Свети). Такав облагодаћени (обожени) човјек прихвата у свему вољу Господњу, а Господ Бог благосиља његову вољу. Човјечанска природа има своју слободу и она може да својевољно одбаци благодатне дарове Духа Светог кад хоће, а многима се то дешава због самогордог руковођења.

Како се то натприродно рођење дјетета Исуса десило, а да је Пресвета Богородица остала дјевојка?

Ономе у чијем срцу обитава, Господ Бог доноси само љубав и блаженство, а не патњу. Тако је и Дјева Марија имала блажено зачеће, блажену трудноћу и блажено рађање (осим опомињућих трудова) – једном ријечју, блажено стање. Кад је Света Дјева Марија рађала Исуса Сина Божјег, то је било блажено рађање, при чему се материца (утроба) Свете Дјеве Марије отворила и затворила на само Господу Богу својствен начин (безболни царски рез), и родио се Богомладенац – по закону Господњем. Како – то остаје велика тајна. Господ Бог ником не нарушава слободу воље: Пресвета Богородица послије рађања остала је Дјева до краја живота. Света Дјева Марија родила је Богомладенца на безболан начин, баш онако како је требало, по вољи Господњој, да рађа прва благодатна жена, да није згријешила.

Да човјек не згријеши, благодат припајања и рађања била би сасвим другачија и жена се не би уопште патила. Кад је у питању Света Дјева Марија, Господ Бог не жели да својој послушној изабраници повриједи чедност и слободу воље. Насупрот томе, код супружника имамо нешто сасвим друго: жена слободном одлуком своју чедност дарује мужу односно ономе коме жели. А Света Дјева Марија није даровала Господу Богу своју тјелесну чедност, него Му је искрено даровала своју материцу.

Како је изгледао први благодатни човјек Адам и нови Адам (Богочовјек Исус Христос)?

Нови Адам – дијете Исус, од Дјеве Марије преко силе Вишњег у Духу Светом, рођенo је чисто и безгрешно. Сједињење Христове човјечје природе с божанском природом Бога Сина Божјег преко силе Вишњег у Духу Светом одвија се при самом зачећу. У овом Богочовјечанском дјетету од самог зачећа божанска и човјечанска природа Христова обитава у својој сједињености, уједно прожета и с божанским природама Оца и Духа Светога. Кад је ово безазлено дијете рођено, само по себи имало је дјечју вољу. Али оваплоћени Бог Син Божји савршено поштује све природне законе које је поставио Законодавац и ниједног тренутка не нарушава вољу дјетета Исуса (Не мислите да сам дошао да укинем (било који) Закон или Пророке (који су објавили Истину Господњу); нисам дошао да (их) укинем него да (их све у јоту) испуним (Мт. 5, 17). Ово Богочовјечанско дијете могло је послије рођења проговорити или, рецимо, проходати, али се онда не би испунио природни закон Господњи који је одређен сваком рођеном човјеку. Поштујући све законе Господње, божанска природа Сина Божјег у Духу Светом постепено и савршено дарује своју божанску мудрост Исусовој дјечијој природи, док она не ојача духом. То се јасно види за вријеме боравка дјечака Исуса у јерусалимском храму: И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима (Лк. 2, 47). – Временским сазријевањем Његове човјечанске природе, све што ће чинити Христос као Бог, то ће постати својство Његове човјечанске природе, и оно што буде чинио као човјек, преносиће се на Његову божанску природу. Јер у оваплоћеном Сину Божјем човјечанска природа се узвисује до оног личносног стања у коме се налази божанска природа Христова, тј. обожује се (савршена тежња двију различитих природа ка истинском сједињењу у једној Личности). Још кад томе придодамо савршену усаглашеност двију воља у Христу с вољом Бога Оца у Духу Светом, његов ум краси бескрајна Богочовјечанска мудрост која је прожета кроз читаву његову јеванђелску мисију и наставља се у вијекове вијекова.

Први Адам – благодатни човјек Адам, створен је од Бога Оца кроз Сина Божјег у Духу Светом чист и безгрешан баш као ово рођено безазлено дијете Исус, али са зрелим и мудрим разумом. Да се кријепио благодатним плодовима Дрвета живота, његова мудрост би у Духу Светом непрестано благодатно расла и његово тијело би исто тако пребивало у нетрулежном стању.

Упоредимо уздржаног Богочовјека Исуса и неуздржаног човјека Адама.

У Врту изобилних плодова сатана овако искуша човјека Адама: Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту? – Човјек одговара: Ми једемо (благодатног) рода са свакога дрвета у врту, само (оног примамљивог) рода са онога дрвета (кроз које хоћу да постанем самостални цар по божанској власти а не по земаљској части) усред врта (Господњег), казао је Бог не једите и не дирајте у њега (због вашег личног добра), да не умрете (у тој нечастивој намјери својој, коју ћете с временом својевољно произвести у себи). – Сатана узвраћа: „Нећете ви (због тога) умрети, него зна Бог (као што смо и ми сазнали) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега (тј. кад сазоре услови да по својој неодољивој жељи пожелите да се одвојите од Господа Бога), отворити (заблудјеле) очи, па ћете (због свог упорног незадовољства) постати као (и ми несмирени) богови и (упо)знати шта је (изгубити у себи благодатно изобилно) добро и (упознати куда води незадовољствено) зло (као што смо је и ми (нечастива сила) по својој глупости спознали, пожељевши, самовољним одвајањем од извора Вјечног Благодатног Истинског Мира, да постанемо понаособ самостални лажни богови) (Пост. 3, 3).“

Заповијешћу Господњом човјек се имао овако уздржавати (постити): Ми (кад у Духу Светом уздржано) једемо рода са свакога дрвета у врту (осјећамо се благодатно), само (наизглед примамљивог) рода са онога (забрањеног) дрвета (који је одбојан Духу Светом) усред врта (морамо се вјечно уздржавати јер), казао је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) не једите (опоре плодове свог неуздржања јер тјерате од себе благодат Духа Светога) и (похлепно) не дирајте у њега (јер ћете губитком пуноће Божје благодати, која вам је од Бога дарована, изгубити живот вјечни и пазите), да не умрете (у свом будућем упорном незадовољству) (Пост. 3, 3).

У неплодној пустињи Богочовјека Исуса овако искуша сатана: И изведе га ђаво на гору високу и показа му (својом магијом) сва (неблагодатна) царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (привремену смртну) славу њихову, јер је (због човјекове жеље да иде мојим путем) мени (по допуштењу Господњем) предана, и коме (човјеку) хоћу дајем је (ако ме прихвата за свог бога). Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће (привремено) сва твоја (и уживаћеш у њиховом неблагодатном богатству). И одговарајући (Богочовјек) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (вјечном, животворном и истинском) клањај се, и њему јединоме (у истинском јединству) служи“ (јер је само у Њему вјечна слава и живот вјечни) (Лк. 4, 5–8).

Ево личног примјера како се чува јединство с Духом Светим: (Богочовјек) Исус пак пун (благодати) Духа Светога (такву пуноћу благодати Господ Бог је даровао Адаму кад га је створио) врати се са Јордана, и би одведен Духом (Светим) у пустињу (да личним примјером покаже како се задржава благодатно јединство с Богом Оцем у Духу Светом, које је први човјек својевољно изгубио). И четрдесет дана (док се у Духу Светом мољаше Богу Оцу) куша га (непрестано) ђаво (да престане с толиким уздржањем), и не једе ништа у те дане (јер пуноћа благодати Духа Светог његује његово пречисто тијело); и кад се они навршише, онда огладни (Лк. 4, 1–2). И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (пролазну) славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном (и признаш мене за свог бога), биће (без благодати Духа Светога) сва твоја. И одговарајући (Богочовјек) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (у Духу Светом) клањај се, и њему јединоме (само у Духу Светом) служи“ (Лк. 4, 6–8).

2. Исус Христос је истински Богочовјек.

Сједињењем човјечанске и божанске природе улази се у стање божанске узвишености. Богочовјек Исус нам је показао да, кад је воља човјекова усаглашена са вољом Господњом, она у себи посједује бескрајну божанску благодат, која руши све трулежне баријере.

Кад човјек кроз покајнички живот достигне чистоћу сличну Христовој човјечанској природи, тад у њему обитава Дух Свети и он улази у стање богочовјека. Својство благодатног човјека имао је у почетку створени Адам, а ми можемо привремено примити као дар то божанско стање или из њега изаћи – зависно од тога у каквом се мисленом стању налазимо и какав у Богу живот живимо. Охристовљени човјек, који по милости Божјој има дар Духа Светог, зависно од дарова Господњих које носи у себи, има пророчки дух, дух поучавања, исцјелитељски дух... Тај дар Божји имају ријетки (свети) људи, који су уз помоћ Господњу прошли сву борбу с унутрашњом палошћу и дошли у Луку божанског мира. Такви људи благодатном силом Господњом чине чуда или пророкују, а уједно – сваки од њих је понаособ пастир добри. Јеванђељски гледано, само људи који су у Духу Светом имају тај дар, и нико више. Остали, тј. они који су уобразили да су миљеници Божји или истинске варалице – имају, нажалост, у себи дух погађачки (дух обмане). И да се деси неко исцјељење од ових уображених или истинских варалица, то је само привременог карактера. Већина тих исцјељења, нажалост, с временом заврши са катастрофалним душевним и тјелесним посљедицама. Замислите само колико је људи у почетку борбе са својом унутрашњом грешном палошћу достигло одређени степен духовне надградње, али због своје гордости и болесне жеље да задобију још божанских дарова која им неће донијети никакве благодатне плодове, тј. због своје претјеране радознале незаситости забадају нос тамо гдје не треба и - доживљавају страшан пад.

У својој другој посланици Свети апостол Петар о томе каже: И ово знајте најпре да ниједно пророштво Светог Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човековом вољом, него покретани Духом Светим говораше свети Божији људи (2. Птр. 1, 20–21).

У Првој посланици Светог апостола Јована додаје се: Знамо да сваки рођени од Бога (у Духу Светом) не греши, него који је рођен од Бога (у Духу Светом) чува себе (Дух Свети га руководи), и нечастиви га се не дотиче. Знамо да смо од Бога (јер смо у Духу Светом), и свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам (благодатни) разум да познајемо (у Духу Светом) Истинитога (Господа Бога), и (ако слиједимо истински пут Господњи, онда и ми) јесмо (у Духу Светом) у Истинитом (Богу Оцу, од кога све потиче), у Сину његову Исусу Христу (кроз кога је све постало). Он (Богочовјек Исус Христос) је истинити Бог (наш) и живот вечни (који обитава у Њему и дароваће га и нама). Дечице, сачувајте себе од идола! Амин“ (Јн. 5, 18–21).

У Другој посланици Светог апостола Петра за оне који нису с Господом Богом (у Духу Светом) каже се: А било је и лажних пророка у народу (за којима су многи пошли), као што ће и међу вама бити лажних учитеља (који желе само свјетску неблагодатну славу), који ће (својим неблагодатним изопаченим учењем) унети јереси погибли, и одрицаће се (Богочовјечанског) Господара (Господа Исуса Христа) који их искупи и довешће себи наглу погибао (јер народ свјесно воде у духовну пропаст). И многи ће (жељно) доћи за њиховим нечистотама (јер им такво учење одговара), због којих ће се (многи изопачити и) похулити на Пут истине (Господње). И у (свом) лакомству искоришћаваће вас варљивим речима (да слиједите њихов лажни пут), њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дрема (Птр. 2, 1–3).

3. Исус Христос је истински Бог:

Бог Отац → Син Божји → Дух Свети = Господ Бог (Света Тројица)

Кад су човјечја и божанска воља у савршеном непрестаном сагласју, та воља у себи носи живот вјечни. Доказ томе је васкрсење нераспадљивог тијела Богочовјека Исуса, које наставља да вјечно живи. Син Божји је и дошао на Земљу с циљем да трулежно тијело врати у вјечно постојање и приведе га Богу Оцу. Бог Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом јесте свемогућа стваралачка сила, снага вјечног живота, вјечни мир и љубав. Да је Он заиста истински Бог обучен у човјечје тијело, увидјела је цијела васељена и то се испољило кроз догађаје који су се десили приликом његовог распећа: помрачење Сунца, снажан земљотрес и распадање камења као протест природе против људског и ђавољег недјела. Ту су се управо оствариле ријечи Господа Исуса Христа изговорене фарисејима, који су захтијевали да Господ Исус Христос ућутка ученике који су му клицали као Цару приликом уласка у Јерусалим: И кад он иђаше, простираху хаљине своје по путу. А кад се он већ приближи подножју Горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога громким гласом за сва чудеса која видеше, говорећи: – Благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама! И неки од фарисеја из народа рекоше му: – Учитељу, забрани ученицима својим. И одговарајући рече им (као Бог): Кажем вам ако они ућуте, (по Мојој наредби) камење ће повикати (Лк. 19, 36–40).

На који начин Христова сједињена божанска и човјечанска природа усаглашено дела у прожимајућој нераздјељивој заједници са божанским природама Бога Оца и Духа Светог?

Присјетимо се почетка Христових знамења:

И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и онде беше мати Исусова (која је увјерена да је родила Богочовјека). А позван беше и Исус и ученици његови на (скромну) свадбу. И кад (овом скромном домаћину) неста вина, рече мати Исусова њему: – Немају вина. (Богочовјек) Исус јој рече: – Шта хоћеш од мене, жено? Још није дошао час мој (тј. благослов Оца мога да могу дјеловати у име Господње). Рече мати његова слугама: – Што год вам рече учините. А онде беше шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватаху по две или по три мере. (Као што Отац небески љуби неизмјерно Сина свога, тако и Син неизмјерно љуби Мајку своју и Отац даде благослов да се кроз љубљеног Сина у Духу Светом изврши овај чин.) Рече им (Богочовјек) Исус: –Напуните судове водом. И напунише их до врха. И рече им Исус: – Захватите сад (моју вјечну благодатну крв) и носите пехарнику (да се први причести). И однесоше. А кад окуси (причести се) пехарник вино (у коме је обитавала Христова благодат) које је (вољом Господњом) постало од воде, и не знађаше откуда (јер) је (даровано са Неба), а (будуће) слуге (Христове) знађаху које су захватиле воду, (пун благодати Христове) позва (будући) пехарник (Христов – будућег) женика (Христовог) и рече му: Сваки (лицемјеран) човек најпре добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си (са)чувао добро вино (свој образ) до сада. Овим, у Кани Галилејској, учини Исус (по благослову Бога Оца) почетак знамења, и показа (сад као Богочовјек) славу своју; и вероваше у њега ученици његови. Потом сиђе у Капернаум, он и мати његова и браћа његова и ученици његови, и онде остадоше не много дана (Јн. 2, 1–12). С тим у вези, ученици Христови у овој истој Галилеји видјеше почетак и свршетак Његових Богочовјечанских чуда (сусрет са васкрслим Господом). Овај јеванђељски податак довољно говори: А он (анђео Госпдњи) им рече (женама мироносницама Марији Магдалени, Марији Јаковљевој и Соломији)