Необична размишљања једног хришћанина

Многе од нас мучи тајанствено питање: Шта је то душа? Гдје обитава душа кад се одвоји од тијела? Да ли душа мирује, спава, лута или се, по вољи Господњој, негдје сабира?

У којој небеској сфери обитавају свете душе, а у којој пак остале душе? Гдје иде богопротивна душа, која жели својевољно да служи само нечистом духу, или гдје обитава душа која је у млаком неопредијељеном стању?

Погледајмо шта о томе говори Господ у Откривењу Светог апостола Јована: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ (Откр. 3, 15).

Студен (зао), можемо претпоставити, иде директно господару којем је служио. Ова помрачена душа хоће да буде вјечни богопротивник и она не жели опроштај од Господа Бога, тј. неће да се покаје и њега тежина зла сама по себи вуче директно у царство таме (прљав – прљавоме).

Врућ (благодатан, свет), такође покајан и чист, као најлаганије перце иде у Царство благодати. То су удостојени благодатни угодници Господњи, који обитавају у том благодатном Царству.

Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 16). Овдје се говори о онима који су остали у колебљивом стању и још не могу у наручје Господње. С друге стране, оне који су убијеђени да су нашли свој пут чека запрепашћујуће изненађење: Јер говориш: 'Богат сам, и обогатио сам се и ништа ми не треба', а не знаш да си несрећан, и јадан и сиромашан, и слеп и наг (Откр. 3, 17). – Кад се душа одвоји од тијела и суочи с овом истином, тек онда види колико је несрећна и јадна због губитка тијела, сиромашна, слијепа и нага због непосједовања благодати Божје. Бог због тога и опомиње нас који смо на Земљи: Савјетујем ти да купиш од мене злата (благодатним) огњем жеженога, да се (само њиме) обогатиш, и беле (божанске благодатне) хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје (као код Адама и Еве), и (божанском) масти да помажеш очи своје, да (благодатно) видиш. Ја (Син Божји) оне које љубим (истински) опомињем и поправљам (да родe више благодатног рода) зато (истински) ревнуј и покај се. Ево стојим на вратима (твога срца) и куцам, ако (твоје заблудјело срце) чује глас мој и (искреним покајањем) отвори врата, ући ћу њему и (тајно) вечерати са њим и он са мном. Ономе који победи (уз помоћ Господњу) даћу да седи са мном (као Богочовјеком) на престолу моме, као што ја победих (као Богочовјек) и седох (као ваш Бог) са Оцем мојим на престолу његову (Откр. 3, 18–21).

Кад се човјечанска природа очисти и постане слична човјечанској природи Исусовој, она с временом прераста у благодатну природу и ми постајемо богови по благодати. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама (Откр. 3, 22). – Господ Бог створи Земљу и све што је на небу само човјека ради. Умјесто да буде бог по благодати, човјек пожели да буде Бог и по милости Господњој би истјеран из Едемског врта, како каже стари народ – да би дошао до памети. Умјесто да се окрене Добру, човјек се окрену нечастивом злу – и настаде неваљалство људско велико на Земљи и све мисли срца њихова свагда су само зле. Потом опет дође велика милост Господња, тј. потоп: да није било потопа – данас на Земљи не би било људског рода. Нажалост, послије потопа на Земљи се с временом опет зло намножило, јер мисли човјековог срца већином су само зле. Исус Христос Син Божји по великој милости Господњој дође на Земљу да опомене човјека посљедњи пут, а кад Син Божји други пут дође – за многе ће бити касно. Исус Христос, Спаситељ наш, изрекао је пророштва о свом другом доласку, не зато да би нас уплашио и страхом натјерао на послушност, него да би нам унио објективну стварност будућих догађаја и показао куда самољубиво незадовољство води. Сврха Христових прорицања о Његовом другом доласку јесте да људи благовремено изаберу свој животни пут, да би се могли јеванђељски управљати. Непрестано богопротивљење човјеково иде лагано ономе чему и тежи, а то је упорно (свијесно или несвијесно) гажење Божјег закона истинског добра, који води само ка непрестаном самоуништавајућем незадовољственом унутаршњем немиру. Кад на Земљи буде утихнуло призивање имена Господњег тј. кад кроз велику гнусобу опустошења буде изгубљен човјеков животни смисао, тј. када свако лице буде проливало неутјешне сузе и са силном жељом питало „има ли негдје на земљи ријечи Божије“, и чуо одговор „нигдје“, тад ће доћи Син Човјечји у својој великој слави. За оне који су искрено жељели заједницу са Господом Богом, тј. за покајнике и угоднике Господње, долазак Сина Божјег у својој слави причињаваће велику радост, а за оне који су свјесно били против Господа Бога то ће, нажалост, бити страшно сазнање. Искрено молимо Господа Бога да добијемо његову милост да наша лоша дјела не превагну и да ми обучемо бијеле благодатне хаљине и да Господ Бог погледа на нашу немоћ, те да као покајани разбојник уђемо у Обећани град. У вези с тим, Он нам истински поручује: А шта вама говорим, свима говорим: Бдите (Мк.13, 37)!

Друга посланица Светог апостола Петра о том другом доласку каже: А доћи ће (судњи) дан Господњи као (ненадано) лопов ноћу, у који ће небеса са хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће. Па кад ће се све ово распасти, какви треба да будете ви у светом владању и побожности. Чекајући и желећи да скорије буде долазак Божијег (судњег) дана, од кога ће се небеса огњем запаљена распасти и стихије ужарене растопити. Нова пак небеса и земљу нову по обећању његову чекамо, где правда обитава. Зато, вољени, чекајући ово старајте да се нађете пред Њим чисти и непорочни у миру. И дуготрпљење Господа (Исуса Христа) нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека места тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу као и остала писма, на своју сопствену пропаст. А ви, дакле, вољени, знајући унапред, чувајте се да обманом безаконика не будете одведени са њима, и не отпаднете од свога ослонца, но узрастајте у благодати (Духа Светог) и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Њему слава и сада и у дан вечни. Амин (2. Птр. 3, 10–18).

Човјек се каје и чисти од примјеса гријеха у заједничком садејству душе и тијела, а кад се душа одвоји од тијела – све је препуштено Господу Богу и милости његовој, ако Он кроз молитве Свете Цркве и оних који се моле за наше спасење хоће да погледа на и најмање добро дјело које смо Њега ради учинили. Кад се душа одвоји од тијела, запрепашћења ће бити напретек јер Господ Бог је од нас тражио најмањи крст, али због тешког крста на којем се разапе Син Божји, тај вјечни угаони камен усљед нашег свјесног богопротивљења стоји као опомена.

Рече им Исус: – Зар нисте никад читали у писму: „Камен који одбацише зидари, тај постаде угаони камен“, то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21, 42–43).

Шта је, у ствари, душа?

А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у лице дух животни, и човек поста душа жива (Пост. 2, 7).

Нажалост, ове ријечи Мојсијеве постале су камен спотицања јер поједини својим изопаченим учењем многе збуњују.

Погледајмо сада шта је то душа жива, а шта дух животни.

А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа (крв) жива (живот), дао сам сву траву да једу (Пост. 1, 30). – Овдје је неспорна чињеница да у животињама, птицама и гмизавцима има душа (крв) жива (живот).

Да ли је то баш тако?

До потопа, Ноје и његови синови и њихове жене били су биљоједи и током дугог боравка у лађи користили су биљну храну – житарице, воће, поврће – као и млијеко и јаја. Послије дуге и мукотрпне борбе са глађу, Ноје и његови синови и жене њихове изашли су из лађе гладни и изнурени. Наиме, током дужег боравка у лађи количина биљне хране из дана у дан се смањивала, а самим тим, стока је давала све мање млијека и пернате животиње носиле су све мање јаја. Пред сам излазак из лађе Ноје и остали у лађи били су на ивици снаге због велике исцрпљености. Кад су послије вишедневног поста изишли из лађе: И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвеник жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни (Пост. 8, 20). – Ова жртва намијењена је у част Богу и његовој великој милости што је оставио човјека у животу. И кад Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) омириса мирис угодни, онда даде жртве паљенице Ноју, жени његовој, његовим синовима и женама његових синова да се окријепе.

Зашто је Бог Ноју и осталима дао да једу жртве паљенице? Због тога што више није било хране у лађи и на Земљи, јер на том дијелу Земље све је однио потоп и биљни свијет мора да се опорави. Тако Ној и његова породица по први пут, уз благослов Господњи, једоше месо животиња. Но, Бог их уједно и опомиње: Али не једите живога меса с душом (крвљу) његовом, а то му је крв – која одржава животињу у животу (Пост. 9, 4).

Заиста, животињски свијет има душу живу – крв која одржава животињски организам у животу. И човјек има душу живу – крв која одржава човјеков организам у животу.

Али човјек има још нешто што животињски свијет нема. Јер: створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у лице дух животни, и човек поста душа жива (Пост. 2, 7).

Дакле, човјек у својој грађи има дух животни – душу која има разум, тј. интелигенцију сличну Господу Богу. Тај дух животни – душа од Господа Бога добија дар вјечног живљења, којој Господ Бог неће никад одузети. Јер Бог је само бесмртан, а дух (човјеков) животни је препуштен вјечној слободи воље, тј. вјечан живот у заједници с Господом Богом или вјечна голготска патња у заједници с нечастивом силом.

Да ли је душа смртна или бесмртна?

Потом рече Бог: Да начинимо човека по (разумном) лику своме, себи слична...(Пост. 1, 26). И створи Бог човека по (савршеном) лику своме, према лику (образу, сличном будућем Богочовјечанском Сину) Божјем, мушко и женско створи их (и кроз Адамово ребро посташе једна душа и једно тијело) (Пост. 1, 27). А створи Господ човека од праха земаљског, и дуну му у лице дух животни (да кроз тај дух животни сви једно буду тј. да Господ Бог обитава у човјеку а човјек у Господу Богу), и поста (трулежни замљани) човек (вјечна) душа жива (слична Господу Богу) (Пост.2, 7). Дух животни дарован је прво Адаму, а преко његовог ребра задоби га читав род човјечански. По вољи Господњој, човјекова душа жива вјечно живи – као доказ да је Господ Бог човјека створио за вјечни живот у јединственој благодатној заједници са Њим.

Да ли се уколико може разријешити ова мистична тајна?

Првостворени човјек, облагодаћен благодатним животворним енергијама Господњим, у себи је имао натприродне моћи и био изнад закона природе. То нам је доказао Богочовјек Исус, који је, поред своје божанске и човјечанске природе, имао у себи стално присуство божанских природа Бога Оца и Духа Светога. Таква Бого-човјечија природа имала је натприродна својства – стишава стихије, хода по води, улази кроз затворена врата, у њему обитава благодатна свјетлост Свете Тројице (преображење), и ко се с вјером додирне ове Богочовјечанске личности, истог трена бива здрав, а божанске ријечи које излазе из ових Богочовјечанских уста дају материји друго својство (претварање воде у вино), истјерују демоне, васкрсавају мртве. Бого-човјечанска природа Господа Исуса Христа у себи посједује нетрулежно својство и као такво побјеђује смрт. То нам потврђује Анђео који је сједио на Гробу Исуса Христа и благовијестио женама мироносницама „да не траже живог међу мртвима“ (Мт. 28, 5–6; Лк. 24, 5). Кад је створен, први човјек Адам у себи је имао слична благодатна својства и по благослову Господњој требало је да влада природом. Он је био господар своје воље: да ли добровољно живјети с овим вјечним благодатним даровима или се одвојити од благодатног извора Дрвета живота и отићи у неизвјесно самовољно паћеништво. Нажалост, човјек хтједе да задржи све те благодатне дарове, али то му би мало па се дрзну и пожели да се поистовјетити са Вјечно Бесмртним Богом. Због те својевољне дрскости и непокајања, добија забрану приступу Дрвету живота, тј. Господ Бог га искључује из благодатног извора вјечног живота – Божје заједнице. Човјековим губљењем права на Дрво живота ово правило важи за све до судњег дана: Богу Божје (Богу душа) – ћесару ћесарево (Земљи тијело). Наиме, човјек је својевољним кушањем плода добра и зла изгубио благодатну животворну енергију Господњу, тј. разјединио свој дух животни од јединствене заједнице са Богом Живим. Обрнуто томе Богочовјек Исус, који је у својој Богочовјечанској личности савршено ујединио човјечју и Божју вољу и с беспријекорном послушношћу према Богу Оцу дао јој савршен склад и вјечну димензију. Богочовјек Исус има божански ум, вјечну божанску животну снагу и Богочовјечију вољу савршено усаглашену у Духу Светом са вољом Бога Оца. То доказују ове Његове истинске ријечи: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си (у Духу Светом) у мени и ја (у Духу Светом) у теби, да и они (у Духу Светом) у нама једно буду, да свет (кроз благодат Духа Светога) верује да си ме ти (као Богочовјека) послао (јер си у Духу Светом савршено сјединио Моју божанску и човјечанску вољу)(Јн. 17, 21). – Син Божји је срушио све баријере и човјечјој природи дао узвишеност и такву част да сједне с десне стране Бога Оца. Блажени су они који су још на Земљи, животом сличним Богочовјеку Исусу уз помоћ Божју, успјели да уједине вољу тијела с вољом душе и сад безбрижно чекају ново вјечно благодатно сједињење тијела и душе у Духу Светом животворном. За овакве људе, охристовљене и облагодаћене у Духу Светом, Син Божји каже: – И славу коју си ми дао (као Богочовјеку) ја сам (кроз Духа Светог) дао њима, да буду једно као што смо ми (у Духу Светом) једно. Ја у (Духу Светом у) њима и ти (у Духу Светом) у мени, да буду (благодаћу Духа Светог) усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти (у Духу Светом) послао, и да љубиш њих (у Духу Светом) као што мене (Богочовјека у Духу Светом) љубиш. Оче, хоћу да они које си ми (у Духу Светом) дао буду са мном где сам ја, да гледају (благодаћу Духа Светога) славу моју коју си ми (у Духу Светом) дао (као Богочовјеку), јер си ме љубио (и као Бога Сина Божјег) пре постања света (Јн. 17, 22–24). – Овакве душе уживају у свим благодатима Царства Сина Божјег, а тијело Богочовјека Исуса које се вазнијело у то царство утјеха је и залог свим душама да ће добити своје ново васкрсло тијело. То свједоче два анђела приликом Христовог вазнесења: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај (Богочовјек) Исус који се од вас узнесе на (рајско) небо (Царство Божје), тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо (Да. 1, 11). Из овога произлази да Син Божји долази у истој Бого-човјечанској природи у којој је обитавао на Земљи, као доказ да његова човјечанска природа посједује вјечни живот (нетрулежност). Христос ће нам по свом обећању даровати преображена тијела слична прелијепом Адамовом и Евином тијелу. Дакле, Богочовјек Исус је и по Васкрсењу остао у јединству с људском природом, јер Христос уставши из мртвих, више не умире, смрт више не влада Њиме (Рим. 6, 9), и они који буду вјеровали у Њега више не могу умрети јер су као анђели, и синови Божји када су синови Васкрсења (Лк. 20, 36). А да би нас осенила та милост Господња, Христос поручује: Који (истински) једе моје тело и (истински) пије моју крв има (у себи) живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан (да вјечно ужива у благодатним плодовима Дрвета живота) (Јн. 6, 54). И ово оваплоћено Дрво живота увешће своје вјерне у нову земљу и ново небо у којима обитава (истинска) правда (2. Петр. 3, 13), у којој (ће) влада(ти) Онај који јесте (одређен од Бога Оца) (Откр. 4, 8), (то је заиста) Онај који (ће нам) све (благодатно) испуњава(ти) у свему (ако доживимо Његову велику милост) (Еф. 1, 23).

Наиме, кад се одвоји од тијела, свака душа има само једну тежњу: да се врати и поново живи у заједници с тијелом. Јер кад се душа по вољи Господњој одвоји од тијела, она је осакаћена, а душа без тијела нема своју савршену животну активност. Пошто је тијело сачињено од земље, својствено се враћа својственом, тј. трулежно трулежном. С друге стране, дух животни (душа човјекова) по милости Господњој задржава дар вјечног живљења. Ако би тијело и душа заједно ишли у гроб, како бисмо се ми молили угодницима Божјим да нам буду заступници пред Господом Богом за наше немоћи? И ако је душа човјеков задржала даровано од Господа Бога вјечно живљење, то не значи да је бесмртна (мада има одређени вид бесмртности). Кад нпр. Господу Исусу Христу Богу нашем, рецимо, спадне длака са главе – она би, сама по себи, требала бити бесмртна јер потиче од вјечног Бога. Али све је у милости Господњој и ова длака може бити бесмртна ако тог Бог хоће, и обрнуто – смртна ако то Бог хоће. Душа жива исти је дар од Господа Бога човјеку, као бескрајна слобода воље сваког разумног (одушевљеног) створења. Због тога ће свака душа по својој мјери раста од Господа Бога добити тијело у коме ће моћи обитавати и жњеће оно што су заједно посијали. Јер има душа које желе да живе у тијелу с благодатним дејством Господњим, али, нажалост, биће и таквих душа које ће жељети да живе у тијелу без присуства ове благодати, јер не прихватају Богочовјека Христа за свог Бога. Због тога ће Господ Бог на судњем дану сваку душу човјечју вратити у њено тијело и преобразити у истинско стање у коме се налази. Нажалост, због вјечног богопротивљења (упорног незадовољства), некима то неће бити на корист јер сједињени душа и тијело без присуства благодати Господње биће у међусобном вјечном сукобу и у таквом стању неће моћи обитавати у Царству Благодати и имаће вјечну несмирену голготу.

Нажалост, код многих душа и тијело немају никакву сагласност јер ум, снага и воља су разбијени због нашег грешног начина живота. Да би човјечје тијело и душа послије судњег дана дошли сједињени у Царство Божје, човјек мора још на Земљи, уз помоћ Господњу, усагласити вољу душе с вољом тијела и предати је Духу Светом, да Он својом благодаћу све то сједини и дâ вјечну узвишеност и тијелу и души.

Погледајмо како бисмо могли раздвојити душу живу од духа животног:

Душа жива (крв која животињи даје живот) → тијело → неразумна животиња → овакво својство има свака животиња, уједно и мајмун.

Душа жива (крв која човјеку даје живот) → тијело → човјек са ограниченим разумом → понашање оваквог човјека налик је, рецимо, понашању мајмуна.

Међутим, кад човјеку додамо разум сличан Божјем:

Душа жива (крв) → тијело → дух животни → разуман човјек → овакав човјек је подложан трулежној смрти тијела ако својевољно жели да живи без благодатне животворне енергије Свете Тројице.

Кад човјековом тијелу додамо ову вјечну благодатну животворну енергију, тијело добија дар вјечног живљења које је прожето благодатном мудрошћу Божјом:

Душа жива → тијело → дух животни → Дух Свети животворни → разуман човјек, са својством вјечног благодатног живљења.

Кад, напосљетку, све ово објединимо:

А створи Господ Бог човека (тијело и крв) од праха земаљског (које у себи нема својство Божјег разума) и дуну му (Бог) дух животни (вјечни Божји разум), и (тад) човјек поста (цјеловита) душа жива → разуман човјек са душом живом (Пост. 2, 7).

Господ Бог је човјеку подарио својство слично оном које имају разумна створења духовног неба, а то је Божји дух животни, племенита душа – разумно (човјек) да служи вјечно разумном (Богу). Ако човјек нема ово својство, онда ће на судњем дану васкрнути и сав животињски свијет. Човјек је у почетку од Господа Бога добио нешто непроцјењиво, а то је разумна душа. Ако је Господ Бог у човјека удахнуо Свој бесмртни непогрешиви дух живота, зашто се тај дух животни изопачи у човјеку – а вјерујемо да такво изопачено (деформисано) стање не постоји у Бесмртном Непогрешивом Богу. Дакле, Господ Бог дарова човјеку дух животни сједињен са благодаћу Господњом, која у човјечанској природи твори благодатни живот вјечни. Та бесмртна Божја суштина (благодатне љубави, мира и радости) обитава у човјечјој природи само ако је његов дух животни истински сједињен с Бесмртним Богом Вјечне Љубави (Светом Тројицом).

Наиме, душа никада неће доживјети смрт: иако у својој суштини нема бесмртност, она има дар вјечног живљења дарован од Господа Бога, и тај дар Господ Бог јој по својој бескрајној милости никад неће одузети. Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) привео је све из непостојаности у постојаност, и ту постојаност Творац може по својој вољи вратити у непостојаност кад год хоће. Евентуалним чином враћања у непостојаност, тј. одузимањем души дара вјечног живљења – Господ Бог би негирао своју вјечну духовну постојаност. Јер ... створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) човека по (бесмртном духовном) лику своме, према лику (образу, сличном Богочовјечанском Сину) Божјем (Пост. 1, 27). Господ Бог је човјечанској природи (тијелу и души) подарио вјечно благодатно живљ