(објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)
Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)
За молитву
Оче наш
можемо слободно рећи да је по свему
нај
. Најсветија, јер нас је њој поучио сам Син Божији. Најстарија, јер потиче са самог почетка Хришћанства, записана руком јеванђелиста Матеја и Луке. Најдубља, јер су је многи Оци Цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине. Најчешћа, јер је неизоставни део сваке Свете Литургије, сваке личне молитве и молитвеног правила.
Ова узвишена молитва Господња је права ризница богословских тема, ризница божанских истина. Прави драгуљ над драгуљума, не само међу јеванђеоским и другим библијским и хришћанским текстовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског Предања. За који год редак из ове Господње молитве да се дотакнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догматици, беседити. Заиста, право стваралачко семе. Надахнуће хришћанског богословља за сва времена и векове.
На овом месту желели бисмо да се
позабавимо, не више до само једном мишљу, једном реченицом из ове предивне
молитве. То је део о мољењу хлеба. „Хлеб наш насушни дај нам данас“, како
преноси јеванђелиста Матеј (Мт 6, 11) или „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан“,
како преноси јеванђелиста Лука (Лк 11, 3). Питање гласи: који хлеб овде молимо?
Свети Оци, као и савремени егзегети, тумачили су ово место на више начина. По једнима, то је евхаристијски хлеб, односно Тело Христово (наш Свети Владика Николај Велимировић, рецимо, је тако тумачиоу у својој књизи „Вера светих“). По другима (најпознатији међу њима је Свети Максим Исповедник и његово „Тумачење молитве Оче наш“), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот. Такође, постоје и тумачења која обједуњују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (Свети Филарет Московски, на пример, у свом „Катихизису“). Но, иако овде имамо, такорећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно.
Егзегетски кључ који нам је овде
потребан јесте лингвистичка и литургијска анализа датог текста. Али, не сепаратно
већ интегрисано. Лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи
унутар литургијске стварности. Мишљења смо да је то аутентични кључ за
разумевање и Библије у целости, као богослужбене, литургијске Књиге. Како ћемо
даље видети, ниједно од наведених тумачења овог одељка из Господње молитве не
одступа од Литургије, као егзегетског кључа.
Хлеб који се у молитви тражи, у
старогрчком изворнику, назива се „епиусисос“. Тај придев има следећа могућа значења:
дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је
насушно потребно, неопходно за живот.
Пођимо
сада у трагање за смислом реченог. „Тон артон имон тон епиусион“ – „Хлеб наш
насушни“, онај који нам је неопходан за данас... Иште се од Бога неопходна
храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична,
свакодневна храна, човеку потребна. Ово показује једну имензију Свете
Литургије. Као икона Царства Божијег, она је присуство тог, за нас будућег
Царства сада и овде. Али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не. Света Литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји. Зато је Света Литургија онтолошки испреплетана будућим (есхатолошким) и садашњим (историјским) бићем. Епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо. Овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот. Свакако, ово је историјска нит Свете Литургије. Баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др.
Међутим,
хлеб који нам је потребан
данас
,
„тон артон имон тон епиусион“, значи и Хлеб незалазног Дана, Хлеб Царства
Божијег – Тело Господа Исуса Христа. Ово „данас“ значи и присуство Дана који
чекамо. Јер, Света Литургија јесте икона Дана, Осмог, оног који иде после
историјског, седмог, суботњег дана – икона вечног покоја у Царству Божијем. На
то посебно указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана. „Тон артон имон тон епиусион“ је, дакле, неопходни Хлеб одређен за будући (Дан) Век – Сам Господ Исус Христос, Који на више места Себе поистовећује са хлебом. Вели: „Хлеб је Божији (о артос ту Тхеу) који силази са неба и даје живот свету.“ (Јн 6, 33). И гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иштемо у молитви Господњој: „Господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (Јн 6, 34; уп. Лк 11, 3: „Хлеб наш насушни дај нам сваки дан.“) Господ, потом даје тумачење: „Ја сам хлеб
живота... (о артос тис зоис)“ (Јн 6, 35). Такође, Христос своје Тело поистовећује са евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају Тајне Вечере (Мт 26, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19). Те Његове речи чујемо на свакој Светој Литургији: „Узмите, једите ово је Тело моје...“
Јасно је да је ово она друга,
есхатолошка нит Свете Литургије. Има тумача који придев „епиусиос“ разумевају
као „надсушти“ (митрополит Антоније Блум, „Научимо се молити“). Лингвистички
овај придев, мишљења смо, ипак се не би могао тако превести, мада звучи слично
са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „надприродни“, наиме
Бог. Тај придев срећемо у прелепом божићном кондаку Светог Јована Мелода
(Слаткопојца) „Дјева днес“ („Данас Дјева“, грч. „И Партхенос симерон“). Кондак
каже: „Данас Дјева рађа Надсуштога...“ (грч. „И Партхенос симерон, тон
Иперусион
тикти...“). „Иперусиос“ звучи слично као „епиусиос“, али ипак немају исто значење. Предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отачкој књижевности, посебно у традицији (Псеудо) Дионисија Ареопагита. Имао је улогу да означи оно што је изнад, у смислу изван овога света, онострано, трансцедентно (=недоступно људском појмовном знању). Зато су Оци обичавали да уз придеве које приписују Богу стављају предлог „ипер“ (над), па је Бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд. Прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, Божија доброта већа од људске. Не, већовде „над“ означава онтолошко а не квалитативно својство. Бог је, тако, наддобар (грч. иперагатос), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити. У том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцедентан“, „оностран“, „надсуштаствен“ (од грч. „ипер“ – над и „усиа“- суштина, биће). Но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају истоветно значење.
Међутим, у литургијском
конктексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се
тумачење митрополита Блума не може искључити. У том литургијском контексту,
придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектиније изражава богочовечанску и
историјско-есхатолошку реалност Свете Литургије. „Иперусиос“ је придев који се
тиче само Бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет. У том
смислу, надсуштасвени хлеб (иперусиос артос) био би оксиморон. Тај непремостиви
јаз између суштина два света, Бога и човека, премошћује Личност Сина Божијег,
Његово присуство као оваплоћеног и васкрслог Богочовека. Управо тај мост
представља Света Литургија – као присуство Богочовека Христа.
Са своје две нити, историјском и
есхатолошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, Света
Литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку. У својој есхатолошкој нити,
она опомиње да нема места очајању и да живот и радост имају коначну реч у
односу на историјску патњу и смрт. Но, у својој историјској нити, она носи јаде
и муке палог и смртног човечанства. Опомиње да Црква није само учешће у Есхатону, већ и брига о смртном, страдалном и потребитом човеку. Света Литургија је Крст и Васкрсење. Она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму. Опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе. Идеалисте и материјалисте. Пита: „Где ти је човек?“ Садашњи и будући?
Фасцинантно,
видимо како је дубоко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“
(насушни хлеб). Та синтагма просто дише Светом Литуријом и на један предиван
начин укршта и сједињује две реалности, које Литургија у себи садржи, историју
и Есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво. Заиста, сва
мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и уметност, цео хришћански живот налазе се у Светој Литургији. Хришћанство јесте Света Литургија.
Александар Милојков
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.