Речи свештеника Павла Флоренског (1882–1943) да је храм (=црква) синтеза свих уметности, могу бити веома инспиративне за даље теолошке закључке. И заиста је тако (да је храм=црква синтеза свих уметности). Архитектура, унутрашња декорација (интарзија, стасидије, хорос и полијелеј, мермерни стубови са предивним капителима попут Аја Софије, иконостаси), ликовна уметност (фреске), појање (музика), поезија (химнографија) и уопште сва естетска достигнућа која су градила и изградила лепоту данашње Литургије склапају се у један хармонички склад који оправдава речи о. Павла Флоренског о синтези свих уметности.
Надахнут овим, постављам питање – може ли теологија бити синтеза свих људских стремљења, мисаоних трагања и изражавања? Другим речима, може ли теологија сада, у 21. веку, и надаље да буде синтеза и заокружење свих говора о човеку и творевини, свега, дакле, онога о чему говоре философија, науке, књижевност и уметности? Став Св. Отаца Цркве је сагласан са тиме. Теологија може и треба да буде свеобухватна и да изражава саборни дух или саборну мисао о свету и човеку, јер има непроцењиво учење о Богу Тројици, о Христу, Цркви, Литургији.
Зашто бисмо ми православни трагали за свеобухватним умним човеком у, рецимо, ренесансној традицији, на пример за Леонардом да Винчијем, када и ми сами можемо пронаћи у нашем Предању, синтетишућу, саборну или свеобухватну мисао, на пример код Св. Максима Исповедника.
Конкретно, да бисмо то остварили, потребно је да се ослободимо уског и гносимахијског духа, духа изолације, „праведничке ароганције“, ксенофобије и пасивне самозатворености. Данашњи токови у науци, философији, уметности, изнова желе да стварају новог човека, мимо и независно од Бога. Погледајмо само савремену биотехнологију или еволуциону биологију. Ко може из Цркве (мислим на СПЦ), да се носи са њиховом мишљу и утицајем? Неколицина. Зашто је то тако? Зато што у нашим средњим богословским школама више од сто година одсуствују предмети из природних наука. Читаве генерације епископа и свештеника стасавале су без имало знања, увида или информисаности из тих области. На коме је да одговори духу времена, да сведочи и гради дијалошки однос са ванцрквеним светом, чија је главна окупираност обликовање нових вредности, новог човека и „раја“ на земљи. Уколико Црква нема „кадрове“, остаћемо не само културни гето, већ гето свакога вида, маргина и музеј вредности из средњег века. Некима интересантни, због старине и древности, некима на подсмех због занемелости пред захтевима нових токова. Ко онда треба да буде авангарда у друштву? Ко да обликује јавно мњење и интелектуални менталитет? Да ли еволуциони биолози – атеисти, неоенциклопедисти, унутар света затворени философи…? Или људи из Цркве? Обликовање јавне речи, дијалог са философијом, науком и уметношћу је служба црквених људи, хришћана, не свих, али макар оних који имају призив и дар.
Како ће то бити када су наши млади богослови ускраћени и интелектуално скрајнути (упркос талентима) од упознавања са, пре свега, науком (док су философија и уметност већ оформљени као какви-такви предмети)? Стога је потребно да неко из Светог Архијерејског Синода (СПЦ), покрене иницијативу за увођењем предмета из природних наука (у богословске средње и високе школе) без бојазни да ће тако нешто оптеретити младе људе. Ниво наставе требало би да буде елементаран, са циљем да направи основу будућим епископима, свештеницима и теолозима за њихово касније дијалошко-богословско обраћање ванцрквеној „елити“, све ради још једног богословског и свеобухватног сведочења Христа.
Црква је увек била и сада је обликоватељ елите, јер је свеобухватна и носилац најбољег. Људи у њој треба да су најбољи, али у духу јеванђелског „када сам слаб, онда сам јак“ и то благодаћу која „недостатке допуњује и слабости исцељује“ и светошћу не својом већ „Једино Светог, Господа Нашега Исуса Христа на славу Бога Оца“.
Са таквим основама теолози 21. века у Србији и СПЦ могу водити нови стваралачки дијалог са:
1) Философијама – које такође теже новом човеку и новој свеобухватности;
2) Медицином – која је у теоријском и практичном вртлогу својих безизлазних апорија (проблем смрти и умирања, еутаназија, асистирана in vitro оплодња, ембриони и матичне ћелије, репродуктивно клонирање, новорођенчад са инвалидитетом и њихово одржавање у животу, одојчад и медицинска истраживања, трансплантације срца и органа, третман психијатријских болесника, сида, хомосексуализам, промена пола и сл.);
3) Екологијом (еко-етиком, еко-философијом, неантропоцентричном екологијом, еко-религијом…);
4) Информационим технологијама (интернет, одсуство приватности, контрола сваког вида, роботика и вештачка интелигенција…);
5) Еволуционом биологијом (случајни узроци живота и последице по човека и творевину, ништавило као почетак и крај човека…);
6) Физиком (мултисвемир, вечни свемир, колапс галаксија, случајност, философија природе и творевине и место човека у њој…).
Теолози и људи Цркве су позвани да поново стварају или сарађују са Христом Ствараоцем који „све ново твори“. То је призив за стварањем нових вредности које су у складу са начином живота Цркве и њеним учењем о Тројици, о Христу и Васкрсењу, о литургијском етосу, епископоцентричности Евхаристије и есхатолошкој онтологији.
Ново-стари појам са којим ће нови богослови ступати на амвон, катедру (универзитет), пред медије и јавну културну сцену је – личност, како Богочовека (као и Оца и Св. Духа), тако и човека и новог човека. Учење о личности треба да је комплементарно са свим поменутим токовима, јер је саборно, свеобухватно и централно. Оно је потка, почетак и завршетак свих теолошких писаних, усмених и јавних дијалога, јер истовремено упућује на Бога, на човека и читав свет.
Теологија поседује ту свеобухватност, али је будуће генерације теолога могу изгубити, услед лишености основних знања из природних наука у систему богословског образовања. Сада је, као и увек, час да се изнова, свеобухватно сведочи о „једино новом под Сунцем“ Који „све ново твори“, на ново-стари начин.
Црква је та која гради нове односе и вредности, јер се још ништа није завршило, поготово не у Србији. Она је авангарда јер ствара нову „елиту“ или елитизам за све, будући да су сви чланови Цркве царски свештеници. Црква као Литургија увек обликује новог човека самим својим присуством и служењем, али након ње, нови теолози, укорењени у старом Предању, имају призив да очувају лик Божји у човеку и печат Божији у творевини. То могу службом речи, писане и усмене, на јавним разговорима, у медијима и, што је посебан благослов и што Црква већ чини – на часовима веронауке.
Упркос свим оптужбама за клерикализам (појам стран Православној Цркви) и за мешање у секуларизовану државу и друштво, теолози са свеобухватном визијом, пре свега литургијском и светоотачком, треба да говоре и „изађу на црту“, градећи нове синтетишуће мостове са философијом, науком и уметношћу. Ове области све више захвата талас нихилизма и равнодушности, који се намеће као једини исправни оквир и кључ за разумевање и објашњење тајне човека, што касније може да прерасте у нихилистичку антропологију чији су узори или животињски свет или нови робот-андроид као у СФ филмовима.
Слободно треба рећи философији, науци и уметности то да теологија има шта да каже о „пројекту“ новог човека, али њиховим језиком и појмовима. У супротном, предстоји хришћанима да остану на маргини, напуштајући став да су „со свету“. Наравно да интелектуалност и умност нису најважнији изрази и символи којима се треба служити током дијалога, будући да Црква поседује сâмо присуство Васкрслог Христа чији је израз пре свега иконичан, али су рационалност и знање доминантна оруђа још од Декарта и доба рационализма и просвећености.
Нововековна дилема – вера или знање, у Цркви се превазилази појмом личности која је најважнији кључ дијалога. Стога наше нове генерације свештеника и богослова треба да науче језик 21. и следећих векова, на који би превели вечну јеванђелско-литургијску поруку ванцрквеној „елити“, са циљем да се изборе за очување иконе Христове у човеку, која је слобода, јединственост, љубав, човечност. Зато не сме да се заћути, већ да се говори о ономе што у икони „очи наше видеше и руке опипаше“, о предукусу новог човека – Христа који даје Литургија и о Којем на свеобухватан начин сведочи теологија.
То је пут ка новој корпоративној свеобухватности са којег могу да одвуку све јаче и јаче нихилистичке тенденције у савременој философији, науци или уметности. Зато су увек оквир и мера новом дијалогу литургијски етос и старо-ново, вечно младо богословље Отаца Цркве.
Са ког места треба да се „благовести Царство Божије“? Са амвона најпре, те након тога, искорачивши из порте, службу учитељства и речи треба дијалошки спајати са савременим токовима у поменутим областима. Људи из Цркве, богослови, призвани су на стваралачко одношење према оним „снагама“ које већ обликују и формирају културу и јавну реч. Простор за сусрет су, поновимо, јавне трибине, универзитет, часописи, интернет (са опрезном мером), ТВ. То је данас савремена Агора са које се философи, научници и уметници још увек клањају „непознатом Богу“.
Човек је холистичко биће, личност у међузависном односу са творевином. Сам Христос је ушао у творевину и остао у њој, зато је Он одговор свим философијама.
Нови богослови треба да отворе апоријски самозатворену философију, философију природних наука и нихилистичку модерну уметност за простор бесконачног бића, за добро и вечно биће, за односне и литургијске „категорије“ и за прихватање нове творевине, обасјане таворском светлошћу Преображења.
Преображење као идеални есхатолошки Празник и Светковина новог Вина и нове Твари јесте златни оквир и темељ свеобухватног дијалога између богослова са једне и философа, научника, уметника са друге стране, преображење као светли есхатолошки Идеал и Узор.
Наставиће се...
свештеник Александар Михаиловић, Пожаревац
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.